1. Nastanak i razvoj SMO kao naučne discipline Predmet, funkcija i uloga SMO, kao naučne discipline, je da analizira, tumači i razjašnjava dinamiku međunarodnih odnosa između postojećih država u savremeneom svetu, te između država i drugih subjekata SMO, regionalnih i međuregionalnih organizacija, NVO i pojedinaca. SMO nastoji da te odnose prouči i utvrdi pravilnosti i tendencije, ili eventualne zakonitosti, i da na bazi ti saznanja, predvidi (anticipira) buduće smerove razvoja SMO. Moderni periodi razvoja SMO - ubrzano razvijanje SMO kao naučne discipline kreće nakon Drugog svetskog rata - razlozi: 1.) brz razvoj vojne tehnologije 2.) brz razvoj kontakata među državama 3.) neravnomeran ekonomski razvoj 4.) proces globalizacije 5.) brzina razvoja ekonomskih problema - SMO je najrazvijenija naučna disciplina na Univerzitetima SAD-a, pod nazivom: * „Svetska politika“ * „Međunarodna politika“ * „Diplomatija“ - najznačajniji teoretičar međunarodnih odnosa – Arnold Tojnbi - čuveni socijalni mislilac, tvorac teorije ciklizma u sociologiji - izučavao SMO sa sledećih aspekata: * porast nacionalizma u Evropi / svetu * geopolitike (uticaj geografskih faktora) * vojne sile * međunarodnog prava * međunarodne saradnje (na kojim osnovama postoji) - uticaj na razvoj SMO: * formiranje NATO pakta 1949. godine * formiranje Varšavskog pakta 1955. godine - srodne discipline sa SMO su: 1.) Međunarodno pravo 2.) Geopolitika 3.) Diplomatija 4.) Međunarodni ekonomski odnosi 5.) Savremeni politički sistemi 6.) Međunarodna politika 2. SMO i diplomatija SMO kao disciplina su usko povezani sa aktuelnom politikom i diplomatijom. Jedan od dokaza za ovu tvrdnju je da su mnogi čuveni profesori međunarodnih odnosa u Americi i u svetskim razmerama, u jednom periodu svog rada, bili angažovani kao ministri inostranih poslova, pomoćnici ministara ili savetnici predsednika. Recimo, profesor Rostov, zatim profesor Harvardskog univerziteta za međunarodne odnose Henri Kidindžer, koji se smatra jednim od stratega, gurua ili proroka američke spoljne politike, posle njega takođe čuveni strateg međunarodnih odnosa Zbignjev Bžežinski. Takođe Maršal Šulman, Madlen Olbrajt, zatim sadašnja sekretarka Stejt Dipartmenta Kondoliza Rajs... 3. Države i nacije kao subjekti SMO Osnovni subjekti međunarodnih odnosa su suverene države koje postoje u današnjem svetu. Velika je raznolikost država koje postoje u savremenom svetu, od veličine, ekonomske razvijenosti i snage demokratske tradicije, ustrojstva ustavnosti ili ustavne fundiranosti ljudskih prava ili tradicije, do vojne snage i uticaja u svetu i na okolne zemlje. Zbog toga neki autori, imajući u vidu komplikovanu strukturu pojedinih država, kažu da su nacije takođe subjekti međunarodnih odnosa. Dakle, ne samo države, već u okviru pojedinih država različite nacije koje imaju svoje mesto u razvoju političkih i međnarodnih odnosa. Primer: Iako je Ujedinjeno Kraljevstvo sastavljeno od više delova i u međunarodnom komuniciranju se smatra jednim subjektom međunarodnih odnosa, u okviru UK se Škotska, Vels, Severna Irska, Engleska, vrlo često tretiraju kao zasebni subjekti međunarodnih odnosa. Pa čak i u sportskim odnosima (Reprezentacija Velsa, Engleske, Škotske...) 4. Međunarodne političke, ekonomske i nevladine organizacije kao subjekti SMO Subjekti savremenih međunarodnih odnosa su i velike političke i ekonomske organizacije. Jedna od takvih je i EU. Ona kao subjekat međunarodnih odnosa ima svojevrsno parlamentarno predstavljanje država članica - Evropski parlament, zatim ima neku vrstu evropske vlade – Evropsku komisiju, ima sudske institucije – Evropski sud, kao tri oblika vlasti koje ima svaka država. Ona je kao međunarodna ekonomska, ali i politička integracija, jedan od važnih subjekata međunarodnih odnosa. Ne samo da je važan faktor u odnosima između njenih članica, već i sa drugim faktorima izvan kruga zemalja članica, pa tako imamo specifične odnose EU i SAD, EU i Japana, EU u rešavanju kriznih žarišta, EU i NATO-a, EU i drugih međunarodnih organizacija. Takođe NAFTA – Severnoamerički trgovinski sporazum je organizacija koju su formirale Kanada, SAD i Meksiko, pre svega zbog olakšavanja trgovinsko – ekonomske saradnje.U subjekte SMO svakako spadaju i organizacije drugačijeg tipa, kako što je recimo OECD – Organizacija za ekonomsku saradnju najrazvijenijih država savrmenog sveta. Najrazvijenije države su formirale tu organizaciju koja treba da služi za koordiniranje njihovih politika da se izbegnu velike ekonomske krize i da se pružaju ekspertske usluge zemljama u razvoju. Subjekat SMO su svakako UN koje i pored toga što sve više u međunarodnim odnosima gubi na značaju i postaje svojevrsan instrument globalne sile i njenih interesa, ipak obuhvata 192 države u savremenom svetu. Subjekat SMO je i OEBS (Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju) nastao kao pokušaj prevladavanja krize, u koju je svet uveo Hladni rat (Kanada, SAD članice). Subjekti SMO su i različite druge, recimo vojne organizacije države, kao što je to NATO, AESAN (države Jugoistočne Azije). Takođe, Organizacija afričkog jedinstva, Islamska konfederacija, Organizacija američkih država... MVO su institucije koje su stvorile i u kojima učestvuju vlade država, a koje im daju vlast da donose kolektivne odluke u vezi sa posebnim globalnim problemima Svetska trgovinska organizacija (STO) - 1947. godine u Ženevi se donosi sporazum GATT (o tarifama i trgovini) - 1995. godine – osnovan je STO od strane SAD, a 2002. godine se pridružuje i Kina - odlučivanje u STO je na ministarskom nivou - funkcije: 1.) obezbeđuje pravednu i bezbednu trgovinu 2.) rešava trgovinske sporove 3.) nadgleda trgovinu industrijskim i poljoprivrednim robama i uslugama 4.) nameće pravila i uslove trgovine 5.) glavni cilj STO je da obezbedi nesmetanu, predvidljivu i slobodnu trgovinu Svetska banka - osnovana je 1944. godine - prvobitna zamisao je bila da pomogne obnovu ratom opustošenih zemalja - sastoji se od: 1.) Međunarodne banke za obnovu i razvoj (IBRD) 2.) Međunarodnog udruženja za razvoj (IDA) 3.) Međunarodne finansijske korporacije (IFC) 4.) Multilateralne agencije za garantovanje investicija (MIGA) Međunarodni monetarni fond (MMF) - osnovan je 1944. godine - glavne funkcije MMFa su: 1.) stabilizovanje kursa u cilju olakšavanja međunarodne trgovine 2.) promovisanje međunarodne monetarne saradnje 3.) dodeljivanje raspoloživih finansijskih sredstava 4.) uspostavljanje poverenja Važan subjekt međunarodnih odnosa sa prepoznatljivom i rastućom ulogom su svakako nevladine organizacije. Nevladine organizacije su vrlo raširene u različitim oblastima. Od zalaganja za zaštitu ljudskih prava, u čemu je jedna od najstarijih i najpoznatijih nevladinih organizacija Amnesti International, koja se bori za zaštitu prava političkih zatvorenika i svih koji se proganjaju zbog slobode izražavanja, slobode veroispovesti, slobode političkog delovanja, do raznih strukovnih organizacija kakve su Lekari bez granica ili Reporteri bez granica, koji se zalažu za poštovanje prava svojih članova, novinara lekara, pa do nekih koje se bore za zaštitu čovekove sredine kakva je Green Peace (često agresivno deluju). 