Како то сам тврди, Слободан Јовановић у делу „Вођи француске револуције“ не даје историјски приказ личности које су обележиле ток читаве револуције, већ се пре свега концентрише на студију карактера који испливава на врх при револуционарним врењима. Само своје дело он описује као социолошку студију револуције, дефинисане као социјални процес одређених токова и фаза. Будући да проучавање личности вођа сматра као најбољи поступак за проучавање тих различитих фаза револуције, Јовановић узима тај приступ. Успех који вође постижу у револуцији он преписује њиховој способности прилагођавања властитих уверења, ставова и мишљења револуционарним околностима у датим тренуцима, а чињеницу да је сваки од њих касније доживео и неуспех, тиме да такво прилагођавање не може трајати вечно и да ће пре или касније доћи до неразрешивог сукоба између личних уверења вођа и револуционарних захтева маса. Чини се да овде постоји једна врста противречности у тврђењима Слободана Јовановића и то је мој приговор таквом гледишту, наиме, као основ за изучавање самих токова и фаза револуције он користи проучавање личности вођа и опис њихових успона, а затим тврди да је њихова позиција уопштено зависила од прилагођавања револуционарним приликама, тј, захтевима маса. Дакле, ако је положај самих вођа зависан од расположења народа према њима, и ако те вође имају често уверења супротна онима која владају међу становништвом, тешко је говорити о томе како су они покретачи и главни чиниоци револуционарних процеса. Тим пре што ниједна од личности које је Јовановић описао нити у једном тренутку није уживала апсолутну и неподељену подршку у француском народу. Може се рећи да су чиниоци револуције разноврсни и различити по утицајности, свакако да су личности које заступају нека од главних убеђења и становишта тог доба један од тих чиниоца, али не делује могуће објаснити ток револуције карактерном студијом тих личности. Ипак, усвојићу ову почетну премису зарад лакшег и постојанијег критичког осврта на само дело. Личности које Јовановић означава као кључне за разумевање кретања револуције су: Мирабо, Димурје, Дантон и Робеспјер. Опет би се могло приметити да ове личности нису искључиво обележиле све заокрете, фазе, степене или одељке револуције и да је свака од њих представљала само један део свеопштег покрета, једно гледиште, један став. Намера овде није да се аутор критикује за једностраност или намерну субјективност при одабиру ових кључних личности револуције, већ опет примедба да се револуција посматра можда исувише упроштено, као једносмеран, у себи непротивречан процес конкретног напретка. Међутим, унутар саме револуције је било исувише превирања, осциловања, борби, супротстављања да би се ствари могле тако посматрати. Стога, Јовановић изоставља Мараа, Еберта, Фуријеа, Кутона, за које сматрам да су објектино имали места у овом делу. За разлику од Камила Демулена или Сен-Жиста, они нису били обични следбеници већих људи од себе, помагачи и саборци који су често служили и као инструменти у рукама значајних личности од њих сами, већ су револуцији давали сопствени печат, заступали нека другачија гледишта и износили идеје које нису биле у складу са владајућим мњењем у тим тренуцима, али које су свакако утицале на општи ток и исход Француске револуције. Но, приступамо даљој анализи карактера ове означене четворке. Габријел Оноре Рикети, гроф Мирабо, по мишљењу Слободана Јовановића, обележава почетну фазу револуције. Рођен у провансалској аристократској породици, одрастао је и живео у раној младости у нездравој породичној атмосфери свађа и скандала која се завршила разводом родитеља. Имао је доста сукоба са оцем чија га је деспотска природа у многим погледима спутавала. Ипак, од њега је усвојио енергичност, снагу мисли и велику жељу за интелектуалним просвећивањем, будући да је отац, Виктор Мирабо, био писац разних физиолошких списа и критика државне економије због чега је доспео у затвор. Особита црта која га је одликовала од детињства јесте унакаженост лица која је била производ богиња, међутим, насупрот томе, или због тога, млади Мирабо је увек остављао пријатан утисак на рачун своје слаткоречитости. Већ од тог доба он полако развија говорничке вештине које ће га касније красити, а нарочито је добар у импровизацијама, било шта што би прочитао или негде начуо, умео је да преформулише и „протури“ као своју мисао. Због многих дугова у младости, био је присиљен на женидбу са неком богатом наследницом, међутим, не налазећи среће у браку и одајући се разним уживањима, запада у све веће дугове. После развода и разних љубавних авантура, бежи из Француске у Холандију, а у одсуству бива осуђен на смрт. У Амстердаму, где се скрасио, ради посао књижевног преводиоца и критичира, који, због лоше економске ситуације