5. Vojnoindustrijski kompleksi, lobiji i grupe za pritisak kao subjekti SMO Vojnoindustrijski kompleksi Među subjekte SMO svakako treba ubrojati i vojnoindustrijske komplekse. Proizvođači oružja, naročito u najravijenijim zemljama, su izuzetno moćni i organizovani u svoje komplekse i sindikate i politikom prodaje ili zabrane prodaje oružja nekim zemljama itekako da utiču na SMO. Veliki proizvođači oružja imaju interesa da prodaju oružje i time stiču ogromne profite i samom činjenicom odobravanja ili zabrane naoružavanja pojedinih zemalja na direktan način utiču na SMO. Rusija izvozi najsofisticiranije avione lovce u Indiju i druge zemlje, zbog savezničkih odnosa. SAD takođe svoje avione izvovi u savezničke zemlje i tako se odnos snaga formira na bazi izvoza sofisticiranog oružja od strane najvećih proizvođača na svetu. Lobiji i grupe za pritisak Lobiji kako grupe za pritisak i kao faktori u međunarodnim odnosima. Jevreji dijaspore, drugih zemalja koji su zbog svoje sposobnosti i ekonomske moći i uticaja u svim oblastima, pa i u kulturi, važan faktor u tim zemljama, formirali su organizaciju Svetski jevrejski kongres, za koju se zna da je jedan od najvažnijih lobija u američkoj unutrašnjoj i spoljašnjoj politici. Svetski jevrejski kongres utiče na sudbinu države Izrael i na međunarodne odnose Izraela sa arapskim državama i uopšte odnose u regionu Bliskog istoka. Utiče tako što u američkim institucijama, Kongresu, Senatu, Vrhovnom sudu, u svakodnevnom funkcionisanju, utiču da nijedna odluka koja je protiv interesa jevrejskog naroda, odnosno Izraela – ne prođe. Uticajni lobiji u svetu: - grčki lobi (Amerika, moćna i uticajna religija) - albanski lobi (samoproklamovano osamostaljenje Kosova, podrška Amerike) - jermenski lobi (genocid od strane Turske) - ukrajinski lobi 6. Teorije sistema, podsistema i teorije otvorenog regionalizma Teorije sistema i podsistema U ovim teorijama se konstatuje da u savremenim međunarodnim odnosima deluje preko 200 država. Sve te države zajedno sačinjavaju sistem međunarodnih odnosa. Sve te zemlje, uključene su u neke integracione procese ili u međunarodne organizacije, čine sistem. U okviru tog sistema međunarodnih odnosa, deluju i postoje različiti podsistemi koji se onda mogu razvrstavati po različitim kriterijumima. Teorije otvorenog regionalizma Ova teorija govori da je najvažnije sagledavati savremene međunarodne odnose između država i drugih subjekata u okviru regionalnih grupacija zemalja, gde one zadovoljavaju izvesne zasebne ciljeve vezane za taj region. 7. Teorije zavisnosti, međuzavisnosti i teorije izolacionizma i intervencionizma Teorije zavisnosti i međuzavisnosti O zaavisnosti između država se govori uvek kada se interesi jedne države preklapaju ili uslovljavaju interesima druge države. Može se govoriti kroz različite aspekte u tom vidu međunarodne zavisnosti. Najčešće o ekonomskoj zavisnosti i međuzavisnosti država. Tako da, iako su SAD ekonomski najrazvijenija zemlja, mi često govorimo kako one zavise od uvoza nafte iz različiih regiona, naročito sa Bliskog istoka. Tako da postoji izvesna zavisnost i međuzavisnost američke privrede i njene potrebe za energijom, u ovom slučaju za naftom. Postoji, naravno, i politička međuzavisnost država, u slučaju kada su one članice određene političke ili ekonomske inegracije i kada svoje poliičke stavove formiraju u zavisnosti od stavova drugih zemalja članica, ili drugih zemalja sa kojima imaju bliske političke i druge odnose, savezničtva i dr. Primer: Dovoljno je da SAD preporuče određen stav po pitanju samoproklamovanja nezavisnosti Kosova, da niz drugih zemalja koje imaju odnose međuzavisnosti sa SAD , formiraju svoje političke stavove u vezi sa tim... Teorije izolacionizna U teorije bazirane na realnim odnosima snaga između država koje pripadaju korpusu realističke škole ili pravca proučavanja savremenih međunarodnih odnosa, svakako spadaju teorije o izolacionizmu i intervencionizmu. Na američkom tlu, u američkoj istoriji, ovo su dve dominantne teorije ili pravca. Koncept izolacionizma je tvrdio da Amerika, kao dovoljno velika zemlja sa sopstvenim problemima, sa ogromnim ljudskim, prirodnim i drugim ekonomskim resursima, može da bude dovoljna sama sebi. Cilj američke unutrašnje i spoljne politike je da štiti ovu državu i ogromnu teritoriju, a ne treba da se bavi rešavanjem svetskih pitanja i odnosa u okviru svetske zajednice. Teorije intervencionizma Amerikanci su shvatili da ne mogu ostati potpuno ravnodušni prema onome što se dešava u svetu. Da je najbolja zaštita njihovih nacionalnih interesa tako što će sprečavati ili preventivnim akcijama onemogućiti i buduće ratove koje izazivaju velike štete, razaranja, ljudske žrtve i sl. Amerika nema pravo da ostane ravnodušna, prema tvorcima intervencionističkog pravca u američkoj spoljnoj politici, mora da zaštiti demokratske vrednosti, mir i stabilnost u sveu i spasi svet od razaranja. 8. Teorije o konfliktima i teorije o detantu i kontroli oružanja Teorije o konfiktima Konflikti, bilo ekonomski, vojni, politički ili rat u pravom smislu te reči, su nešto što je obeležilo istoriju međunarodnih odnosa. Istovremeno, pokušaji da se preventivnim akcijama spreče konflikti, da se stvore mehanizmi za miroljubivo rešavanje konflikata za sprečavanje izbijanja ratnog sukoba, ili ako do njega dođe, da postoječi mehanizmi i savezništva spreče da se on proširi u svetski sukob, su glavna tema međunarodnih odnosa prema autorima ovog teorijskog pravca. Pri tom, naročito u modernoj istoriji, se bave proučavanjem takozvanog potisnutog, tihog ili tinjajućeg sukoba, kakav je Hladni rat između dve velike sile i dva vojno-političkog bloka, između Atlantskog i Varšavskog pakta, u čitavom periodu posle Drugog svetskog rata, a naročito od 1949. kada je formiram Atlantski pakt, pa do 1989. i pada Berlinskog zida, simbola podele sveta na dva bloka. Taj simbol hladnog, tinjajućeg rata, koji se na sreću čovečanstva nikad nije pretvorio u pravi totalni, nuklearni ili svetski rat, je jedna od važnih tema autora u disciplini savremenih međunarodnih odnosa. Teorije o detantu i kontroli naoružnja Javljaju se različiti teoretičari koji tvrde da je najvažnije u međunarodnim odnosima obezbediti mehanizme za kontrolu naoružanja, a to znači da najveće zemlje proizvođači i posednici oružja, posebno nuklearnog, treba da usvoje ugovore i sporazume kojima će naoružanje svesti na razumnu meru Autori ovog teorijskog pravca kažu da je najvažnije obezbediti mehanizme, ugovore kojim se kontoliše nuklearno naoružanje. Kroz Međunarodnu agenciju za atomsku energiju, u okviru sistema UN, koja stalno nadgleda da se ne pojave nove zemlje proizvođači nuklearnog oružja i čija je osnova takozvani Ugovor o zabrani proliferacije nuklearnog oružja. 9. Teorije o balansu moći i teorije igre, pogađanja i simulacije Teorije o balansu moći U okviru realističkih teorija, moć je važan elemenat za proučavanje savremenih međunarodnih odnosa, tako da ako hoćemo da govorimo o svetu koji je stabilan, bezbedan i bez rizika velikog svetskog sukoba, najbolje je po ovim teorijama da postoji balans moći. Balans snaga između jednog i drugog bloka, između jedne ili druge velike sile, između najjačih nuklearnih sila, a koji garantuje bezbednost i stabilnost. Teorije igre, pogađanja i simulacije Imajući u vidu da je u društvenim pojavama, a naročito u međunarodnim odnosima, nemoguće praviti eksperimente, igre simulacije zamenjuju eksperiment kao sredstvo proučavanja. U ovom konceptu teorije igara tvrdi se da u međunarodnim odnosima postoje (poput šaha, ili nekih drugih igara), određeni akteri (igrači) učesnici u procesu. Da oni imaju svoje uloge i interese, da u tim ulogama ili interesima postoje vrednosti koje oni štite. U razmišljanju o tome, po koncepciji teorije igara, treba videti kako promenom snage aktera, ili promenom uloga koji je u igri, može da se obezbedi željeni rezultat. Kao i u misaonim igrama (šah, poker) u razmišljanju o ulogama i krajnjim ishodima određenjih akcija aktera u međunarodnim odnosima daju se čak i numeričke, matematičke vrednosti kako bi se putem računara i preko postotaka ili faktora došlo do nekih egzaktnih podataka . 