у коју је запао, изискује сву енергију од њега. Касније бива ухапшен и изручен француским властима, због тога што Габријел у породичној парници стаје на страну мајке и за њу пише памфлет пун оптужби на рачун оца, те затворен у Венсенској тврђави, једном од најстрожијих затвора. Унутар тврђаве Мирабо се одаје бескрајном писању и читању свега што би му пало под руке од тадашњих напредних идеја. Пише многобројне чланке против деспотског карактера власти, бивајући гоњен личном љутином према деспотизму његовог оца који га је држао затвореног. Ту се испољава невероватна снага карактера и воље, издрживост, неумољивост, али и популаристички, публицистички и систематизаторски карактер Мирабоа. Он не пише оригинална, аутентична дела, већ поједностављује и обрађује идеје које је прочитао и усвојио, чинећи их пријемчивим за шире народне масе. Када се ситуација између њега и оца коначно разрешила, Мирабо напушта затвор, морајући да обори смртну пресуду која је против њега била изречена, која се завршава поравнањем. Затим следи бракоразводна парница са његовом супругом у којем Мирабо добија значајно на популарности, надговоривши познатог правника тог времена Порталиса. Касније он доспева у државну службу, нашавши се у Берлину као незванични поверљиви агент, међутим, та функција није превише задовољила велике апетите сад већ једног од главних опозиционара тадашњих власти, нарочито зато што је била слабо плаћена за навике сладострасног младог Мирабоа. Да би се спасио поновног враћања у дугове, он наставља са публицистичким активностима, објављујући велики број беседа, памфлета, мемоара. Био је доста оптуживан да је обичан лопов и да већину тих ствари није сам писао, пре свега зато што је имао гомилу сарадника и секретара који су скупљали грађу и документацију за сва његова дела. Међутим, како то Јовановић тврдим, Мирабо није могао никако радити без секретара, пре свега зато што је писао много и о разноврсним темама, желећи да оствари велики утицај на јавно мњење, али, то не значи да су они радили све уместо њега, посебна формулација списа и беседнички јаки делови су били његово дело, те су стога сва та дела и имала јаког одзива међу публикумом. Непосредно пред кандидовање за изборе посланика у Скупштину сталежа, име Мирабоа је добро познато свима који се противе деспотском режиму монархије, његови директни и смели напади који су били усмерени чак и на моћне министре финансија допринели су томе. Посебну пажњу Мирабоа је привлачио проблем ажиотаже, вештачког дизања курса, а на удару су се нашли прво велики капиталисти, а онда и министар финансија, који је земљу водио у све веће дужништво. Мера којом би се таква ситуација решила, за Мирабоа је била сазивање Народне скупштине која би одобрила нове зајмове влади, такође, он се жестоко борио за уставност и парламентарност са гарантованим људским правима. У предвече избора, Мирабо је раскрстио са племством Провансе, где је требало да се кандидује за посланика, заговарајући да би грађански сталеж требало да буде заступљенији у Скупштини сталежа од племства, због веће друштвене улоге, те је себе прогласио пријатељем народа и противником било каквих историјских повластица. У скупштину Мирабо улази као борац против племићких привилегија, против корумпиране владе, као борац за слободу и људска права и заклети монархиста. Веровао је да су лоши министри искористили краља, да је краљ неопходна фигура, али да је потребна боља влада, као и да ће краљ, удружен са народом, окончати доба превласти аристократије и одузети јој све привилегије које коче функционисање државе и друштва. Чак и пре почетка рада скупштине, Мирабо је имао јасну идеју о томе како би краљ требало да руководи током свих револуционарних дешавања, те да би револуција требало да се одвија као мирна промена путем парламентарних метода. Парламентарна монархија је требало да буде облик власти који ће се изродити из свих тих дешавања. Међутим, краљ је стао на страну племства и свештенства, нарочито у спору око оверавања мандата, па је тако сам Мирабо био приморан да иступи против њега, а отуд и чувена реченица да народне посланике може растерати само сила бајонета. Без обзира на то, он у личним уверењима остаје монархиста, насупрот улози народног трибуна коју прима по нужди, удовољавајући сопственој славољубивости и жељи за популарношћу. Приликом израде новог устава, Мирабо износи идеју да устав треба да буде одраз реалних политичких прилика у Француској као и чувар свих традиција везаних за државност. Он се изричито противи било каквој метафизици и апстрактности приликом израде највишег правног акта, а нарочито се противи декларацији која је требало да претходи основним уставним одређењима и да дефинише неотуђива права свих грађана, будући да сматра да би то довело до