10. Postmodernističke i konstruktivističke teorije Konstruktivističke teorije Ideja konstruktivističkih teorija je da definišu određene institucije i pojave u društvenim odnosima, kakve su država, državljanstvo, suverenost, vlast, moć itd. i da utvrde da je čitav svet neka vrsta društvene konstrukcije zasnovane na državama kao zasebnim mehanizmima u kojima postoje svi ovi elementi. Da su odnosi među državama u takvoj društvenoj konstrukciji podložni stalnim promenama, a da su ljudi osnovni nosioci tih promena. Da su u odnosima u savremenom svetu ključni stavovi elite, koja vodi države i narode u odnosima sa drugim državama. Pitanje identiteta i društvenih normi je unutrašnje pitanje svake države. Na bazi elemenata identiteta, društvenih normi i stavova elite, stvara se nova konstrukcija koja se zove nacionalni interes, koji u svakoj državi treba dogovoriti, utvrditi. Kada je definisan nacionalni interes, onda možemo, na bazi njega, da znamo kakvi će odnosi te države biti sa drugim državama u svetu. 11. Globalističke i ekološke teorije Globalističke teorije Čitav niz teoretičara pripada grupi globalista koji sve savremene pojave, pa i u međunarodnim odnosima, tumače nekontrolisanim širenjem globalizacije. Brojni su teoretičari koji čak kažu da je osnovni neprijatelj globalizacije to što malo vodi računa o interesima čoveka, pojedinca, o ljudskoj prirodi. Dakle, globalistički svet, u potrazi za sve većim profitom i tržištima, uslovljava sve ekonomskim interesima i šireći se nekontrolisano zapostavlja čoveka. Čovek postaje samo jedan od elemenata lude trke za profitom. Kao što tvrdi belgijski premijer Gij Ferhofen, jedini način da spasimo globalizaciju, da globalizacija postane prihvatjiva i za nerazvijeni svet u koji još nije prodrla, jeste da smislimo koncept globalizacije sa ljudskim likom, u kome će se voditi računa i u interesima čoveka. Da neće sve biti trka za profitom, nametanjem interesa najrazvijenih. Ekološke teorije Postoji čitav serijal tzv. ekoloških teorija, koje kažu da je glavni problem u međunarodnim odnosima to što najrazvijenije države čine protiv prirode, našeg okruženja, što može da dovede do kraha čovečanstva. To se ilustruje podacima o globalnom zagrevanju, o ozonskim rupama, o problemima otopljavanja lednika, podizanju nivoa mora, izumiranju određenih životinjskih i biljnih vrsta. Teoretičari ekoloških teorija tvrde da je sve loše što nam se događa vezano, upravo, za nekontrolisani nasrtaj na prirodu, izazvan ekonomskim razvojem, trkom u naoružanju, atomskim eksperimentima i sl. Zaključak je da to treba zaustaviti. Organizuju se akcije, kongresi, seminari i razne manifestacije, naročito predvođene od organizacije Green peace ili drugih, kako bi svet prodrmao i zaustavio vreme, a kako ne bi se nastavio taj zločin prema prirodi, prema ljudskom rodu koji čini deo prirode. 12. Teorije ograničenog suvereniteta i teorija ’’velike šahovske table’’ Teorije o ograničenom suverenitetu U jednom periodu razvoja interblokovskih odnosa, i u Atlantskom i Varšavskom paktu, razvile su se teorije o ograničenom suverenitetu. Uvek se postavljalo pitanje odnosa suvereniteta i nadnacionalnih tvorevina. To je poznata Brežnjevljeva teorija gde države članice pakta, s obzirom na to da uživaju zaštitu, podršku, pomoć najjače sile ( SAD ili Sovjetskog Saveza), moraju da vode računa o interesima bloka u celini, da prevaziđu tu granicu uskih nacionalnih interesa države članice, pa samim tim i suvereniteta. Da bi opravdao hegemonističku poziciju Sovjetskog Saveza u okviru istočnoevropskog bloka, Leonid Brežnjev je lansirao ideju o ograničenom suverenitetu. Po njoj, svaka država-članica ima puni suverenitet sve dok se u toj državi-članici ne dogodi situacija koja ugrožava interese čitavog Saveza ili izgradnju socijalizma uopšte. Dakle, možete biti samostalni i slobodni da odlučujete o svim pitanjima, dok u centrali u Moskvi neko da reforme koje ste preuzeli ugrožavaju interese socijalizma u Savezu ili svetu, ili ugrožavaju interese Varšavskog pakta. U tom slučaju, suverenitet članice Pakta mogu slobodno da ugroze i napadnu otpadničku zemlju slanjem zajedničkih trupa kako bi zaštitle interese svih. Teorija ’’velike šahovske table’’: Jednu od teorija o međunarodnim odnosima začeo je Henri Kisindžer, a obrazložio i doveo do nivoa teorije poznati američki strateg, filozof i profesor, bivši savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Amerike, Zbignjev Bžežinski. Teorija se zove, kao i njegovo glavno delo, teorija velike šahovske table. Po njoj, savremeni svet je jedna velika šahovska tabla, na kojoj brojni igrači povlače poteze. Cilj vodeće zemlje, a po njemu u interesu je napretka sveta i čovečanstva da budu SAD kao bespogovorni vođa savremenog demokratskog sveta, da se obezbedi predvidljivost poteza na velikoj šahovskoj tabli. Da se šahovska tabla tako organizuje kako nikada ne bi bili ugroženi interesi predvodnika demokratije progresivnog sveta i vođe novog svetskog poretka. Bžežinski aktere deli na velike globalne svetske igrače, od kojih je najvažnija globalna sila SAD, na regionalne igrače ili stožere, i na lokalne igrače, odnosno lokalne sile. Cilj ovog velikog učenja je da se stvori takav svetski poredak u kome bi se jednom zauvek sprečilo ponovno stvaranje velike ruske imperije kao kontra teže Atlanskog saveza ili Amerike kao predvodnika demokratizacije i globalizacije. Rusiji, Kini i Japanu treba na šahovskoj tabli dodeliti uloge regionalnih igrača i stožera. Kako bi se sprečila potencijalna situacija da u budućnosti dođe do nuklearne katastrofe ili rata, treba org. svet kao šahovsku tablu gde je jedini globalni igrač SAD, gde su regionalni igrači Rusija i Kina. Po ovom konceptu treba proširiti uticaj EU preko Urala, cilj je širenje uticaja na Aziju odakle je pojam Evroazija. Klasičan pokušaj da se hegemonija jedne države obrazloži interesima svih, uz pomoć vrednosti kao što su mir, stabilnost, bezbednost i izbegavanje sukoba za koje se zalažu, što je svakako korisno za celo čovečanstvo. 13. POJAM MEĐUNARODNE ZAJEDNICE, SVETSKA ZAJEDNICA, SVETSKO DRUŠTVO Međunarodna zajednica : ne može se govoriti o čvrsto definisanom fenomenu, ali se koristi kao ideja o celovitosti svih država koje postoje na zemljinoj kugli. Koliko je međunarodna zajednica frekfentan pojam u međunarodnoj politici toliko su frekfentni i pokušaji da se ovom pojmu da jedna naučna i univerzalistička definicija. No, do danas su svi ti pokušaji ostajali bezuspešni, pa nam preostaje da izdvojimo ona određenja koja su najbliža i najjedinstvenija. Bivši generalni sekretar UN-a Kofi Annan međunarodnu zajednicu vidi kao „univerzalistički koncept koji predstavlja podeljenu viziju, boljeg sveta za sve ljude. Dakle, države čine tu međunarodnu zajednicu koja ima izvesne međunarodne institucije i organizacije kakve su UN ili Svetska trgovinska organizacija. Kroz te institucije I organizacije štite se neki interesi zajedništva država koje postoje u svetu. To nije faktičko zajedništvo, jer u okviru međunarodne zajednice postoje uže zajednice, integracije I organizacije, EU, NAFTA, ASESAN, ali ono što je simbol I inkarnacija međunarodne zajednice jeste sistem Ujedinjenih Nacija. U njemu postoje Organizacija ujedinjenih nacija u Njujorku, evropska ispostava UN u Ženevi, UNESCO za saradnju u oblasti obrazovanja I kulure I informacija, UNCTAD za saradnju I trgovinu I ekonomiji, FAO međunarodna organizacija za prehranu I niz drugih specijalizovanih agencija I službi UN. 14. GENEZA KONCEPTA MEĐUNARODNE ZAJEDNICE Ovaj koncept međunarodne zajednice se razvijao kroz istoriju preko ideje da postoje nadnacionalne zajednice pojedinih država (od kojih su neke države I same zajednice više nacija ili etničkih grupa, a neke državne zajednice stvorene na bazi dosečljavanja I koegzistencije više nacija, kao što su SAD) ili neke druge države koje su nastale na bazi zajedničkog interesa I života (ŠvajcArska konfederacija). Te državne zajednice su u međunarodnom opštenju imale normalne odnose I saradnje I sukobe sa drugim državnim zajednicama. Iz toga su proizašle tendencije da se interesi pretežnog dela čovečanstva ili država u borbi protiv zala rešavaju u okviru međunarodne zajednice. Kroz ideje američkih intervencionista, naročito predsednika Vudro Vilsona, došlo se do koncepta međunarodne zajednice. Nekada je ta međunarodna zajednica bila usko shvaćena samo kroz članstvo u Ligi naroda, gde je bilo 25 država članica, pa se posle Drugog svetskog rata, širenje Ujedinjenih nacija, došlo do brojke od 192 države. I danas možemo da kažemo da postoji uži I širi okvir međunarodne zajednice, jer 192 države pripadaju organizovanoj međunarodnoj zajednici u okviru UN, a ovih preostalih 13 ili 14 još nisu članovi UN. U međuvremenu će se pojaviti neke nove koje treba da prođu kroz postupak prijema I koje će možda u perspektivi postati članice UN kada se u GS većina izjasni za njihovo članstvo I kad Generalni sekretar svojim dopisom objavi I podigne njihovu zastavu na jarbol ispred zgrade na Ist Riveru I NY-pred palatom UN. 15. INSTITUCIJE MEĐ.ZAJEDNICE, OUN, SAVET BEZBEDNOSTI, UNESKO, FAO · ORGANIZACIJA UJEDINJENIH NACIJA (ОУН) или краће Уједињене нације (УН) је међународна организација која се декларише као „глобално удружење влада које сарађују на пољу међународног права, глобалне безбедности,економског развоја и социјалне једнакости“. Основана је 1945. од стране 51 државе, укинувши Лигу народа. Почев од 2011, 193 земље су чланице Уједињених нација, укључујући све међународно признате нације, осим Ватикана (који је одбио чланство, и има статус посматрача), Кукових острва, Палестине (која има статус де факто државе, али још није правно призната), Нијуеа (чијом спољном политиком руководи влада Новог Зеланда) и Републике Кине (чије је чланство укинула Народна Република Кина 1971). Палестина и Ватикан имају парламентарне посматрачке мисије при УН. Из свог седишта у Њујорку, земље чланице УН и њене специјализоване агенције управљају и одлучују о административним питањима на редовним састанцима који се одржавају сваке године. Организација је подељена на административна тела, као што су Генерална скупштина Уједињених нација, Савет безбедности Уједињених нација, Економски и социјални савет Уједињених нација, Старатељски савет Организације уједињених нација,Секретаријат Уједињених нација и Међународни суд правде, као и тела која се баве управљањем свим осталим агенцијама УН, као што су СЗО и УНИЦЕФ. Најпознатија јавна личност УН је генерални секретар, а на тој дужности се данас налази Бан Ки-Мун. Уједињене нације су основане као наследница Друштва народа, за које су многи сматрали да су неефикасне у улогама међународних управних тела. Друштво народа је основано као одговор на Први светски рат, на претпоставкама да би једна таква организација могла спречити такве ратове, али ипак није успело да спречи избијање Другог светског рата. Највећа предност које Уједињене нације имају над Друштвом народа је способност да одржавају и испоруче оружане снаге својих чланица као миротворце. Термин „Уједињене нације“ сковао је Френклин Делано Рузвелт током Другог светског рата, којим је означио Савезнике. Први пут је формално коришћен 1. јануара, 1942. у Декларацији Уједињених нација, која је ангажовала Савезнике на принципимаАтлантске повеље и обавезала их да не склапају појединачно мир са силама Осовине. Систем Уједињених нација се финансира на два начина: опорезивањем и добровољним прилозима земаља чланица. Регуларни двогодишњи буџет УН и њених агенција финансира се опорезивањем. На Генералном заседању одређује се буџет и одлучује порез за сваку чланицу. Ово је углавном засновано на релативној способности сваке земље да плати порез, мерено приходима по глави становника, заједно са другим факторима. Генерални секретар Уједињених нација се налази на челу Секретаријата, једног од главних органа Уједињених нација, и делује као де факто председник и лидер Уједињених нација. · SAVET BEZBEDNOSTI UN- je najvažnije telo Ujedinjenih nacija. Zadužen je za održavanje mira I bezbednosti među narodima. Dok ostali organi Ujedinjenih nacija samo daju preporuke vladama zemalja članica, Savet bezbednosti ima ovlašćenja da donosi odluke koje vlade zemalja članica moraju poštovati, kako stoji u Povelji Ujedinjenih nacija. Odluke Saveta su poznate kao rezolucije Saveta bezbednosti. Predsedavanje Savetom bezbednosti se rotira i traje jedan mesec. Predstavnici članica Saveta bezbednosti moraju uvek biti prisutni u sedištu Organizacije u Njujorku kako bi bilo moguće održati sastavak Saveta u svako doba. Ovaj zahtev je usvojen u povelji Ujedinjenih nacija, jer njen predhodnik, Liga naroda je često bila u nemogućnosti da odgovori na vreme u kriznim situacijama. Uloga predsedavajućeg Saveta bezbednosti uključuje postavljanje dnevnog reda, predsedavanje sastancima i nadgledanje kriznih žarišta. Menja se prema alfabetskom redu imena članica na engleskom. Postoje dve kategorije članstva u Savetu bezbednosti UN: stalne članice i izabrane članice. Uloga UN u međunarodnoj kolektivnoj bezbednosti je definisana u Povelji UN, čime se Savet bezbednosti ovlašćuje da: · ispita svaku situaciju koja preti međunarodnom miru; · preporučuje proceduru za mirno rešavanje razmirica; · utiče na ostale zemlje članice da delimično ili u potpunosti prekinu ekonomske odnose kao i pomorske, vazdušne, poštanske, i radio-veze, ili da raskinu diplomatske odnose; i · sprovodi svoje odluke vojnim putem, ako je potrebno. Ujedinjene nacije su pomogle u sprečavanju da mnogi slučajei izbijanja međunarodnog nasilja prerastu u šire konflikte. Otvorila je put za rešavanje mnogih sporova postavljajući sebe u centar rasprave i pregovora, kao i preko mnogih misija za utvrđivanje činjenica sponzorisanih od strane UN, posrednika, i mirovnih posmatrača. Mirovne snage Ujedinjenih nacija, sačinjavaju trupe i oprema koje obezbeđuju zemlje članice, obično su bile u mogućnost da odraniče ili spreče dalje sukobe. · UNESKO (енгл. United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization, Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу) је специјална организација Уједињених нација основана 1946. године. Основни циљ организације је да допринесе миру и сигурности кроз подржавање сарадње међу нацијама кроз образовање, науку и културу као метод поспјешивања универзалног поштовања правде, закона, људских права и основних људских слобода. Унеско има 193 земље-чланице а главно сједиште организације је у Паризу са преко 50 канцеларија широм свијета. Унеско упражњава своје активности у пет главних програма: образовању, природним наукама, социологији, култури и комуникацијама. Унеско такође спонзорише пројекте за писменост, развој технике и педагогије, међународне науке, пројекте регионалне културне историје, пројекте промовисања културне разноликости, програм управљања друштвеним променама, програм посвећен резерватима биосфере и програме који подржавају међународне договоре o чувању свјетске културне и природне баштине. Једна од улога Унеска је да одржава листу мјеста свјетске природне и културне баштине. Та мјеста се сматрају важним природним или историјским мјестима или објектима чије очување је важно за цјелокупну свјетску заједницу. Унеско, с друге стране, није одговоран да одржава или штити мјесто које је на њиховим листама. Од 