гледишта да су грађани више суверени но поданици и да постоји одређена недодирљива сфера у коју се држава не може никако мешати, што је апсолутно супротно становишту Мирабоа. Насупрот свим његовим тежњама и стремљењима, он никако није успео да доспе до министраске функције, да буде део једне јаке владе која ће уредити Француску, зауздати како привилеговане слојеве у покушају противреволуције тако и сиромашне масе које су водиле читаво друштво у анархију, како је то он сматрао. Жестоко је ризиковао свој углед и своју позицију у скупштини приликом расправе о праву проглашења рата, када је заступао позицију да би краљ, као представник изврше власти, требало да задржи те прерогативе власти, међутим, из неповољне ситуације се извукао маестралним говором и себи повратио подршку како међу посланицима, тако и међу народом. Највећу контроверзу око Мирабоа представља његова улога тајног саветника краља, поводом чега му је писао опширне извештаје и ноте о могућностима да се устав промени, краљу поврати моћ као представнику изврше власти, заштите остале тековине револуције, да се она тиме заврши и у Француској власт успостави на начелу монархијског парламентаризма. Методе које је предлагао том приликом су крајње неморалне и обухватају поткупљивања, употребе силе, лажи, формирање обимне чиновничке апаратуре за утицај на јавно мњење. Јовановић Мирабоа посматра пре свега као потенцијалног великог државника који није имао прилике да се докаже, као човека који је својим идејама и својом енергијом могао да каналише револуционарни занос и употреби га смислено за конституисање новог државног поретка. Његову неморалност и поткупљивост, те противречност веровања и конкретног политичког поступања он не осуђује претерано, сматрајући да се ретко који политички делатник може дичити моралношћу. Димурје је рођен 1739. године у Комбрају, на северу Француске. Од ране младости се одликује авантуристичким духом, ступа у Седмогодишњи рат као добровољац и истакавши се великом храброшћу бива произведен у чин капетана. Касније бива ангажован у разним одсецима дипломатије, што јавне, што тајне. Почетком револуције, он прихвата све нове, напредне идеје, лично вођен осећајем да је стари режим обиловао неправдом и да способни људи, налик њему, нису могли доћи до одговарајућих положаја. Године 1791. бива произведен у чин дивизијског генерала, а 1792. већ ступа на место министра спољних послова у жирондинској влади. Слично Мирабоу, и Димурје је лично монархиста који се, прилагођавајући се новонасталим идејама, издаје за револуционара. На месту министра сменио је Делесара који се одликовао млаком, преговарачком политиком према Аустрији и Пруској, те је скупштина очекивала од њега далеко чвршћу и ратоборнију политику. Такво вођење дипломатије води Француску у неминовни ратни окршај. Димурје, у виду припреме за рат, настоји да осами Аустрију, те преговара прво са Енглеском и успева да обезбеди њену неутралност у сукобу, а затим и са Пруском која одбија његове предлоге. Ратни план је такође његово дело и састојао се у брзом нападу на Белгију коју су држали Аустријанци, док ће се француска војска дефанзивно држати према граници са Пруском и тако раздвојити своје противнике. Тај се план завршио катастрофално, поразом у Белгији, због, како то Јовановић тврди, превелике недисциплине међу војницима и дефицита официрског кора чију су већину чинили племићи који су због револуције емигрирали. Та влада у којој је Димурје био министар спољних послова, такозвана Роланова влада, пала је после сукоба са краљем око питања стварања посебне народне милиције и око питања свештеника који нису положили заклетву новим властима, а састављање нове владе поверено је управо Димурјеу, у тој влади он је вршио дужност министра војног. Међутим, та влада је трајала само два дана, будући да је краљ опет одбио да потпише закон о незаклетим свештеницима, а то се сматрало потпуним поразом нове владе и самог Димурјеа коме је углед значајно опао. Он затим одлази на фронт и добија незнатну функцију, да би, после десетог августа и Конвентовог губитка поверења у Лафајета, добија команду над армијом која је требало да изврши офанзиву на Белгију. Ипак, тај план није могао бити остварен због пруског упада, па се Димурје морао сконцентрисати на одбрану. Својом стрпљивом тактиком, прецизно изведеним маневрима, он успева прво да одоли пруском нападу код Валмиа, а затим да их натера на повлачење услед лошег снабдевања пруске војске. Са једне стране, Димурје бива слављен као спаситељ Француске, а са друге стране најрадикалнији јакобински елементи, нарочито Мара и његови следбеници, доводе у питање његове методе дисциплиновања војника. Даље амбиције воде Димурјеа у Белгију, на извршавање дуго жељене офанзиве која ће му донети славу. Бројчаном