2009. генерални директор Унеска је Ирина Бокова. · ORGANIZACIJA ZA HRANU I POLJOPRIVREDU Ujedinjenih nacija (poznatija pod engleskim imenom Food and Agriculture Organization, odnosno skraćenicom FAO) je specijalizovana organizacija Ujedinjenih nacija. FAO je osnovan 1945. godine u Québeku u Kanadi. Dan osnivanja FAO-a (16. oktobar) se danas obilježava kao „Svjetski dan hrane“. Sjedište je1951. godine premješteno u Rim u Italiji, gdje se i danas nalazi. FAO trenutno ima 190 članica (189 država i Evropsku uniju kao posebnu članicu). Bosna i Hercegovina je članica FAO-a od 8. novembra 1993. godine. Moto FAO-a glasi: „Pomoći da se stvori svijet bez gladi“. Zadaća FAO-a je povećanje proizvodnje i pravednija raspodjela poljoprivrednih proizvoda i hrane uopće na svjetskom nivou kao sredstvo za osiguranje odgovarajuće ishrane i povećanje životnog standarda svih ljudi na svijetu. U ovom smislu, FAO je izradio i stavio besplatno na raspolaganje tzv. Codex Alimentarius koji definira međunarodne standarde za sigurnost prehrambenih proizvoda. Osnovni zadaci Organizacije za hranu i poljoprivredu su: · Pružanje pomoći zemljama u razvoju, · Pružanje informacija o ishrani, prehrambenim proizvodima, poljoprivredi, šumarstvu i ribarstvu, · Savjetovanje vladinih organizacija, · Organiziranje sastanaka između zemalja s ciljem diskusije o osnovnim problemima ishrane u današnjem svijetu. 16. MEĐUNARODNA ZAJEDNICA U SLUŽBI GLOBALNE SILE Državne zajednice, želeći da ograniče egoizme I da u zadovoljavanju svojih nacionalnih interesa ne idu na uštrb nacionalnih interesa druhih država, dobrovoljno su prihvatile učešće u međunarodnoj zajednici, kako bi prenošenje izvesnih elemenata sopstvenog suvereniteta obezbedile zaštitu interesa većine čovečanstva ili međunarodne zajednice. Međutim kroz istoriju UN česte su zloupotrebe međunarodne zajednice zarad uskih interesa ili izvrgavanjem njenih interesa u praxi . Počev od međunarodnog prava koje je osnovni instrument međunarodne zajednice u rešavanju problema, ponašanje pojedinih država može se tumačiti kao kršenje međunarodnog prava, npr u slučaju Kosova I Metohije. Vratimo se na slučaj bombardovanja Srbije 1999. Jedino odluka Saveta bezbednosti na bazi glave 7.preambule Povelje UN je mogla da odobri da se koriste snage I silom zaustavi neka država. Kada su SAD pokušale da dobiju saglasnost SB da bombarduju Srbiju I spreče režim Slobodana Miloševića da vrši navodni zločin nad albanskim stanovništvom na Kosovu I Metohij, nisu uspeli. Onda su smislile koncept da to nije njihova akcija kao SAD-a u ratu protiv Srbije, nego akcija NATO pakta, ali zbog tzv humanitarnih razloga zaštite izbeglica I stanovništva na Kosovu. Tako su samo sebi dodelili pravo da reaguju I intervenišu I 78 dana bombarduju Srbiju kako bi navodno zaštitili albanske izbeglice na Kosovu. To bombardovanje je po svim objektivnim kriterijumima, zloupotreba instrumenata međunarodne zajednice I međunarodnog prava u ovoj akciji. Prema tome možemo da govorimo da su međunarodna zajednica I njena institucija UN, sve više u službi interesa velike globalne sile-SAD-a. Logika SAD-a u odnosu prema UN-u je sledeća: mi smo zemlja osnivač OUN-a, u našoj zemlji se nalazi sedište UN-a, izgradili smo zgradu I dali na uslugu UN-ijama, mi smo kao zemlja najveći donator za funkcionisanje UN-a, pa je po njima logično to da u njima imaju najveći uticaj. Ogroman mehanizam činovnika I tela koje treba plaćati svakodnevno, to mora neko da plati. Sistem finansiranja UN-a je takav da su sve države, na bazi kriterijuma ekonomskog razvoja razvrstane po kategorijama I zavisno od toga utvrđen je procenat njihovog učešća u ukupnom budžetu UN-ja. Najveći donator, najveći davalac para za funkcionisanje rada UN su SAD. Sledeće pitanje o kome se raspravlja je sposobnost međunarodne zajednice da reaguje u međunarodnim odnosima. Postoje mehanizmi I sredstva u nizu situacija da UN kroz sve odluke I pomoću mirovnih snaga , plavih šlemova pacifikuju određeni problem. Neophodno je da se konstatuje da se suočavamo sa ozbiljnom krizom poverenja u sposobnost međunarodne zajednice I UNacija da reaguju u međunarodnim odnosima ili posreduju u njima. To će značiti ili postepeno ukidanje UN kao instrumenta međunarodne zajednice u sprečavanju sukoba, ili će stanje da se promeni izvesnim reformama koje se najavljuju širenje Saveta bezbednosti za još nekoliko u međuvremenu naraslih država koje će imati pravo veta, kao što su Indija, Brazil, Japan I Nigerija. Mnogi teoretičari su se pitali otkud razlog za postojanje NATO pakta kada više ne postoji Varšavski pakt. Odgovor: ako nešto ne prođe u Ujedinjenim nacijama, a želimo da intervenišemo u pojedinim delovima sveta, onda ćemo to ozzvaničiti kroz NATO pakt. On predstavlja sredstvo za realizaciju ciljeva odlukom pol.rukovodstva na samitima NATO pakta. Pošto je rat protiv međunarodnog terorizma I org.kriminala, protiv proliferacije nuklearnog oružja teško sprovesti kroz UN kao cilj, onda se to sprovodi kroz uže telo, NATO pakt. U narednom periodu je nužno obaviti temeljite reforme institucija međunarodne zajednice, pre svega UN a posle I drugih institucija kako bi sa jedne strane bile što efikasnije, kako bi zaista predstavljale međ.zajednicu I kako bi se sprečila dalja erozija ugleda I poverenja u međunarodnu zajednicu. 17. NAJVAŽNIJE PROMENE U SMO POSLE PADA BERLINSKOG ZIDA Kada govorimo o savremenom svetu danas, treba videti da se svet suočava sa jednom opštom ili univerzalnom pojavom koja se naziva globalizacija I koja utiče kao ozbiljan faktor na prekomponovanje savremenih međunarodnih odnosa. Poznato je da su se desile važne promene u savremenim međunarodnim odnosima posle pada Berlinskog zida I kraja Hladnog rata što se vezuje za godine 1989.-1991. odnosno za raspad Sovjetskog Saveza. 1. Globalno zagrevanje- na bazi I kao posledica čega nastaju ozonske rupe, na polovima zemljine kugle, koje prete raznim opasnostima-naglim topljenjem leda na polovima, koje će izazvati podizanje nivoa mora I samim tim biće uništene razne biljne I životinjske vrste. Zbog toga je neophodna zajednička, multilateralna akcija svih država koje zagađuju životnu sredinu, pre svega glavnih zagađivača, I dogovor između njih da se smanji emitovanje ugljen-dioksida posebno iz industrijskih pogona. To iziskuje nove troškove za koje globalni igrači nisu spremni. Veoma je važan postignut dogovor iz Kjota u Japanu gde je svetska zajednica uspela da se dogovori o smanjivanju zagađivanja čovekove okoline na proporcionalan način. Prvenstveno, SAD nisu prihvatile sporazum, kao ni ostali zagađivači poput Kine, Indije… I nedavno je održan sastanak na Baliju na kome su SAD konačno pristale da primenjuju process smanjivanja emitovanja ugljen-dioksida. 2. Krah komunizma- danas je na zemljinoj kugli ostalo samo nekolko zemalja koj u svom samodefinisanju prihvataju das u komunističke zemlje. Ostala je komunistička Kina koja u svom Ustavu još uvek drži da je država diktature proleterijata pa samim tim I komunistička, ali ona sa ozbiljnim reformama grabi napred sa najvećom stopom ek.rasta. osim Kine, ostale su još I Severna Koreja I Kuba. 3. Kraj bipolarizma- krahom komunizma, odnosno padom Berlinskog zida, dosao je I kraj bipolarizma. Umesto jednog režima u savremenim međunarodnim odnosima, gde postoji ravnoteža snaga/straha/moći dve velike globalne sile, raspadom Sovjetskog saveza došlo je do kraja bipolarizma I formiranja stanja u međunarodnim odnosima gde postoji samo jedna sila koja void različite procese u svetskim razmerama I koja ima ambiciju da predvodi borbu za decentralizaciju, protiv terorizma, rešavanje kriznih žarišta itd. 4. Svetska demografska explozija- dakle porast stanovništva na preko 6 milijardi. Broj ljudi ubrzano raste naročito u zemljama koje ne preduzimaju nikakve mere za ograničavanje demografskog rasta (misli se na Indiju) Indija je već prešla milijardu I sto miliona stanovnika I tim tempom će prestići I Kinu. 5. Ekološki problem I održivi razvoj- tu spadaju ne samo problem globalnog zagrevanja već I problem koji se javljaju usled neplanske I neobuzdane eksploatacije prirodnih bogatstava. Događaju se recimo procesi kojih mi nismo ni svesni. Recimo, u afričkim zemljama usled potrebe stanovništva za ogrevom ili za materijalom za stambenu izgradnju, nekontrolisano se iskorišćavaju šumska bogatstva I događa se process dezertifikacije, širenja pustine. Isto tako je akutan I problem ogreva u tim zemljama gde se kao ogrev koristi sušena balega od kamile. Glavna pluća savremenog sveta danas je sliv reke Amazon u Brazilu sa ogromnim bogatstvom. Sliv Amazona odnosno deo zemljine kugle koji emituje kiseonik a pri tom je bogat biljnim I životinjskim vrstama sada se ugrožava ubrzanom industrijalizacijom Brazila. Nephodno je da se obezbedi takav sistem razvoja koji je održiv, koji može da se odvija a da ne zavisi od jedne sirovine proizvoda ni od jedne okolnosti I da ne bude podložan krizama zato što nema planskog I održivog razvoja. 6. Globalne neizlečive bolesti I prirodne katastrofe- u knjizi Dzozefa Naja se kaže da je prva globalistička epidemija bila epidemija malih boginja, potom kuga, potom sida a na kraju navodi I kompjuterske bolesti I viruse svojstvene za savremeno doba. U vezi sa prevencijom prethodnog neophodna je : zejednička akcija na prevenciji, uzbunjivanju, najavljivanju, stručnom naučnom I med.pripremanju za takve događaje. Teorija zavere za HIV das u ga namenski izmislili Amerikanci. 7. Problem ekonomskog razvoja- jaz između bogatih I siromašnih se sve više produbljuje 8. Novi savezi I integracije- osim EU sve više na značaju dobijaju regionalne, ekonomske I političke integracije kakve su NAFTA na severnoameričkom kontinentu, MERKOSUR u Lat Americi, Asean na DAlekom istoku a posebno je važan položaj jedine preostale vojne organizacije koja je opstala u savremenom svetu, a to je NATO pakt. 18. SAD KAO GLOBALNA SVETSKA SILA Uloga velike sile, ma ko da je vršio je veoma skupa I rizična. Ona je čak skuplja od uloge dve velike sile u bipolarnom svetu. Dakle ako neko, u ovom slučaju SAD, nakon završetka Hladnog rata, pada Berlinskog zida, kraja tzv bipolarnog sveta, preuzima ulogu glavnog aspiratora, podstrekača ili promoter demokratije I lj prava a ujedno I glavnog svetskog policajca za sve lokalne krize I krizna žarišta u svetu, ta uloga je veoma skupa, odgovorna, I iziskuje velika izdvajanja, ogromni ratni budžet I troškove. U daljem razvoju događaja će se I videti da li će SAD iako su najmoćnija I najbogatija zemlja na svetu uspeti da izdrži takav ritam. U pomenutom sistemu ravnoteže snaga/straha/moći, na jednoj strani je bio Sovjetski savez a na drugoj SAD sa svojim saveznicima organizovan u NATO pakt. SAD su već krajem rata u avgustu 1945.god bile močna oružana sila sa novim oružjem, atomskom bombom. U dva napada na Japanske gradove Hirošimu I Nagasaki oni su u avgustu 1945.godine ova dva grada potpuno razorili. Osim ljudskih žrtava, izaziva radiokativne bolesti I posledice koje se generacijama prenose sa kolena na koleno. To je dalo veliki adut I snagu zemlji koja je posedovala takvo oružje da diktira u mnogo čemu međunarodne odnose u posleratnom period I da se nametne kao velika sila. Međutim Sovjetski savez je ubrzo uspeo da napravi sopstvenu atomsku bombu čime se stvorila ravnoteža snaga/moći u SMO. 19. ULOGA RUSIJE U SMO Danas se svakako kristališe jedna nova uloga Rusije koja nagoveštava I koncept ruskog poimanja savremenih međunarodnih odnosa. U njima se Rusija neće više isturati kao pandan ili kao drugi pol na vagi ravnoteže između SAD I Rusije, kako bi u ime univerzalnih ciljeva čovečanstva Rusija štitila tu ravnotežu snaga u savremenom svetu. Kako kaže strateg američke spoljne politike, Zbignjev Bžežinski, cilj američke spoljne politike je da Rusija nikad ponovo ne postane imperijalna sila, imperija u svetskim razmerama, nego da se svede na regionalnu silu koja će tu ulogu da deli sa Kinom, kao regionalnom silom na dalekom istoku, sa Japanom koji će biti na svom delu teritorije, sa EU koja će biti u Evropi, jer će se na taj način smanjiti opasnost po poziciju SAD-a I njenih nacionalnih interesa. Cilj Amerike je bio I ostao da Rusiju svede na regionalnu silu. Sada imamo situaciju gde je izgledalo da se Rusija, posle promena koje su se desile u njoj pomirila sa tom ulogom regionalne sile. Ranije je pomenuta hipoteza da Rusija svesno prihvata das u SAD jedina globalna sila, da se posvećuje ubrzanom ekonomskog razvoju I pokušava da pozicijom Amerike koja se iscrpljuje u svim svetskim sukobima širom sveta, dovede do slabljenja SAD-a I do njihovog urušavanja kao globalne sile. U svakom slučaju Rusija sada pokušava da igra konstruktivnu ulogu, da se demokratski I ubrzano razvija I da smanji negativne efekte politike jednopolarnog sveta. Koristeći neke druge argumente, pre svega ekonomsku moć, prirodna bogatstva, ali sve više I upozoravajući na nuklearnu I vojnu sposobnost I oružja koja mogu da štite interese Rusije, on apokušava da oslabi moć globalne sile-SAD. Poslednji korak koji ozbiljno zabrinjava Rusiju je pisani zvanični zahtev Ukrajine da uđe u sastav Nato pakta. Putin je iskoristio da preporuči Ukrajini da odustane od članstva u NATO paktu jer ukoliko bi to uradila I dozvolila razmeštanje baza NATO-a na svom tlu, Rusija će pokrenuti svoje nuklearno oružje I okrenuti ga prema Ukrajini da bi se zaštitila od potencijalne opasnosti. U toj trci u naoružanju, koje su SAD nametnule kao bogatija zemlja, Sovjetski savez se umesto da razvija neke druge sektore toliko iscrpljivao u ekonomskom kontekstu das u na kraju I sami priznali das u igubili Hladni rat I tom ratu toliko sredstava izgubili koje su mgli upotrebiti u razvoj zemlje. 20.Uloga Kine,Japana ,Brazila i Indije u SMO : Kina ima kontinuiran i siguran proces stalnog ekonomskog rasta, što je u prognozama dovodi u situaciju pretendenta na svetsko liderstvo. Postepeni prelazak Pacifičkog makroregiona (sa posebnim akcentom na istočnu Aziju u odnosu na do sadašnje vodeće planetarno područje severnog Atlantika), kao novo ekonomsko središte sveta, stavlja Kinu u centralnu planetarnu poziciju tokom sledećih decenija nastupajućeg HHI veka. Mnogoljudnost ove sile, relativna etnička homogenost, respektabilnost ostalih elemenata tvrde moći, mogu da imaju odlučujuću prednost nad postojećim i potencijalnim nedostacima sa kojima se suočava savremena i buduća Kina. Indija ima sličnu poziciju kao Kina, uz realno manji gabarit moći i limitirani rast u tom pravcu na svetskom nivou. Osnovni dugorčni faktori ograničavanja, inače evidentnog procesa daljeg porasta uloge Indije u međunarodnim odnosima, je relativno siromaštvo ove zemlje po glavi stanovnika, prenaseljenost, geopolitička vezanost prevashodno za prostor južne Azije i posebno Indijski podkontinent, geopolitički sudar i tradicijalno neprijateljstvo sa islamskim svetom i dr. I pored toga Indija sa porastom prosvećenosti svog stanovništva i evidentnom uključenošću ove sile u međunarodnu podelu rada, tržišta i kapitala, predstavlja silu u stalnom usponu i daljom perspektivom jačanja svoje međunarodne pozicije i udela u svetskoj moći. Japan je drugi najveći doprinosioc redovnom budžetu UN-a. Njene isplate čak nadmašuju one od Ujedinjenog Kraljevstva, Francuske, Kine, i Rusije. Stoga, Japan se smatra za najverovatnijeg kandidata za stalno mesto u