надмоћношћу и храбрим јуришом својих војника, он осваја аустријско утврђење код Жемапа и обрзо овладава целом Белгијом, успех је потпун. На његову несрећу, читава кампања доводи до само већег продубљивања сукоба између њега и јакобинаца, нарочито око питања новог уређења Белгије. Читава ствар се продубљује одлуком Паша, министра војног, о обустављању приватног снабдевања војске и образовању комисије за снабдевање која је требало да почне са радом пар месеци од ступања на снагу тог закона. Димурјеови војници остају боси, гладни, без муниције. Офанзива се наставља нападом на Холандију, али бива обустављена упадом аустријске војске у Белгију, чије се становништво побунило против комисара Конвента и њихових поступака. Димурје се враћа у Белгију, хапси комисаре, враћа узето злато цркви, смирује ситуацију и планира напад на Аустријанце. Истовремено се носи мишљу да после одсудне битке у Белгији крене на Париз, сруши јакобинце и врати ситуацију на 1791. Његови планови су од почетка бивали осујећени, прво је претрпео пораз, али склапа примирје са аустријским посланством, да би се на миру припремио за рушење Конвента, али, није успео довољно дуго да прикрије своје намере и да убеди своје војнике у праведност и аргументованост свог циља. Уместо тога, појачана агитација комесара Конвента успела је да га прогласи за издајника и већина његових војника га је напустила, чиме се дефинитивно завршава улога Димурјеа у Француској револуцији. Јовановић сматра да Дантон изниче из саме Револуције, будући да је он изданак буржоаске класе, главног представника новог грађанског друштва. Унук сељака који се издигао до звања адвоката, у њему је био отеловљен дух новог времена – дух предузимљивости, прорачунљивости и марљивости, али и велике амбициозности без скрупула. Његов борбени жар не проистиче толико из одушевљености идејама револуције колико из срачунатости личних опција и могућности животног напредовања у каријери. Био је познати вођа кордиљера, букач којег су се многи плашили јер је имао могућности да својим речима распали масе и натера их на покрет. Са друге стране, било је доста оптужби, а понекад и доказа да је био плаћен од стране двора, војводе Орлеанског, ко је већ више понудио. Оно што се може чинити преко проблематичним, његова поткупљивост, Јовановић опет правда тиме што је Дантон радио само оно што би ионако радио, ништа против својих уверења, што може бити прилично дискутабилно. Једну од најважнијих улога у Револуцији, Дантон је одиграо у покрету од 10. августа, који се готово може сматрати целокупно његовим делом. Свргнућем краља, формира се нова влада, у којој Дантон бива изабран за министра правде, већим бројем гласова од било ког другог министра. У тим тешким данима, он показује изванредну снагу воље и прибраност духа јер је ван своје званичне улоге, незванично вршио многе функције – бавио се војском, спољним и унутрашњим пословима, једном речју, скоро је постао диктатор. Умео је веома лако да надахне масе распаљивим говорима и гестовима, да у њима побуди прави револуционарни занос. Поред те његове, револуционарне, стране, Јовановић нам показује и хладног интриганта, прорачунатог дипломату који није загрејан за идеју општеевропске револуције већ жели ратом да добије територијално проширење за Француску. Могу се сложити са Јовановићем да је то права његова страна, док је користио запаљиву фразеологију и демагошке говоре да би себи стекао моћ и признање међу народом, он је истовремено, тамо где је то могао, у тајности дипломатије, приказивао своју праву, буржоаску природу и ту видимо човека без трунке икаквих сувишних одушевљења. Коначни сукоб са Робеспјером за време јакобинске страховладе, када се усудио да, помало невешто, нападне институцију револуционарног терора, коштао га је не само политичке каријере, већ и живота. Дискутабилно је говорити о томе колико је он заиста био загрејан идејом правде и згрожен тиранијом, а колико је желео да искористи огорченост народа како би поново извукао највећу корист за себе и вратио се на власт. Робеспјер, по мишљењу Слободана Јовановића, опонира тотално Дантону, тиме што он још пре револуције показује болећивост само према слави и моралном угледу, материјалне ствари њему нису од интереса. Док су његови претходници на власти револуцију посматрали уско као средство испуњења циљева, било личних, било класних, Робеспјер у њој види сам циљ по себи, отеловљење правде и морала. Његова фанатичност и крвожедност потичу од догматско-идеалистичког посматрања света, из његовог непристајања на компромисе и половичне мере. Грађани нове Републике, величанствене творевине Револуције, морају бити морално савршени или у супротном положити свој живот као жртву на олтару Отаџбине.
Comments
Report "Vodji Francuske revolucije Slobodan Jovanović"