Savetu. Nestrpljivost Japana da postane stalni član Saveta bezbednosti suočava se sa jakim protivljenjem mnogih istočnoazijskih zemalja, naročito Narodna Republika Kina, Južna Koreja, iSeverna Koreja. Mongolija je, međutim, podržala japansku kandidaturu. Održavani su brojni protesti na kopnenom delu Kine i u Južnoj Koreji posle odobrenja japanske vlade da se štampaju školski udžbenici u kojima se umanjuju japanski zločini pre i za vreme Drugog svetskog rata.Neki Japanci smatraju da ove zemlje, naročito Kina, motivišu drugi problemi kao što je neslaganje oko podele teritorija. Brazilska kandidatura za stalno članstvo u Savetu bezbednosti ilma nekoliko jakih razloga: • Brazil je slao trupe u borbi protiv Sila osovine tokom Drugog svetskog rata i trebalo je da dobije stalno mesto u Savetu bezbednosti pri osnivanju Ujedinjenih nacija. • Svaki kontinent bi dobio po 2 stalna člana (iako Amerika dobila samo jednog a Evropa i Azija po 2), a Brazil je najveća zemlja u Južnoj Americi po broju stanovnika, ekonomiji i površini. • Sjedinjene Države podržavaju kandidaturu Brazila za stalnim članstvom; ali ipak, bez prava veta. Brazil je dobio podršku i drugih zemalja kao što je Rusija. • Član je alijanse G4 nacije (koju čine još Nemačka, Indija i Japan). Svaka G4 zemlja podržava kandidaturu ostale tri za stalnim članstvom. • Ima tradiciju vođenja UN trupa u mirovne misije, npr. Haiti. • Brazil predstavlja značajnog političkog lidera među zemljama u razvoju, naročito u komercijalnim pregovorima u Svetskoj trgovinskoj organizaciji. 21.Uloga EU u SMO: EU pretenduje da bude nadnacionalna tvorevina. Evropska unija sa svojim ukupnim kapacitetima sprovodi uticaj širom sveta uz pomoć raspoloživih instrumenata ekonomske i spoljne politike. Poznato je da EU predstavlja moćnog ekonomskog aktera koji, zahvaljujući svom jedinstvenom tržištu, omogućava slobodan protok roba, ljudi i kapitala, što ga čini superiornim u odnosu na druge oblike regionalne ekonomske integracije u svetu. Iz ovoga sledi da je nakon Hladnog rata Evropska unija ostvarila značajno prisustvo izvan sopstvenih granica, a njen uticaj je rastao i kroz proširenje članstva u periodu od 1995. do 2011. godine.Promene koje su nastupile u strukturi međunarodnog sistema i izmenjena priroda bezbednosnog i političkog okruženja otvorili su mogućnost za novu ulogu Unije i širenje spektra njenih spoljsnih aktivnosti. Pored ekonomske komponente koja se ogleda u zajedničkom, pa potom jedinstvenom tržištu i monetarnoj uniji, proces razvoja EU nastavio se kroz afirmaciju ZSBP. Unija želi napraviti iskorak od političkog ’patuljka’ ka kredibilnijem i integrisanijem političkom akteru. Teorije međunarodnih odnosa na različite načine gledaju na akterstvo Evropske unije u međunarodnim odnosima, i njen status u okviru međunarodnog sistema. Tradicionalni pristupi, poput neorealizma i neoliberalizma, ne daju pozitivan odgovor da li se EU može kvalifikovati kao punopravni akter u međunarodnom sistemu. Alternativni pristupi raskidaju sa državocentrizmom i omogućavaju analizu uloge i dometa EU kao aktera u svetskoj politici. Bez obzira koji teorijski pristup izaberemo, potrebno je odrediti kriterijume za akterstvo, i oni se u skladu sa tradicionalnim pristupima mogu odrediti kao sposobnosti. 22.Kriza rada OUN i njena nova uloga u SMO: Na početku bi trebalo naglasati da su nakon II sv.rata stvorene UN kako bi se osigurao mir u svetu na duže staze, kao i da bi se osigurala ravnoteža snaga posmatrajući odnos liberalnog zapada i komunističkog istoka. UN imaju nekoliko tela od kojih su glavna GS[footnoteRef:1] i SB.[footnoteRef:2] [1: Generalna skupština koja se sastoji od predstavnika svake od 192.država. ] [2: Sastoji se od pet stalnih članica (SAD, Rusija, Kina, VB i Francuska) uz 10.promenljivih članica iz različitih delova sveta sa mandatom od 4.godine. Ovom raznovrsnom postavom – postavom iz različitih delova sveta, omogućavaju se mir i stabilnost. Stalne članice imaju pravo veta i nadglasavanja u okviru SB UN-a, dok promenljive ovo pravo nemaju.] U narednom periodu je nuzno obaviti temeljite reforme insittucija medjunarodne zajednice,pre svega organizacije ujedinjene nacije,a psole i drugih institucija,kako bi sa jedne strane bile sto efikasnije,kako bi zaista predstavljale medjunarodno zajednnicu i kako bi se sprecila dalja erozija ugleda i poverenja u medjunarodnu zejednicu.U medjuvremenu je ukidanjem blokova i zavrsetkom Hladnog rata,pomalo erodirala ljubav prema pokretu nesvrstanih ili ideji nesvrstanostosti u medjunarodnoj zajednici i Ujedinjenim nacijama.Pokret je imao smisao dok je posredovao izmedju 2 bloka i omogucavao da drzave koje ne pripadaju ni jednom ni drugom bloku mogu da organizuju i stite svoje interese. Sada podrska razlicitim mehanizmima vezivanja kroz globalizaciju SAD obezbedjuju davanjem pomoci jednoj a nedavanjem pomoci drugoj zemlji koja je nepocudna ili koja se ne saglasava sa dominantnom ulogom SAD u medjunarodnim odnosima.Time su uspele da unesu razdor i discplinuju nesvrstane zemlje da povedu racuna i slusaju sta SAD kaze u svakom slucaju. Jer se SAD postavlja kao svetski policajac koji salje snage i intervenise gde procenjuje da je svetski mir ugrozen i gde zeli da zavede Pax americana ili mir na principima koje sam uspostavlja.Ujedinjene nacije umesto mesta gde ce se preventivno delovati na sprecavanje mogucih sukoba ili ratova izmedju drzava ili na resavanju odredjenih kriza, danas one postaju privezak interesa i politike SAD. Od mnogih teoreticari dolaze zalaganja da se sto pre krene reformom UJedinjenih nacija kako bi se one spasile od dalje erozije i kako bi se reafirmisala uloga Ujedinjenih nacija kao stvarnog instrumenta medjunarodne zajednice za sprecavanje sukoba i za brigu o miru i stabilnosto u svetu.Ako se umesto toga usloznjavaju mehanizmi uskog resavanja kroz konferencije G7, odnosno G8 najrazvijenijih zemalja na svetu kroz NATO paakt ili kroz druge forme,onda to svedoci da je medjunarodna zajednicna koncepirana posle drugog svetskog rata u velikoj krizi i da da je potrebno mnogo napora najjacih drzava u svetu da se spasi ovaj neohodni instrument u medjunarodnih odnosima kakva je organizacija ujedinjenih nacija i citav sklop njenih agencija i tela. 23.Novi koncept kolektivne bezbednosti: Posledice rata na stanovnisto na ekonomiju na kulturni ravoj,na zdravlje ljudi,na buduci razvoj,bile su katastrofalne.To se moze smatrati ozbiljnim argumentima protiv rata kao sredstva za resavanje problema u medjunarodnim odnosima. Na bazi proucavanja iskustava iz totalnih i ogranicenih ratova,gradjanskih i drugih ratova,svedoce da je bolje uciniti sve moguce napore na planu diplomatije i pregovaranja kako bi se izbegao ratni sukob.Ako vec do ratnog sukoba dodje, da on sto krace traje sa sto manje razaranja i da se sto pre zavrsi pregovorima odnosno upotrebnom diplomatije koja je osnovno sredstvo za resavanje problema u medjunarodnim odnosima.Zbog toga je i medjunarodna zajednica pokusala novim konceptom kolektivne bezbednosti posle prvog i drugog svetskog rata,da ubuduce spreci rat kroz Ligu naroda zatim kroz Ujedinjene nacije.Pored svih tih napora Ujedinjenih nacija kao sto smo videli do sukoba lokalnih karaktera je dolazilo u citavom periodu posle 2 svetskog rata.Dakle,40tak lokalnih ratova, zemlje ucesnice su takodje pretrpele ogromne ljudske zrtve i razaranja.U medjuvremenu se pojavio novi argument koji sprecava pojavu ratova a to je nuklearno oruzje koja sada ne postoji samo na jednon nego i na razlicitim stranama i kod vise drzava.U pocetku kod SAD I Sovjetskog Saveza,kasnije kod VB,Francuske, Kine …Nuklearno oruzje se pojavljuje u razlicitim vidovima i to ne samo aomska bomba vec i hidrogenska pa zatim neutronska bomba koja unistava vojne snage ali ne unistava materijalna sredstva.Razvoj nuklearnog naoruzanja je postao faktor snage ali takodje i faktor odvracanja od ratnog sukoba.Imajuci u vidu snagu takvog oruzja drzave su se uzdrzavale od taa kao sredstva za resenje problema. Time se iskristalisao jedan novi odnos ravnoteze snaga u svetu koja je zasnovana na ravnotezi straha od nuklearnog oruzja koji je postao element za eliminisanje rata kao sredstva bezbednosti u medjunarodnim odnosima. 24.Krizna zarista i lokalni ratovi: Mnogi uslovi koji su dovodili do ratnih dejstava na drustveno ekonomskom,politickom i drugim planovima su se u medjuvremenu u svetskim razmenama izmenili,narocito gomilanjem nuklearnog oruzja.Veliki arsenali koji poseduju ne samo velike sile i stalno clanovi Saveta bezbednosti vec i nekih 20tak drzava koji poseduju nuklearno oruzje,ucinili su ratni sukob nepredvidljivim.On bi se izmakao kontroli i mogao bi da se pretvori u svetski sukob.Taj faktor utice da se cine veliki napori kako bi se opsti rat izbegao. Uglavnom se sukobi u danasnje vreme ispoljavaju kao lokalni sukobi etnickog karaktera ili krizna zarista koja pokusavaju da rese organi medjunarodne zajednice ili velike sile.Ovde se suocavamo sa razlitim shvatanjima odnosno klasifikacijama rata kao sredstva u medjunarodnim odnosima. Rat je poslednje sredstvo koje preostaje ali koje je i najopasnije.Jer ako se dobro ne procene svi uslovi i rezultati koji ce se ostvariti koriscenjem rata kao sredstva za resenje problema,spremnost zemlje i mogucnost da se u tom ratnom sukobu postigne zeljeni cilj,moze doci do obrnute situacije gde ce se taj problem resiti nepovoljno po onoga koji je krenuo u rat da ga resava.Rat se takodje moze smatrati kao ugrozavanje uspostavljenog poretka u medjunarodnim odnosima. Klasifikacija ratova : po jednoj od klasifikacija ratovi bi se delili na ekpanzionisticke, one kojima je cilj ekspanzija, i one kojima je cilj ocuvanje nacionalne bezbednosti. Iz toga je izvedena klasifikacija na osvajacke i odbrambene ratove. ( Osvajacki kada zeli da se zauzme deo teritorije koji pripada drzavi ili je nepravedno pripada drugoj drzavi.Odbrambeni rat je onaj koji se vodi da bi se zastitila teritorija odredjene drzave od napada spolja.) Sledeca podela ratova opsteg tipa je na ogranicene ratove.To su LOKALNI sukobi,KRIZNA zarista,I totalne ratove kojin na srecu nema,ali ih je bilo u istoriji. Zatim, podela na Gradjanske ratove koji si deli : Antikolonijalni ratovi,ratovi u kojima deo drzavne zajednice ) republika,poklrajina) nastoji da se odvoji i stvori zasebnu drzavu, I rat koji nastaje iz oruzanih planova za ujedinjenjem sa drugim delom svog naroda. U poslednje vreme se pominje kategorija racionalnih ratova, to su ratovi koji su uzrokovani ekonomskim razlozima ili se njima zele obezbediti ekonomski interesi zemalja. U klasifikaciji svaki od ratova ima objasnjenje zavisno od situacije i koristi. Brojni autori tvrde da su svi ratovi koji su vodjenje od Drugog svetskog rata ( vise od 40 ) bili ogranicenog tipa ili ograniceni ratovi.Razlog za to je njihhova priroda ,ogranicen izbor protivnika.Uglavnom su to bili sukobi izmedju medjunarodne zajednice i jedne drzve,jedne drzave protiv druge drzave ili jednog naroda priotiv drugog naroda.Dakle ogranicen broj protivnika,ogranicen izbor ciljeva, prostor delovanja i sredstava koja se primenjuju uticu na to da se jedan rat naziva ogranicenom ratu.Totalnih ratova na srecu posle 2 svetskog rata nije bilo.Iz istorije totalni ratovi su bli 1 i drugi svetski rat. Prvi zapocinje ultimatumum ili pretnjom Austrougarske Srbiji zbog tvrdnje da je Srbija kao nezavisna drzava uticala da se teroristi srpskog porekla kakav je Gavrilo Princip obruse na pripadnike kraljevske dinastije i ubiju prestolonaslednika Franca Ferdinanda.Austrougarska objavljuje rat Srbiji iako je izgledalo da ce to biti ogranicen rat u kome ce Austrougarska zbog obezbedjenja silom zauzete teritorije BIH i zbog odnosa snage izmedju Austrougarskog i Osmanlijskog carstva ratom protiv Srbije zavrsiti pricu.Rat se pretvorio u totalni rat u kom je bilo vise od 15 miliona zrtava.Svet se totalno prekomponovaoneke su drzave nestale sa politicke svcene kao sto je Austrougarska. Drugi svetski rat je po svim odlukama predstavljao totalni rat u kojem su se dugo SAD trudile da ne budu upletene proglasavajuci neutralnost cak izbegavajuci u pocetmku da pomognu svog tradicionalnog saveznika VB zbog toga sto su proglasile neutralnost.Posle Japanskog napada na Perl Harbur one ulaze u rat i to zaista postaje TOTALNI rat koji je obuhvatao vecinu zemalja u svetu i totalno je promenio sliku sveta i odnosa snaga u njemu. 25. Geopolitika i globalizacija: Aktuelni tokovi globalizacije postali su mnogo prozirniji od onog trenutka kada je srušena bipolarna slika sveta i kada se na svetskoj pozornici pojavila samo jedna svetska supersila. Sve definicije globalizacije od tada su se mogle svesti samo na jednu suštinsku odrednicu da su SAD zahvaljujući poziciji imperijalne sile, svetske procese stavile u funkciju svojih geopolitičkih interesa, a sam pojam globalizma u tom kontekstu ne predstavlja ništa drugo do jednu obuhvatnu ideologiju potčinjavanja sveta. U pokusaju da opravda i politicki zamaskira diskriminatorsku politiku razvijenih prema zemljama poluperiferije i periferije Samjuel Hantington svoju argumentaciju vesto preusmerava sa ekonomskih i drustvenin problema i prebacuje na teren tzv politicke instintucionalizacije.Tvrdeci da razlike izmedju bogatih i siromasnih nisu sadrzabe u nivou bogastva i kvaliteta obrazovanih i zdravstvenih standarda u novou dostupnosti kulturnih i usluznih potreba,razvijenosti mreza i ukupnih civilnih kapaciteta.Hantington glavnu krivicu za siromastvo i modernizacijsku i suficijenciju tragicnih zajednica locira u sferu deficita politicke nacionalizacije istih. Umesto istinske modernizacije koja podrazumeva ukupan drustveni razvoj po svim segmentima drustvenog sistema,Hantington nam sugerise jednu redukovanu i po svojoj sustini problematicnu poruku da je za ukupan uspesan razvoj periferije prevashodno vazan jedino aspekt njene politicke institucionalizacije.Posebno problematicno postaje pitanje odredjenja nivoa zeljene politicke institucionalizacije koja se fokusira u polje autoritativne i legitimne vladavine.Gotova sva drusta koja su dnanas zahvacena tranzicijom a u proslosti procesima nedovrsene modernizacije bila su opterecenja a i danas je to slucaj viskom autoritarnosti i demokratskog drustva.Nije nam jasno kako je zaista moguce promeniti se tj modernizovati se a u sustini ostati isti. Sta je modernizacija ako ne promena strukture drustva, negove politcke kulture,vrednosti,i politicke prakse ukljucujuci i promenu politickih istitucija o kojima govori Hantington. Ocigledno je da ono sto pripada tzv. Zapadu, i u njemu treba i da ostane.U pitanju je spasavanje geopolitickih interesa zemalja jezgra kako od tzv opasnih klasa u njima tako jos vise i od pretecih teznji nerazvijenih zemalja u njihovim aspiracijam da istinski nalikuju zemljama jezgra od kojih naivno ocekuju pomoc i podrsku za vlastiti razvoj.Kao da je pitanje modernizacije i razvoja jedino i iskljucio pitanje okvira politickih institucija.U tom kontekstu uloga civilnog drustva moguca je samo u vizuri negativnih fukcija na destabilizaciju i rusenje starog poretka da bi u sledecoj fazi ono proizvodili samo negativne ucinke ka polju liberalnodemokratske konstitucije novog poretka jer bi navodno u toj fazi trebalo akcenat staviti iskljucivo na nivo institucionalne izgradnje politickog poretka. Na planu ideoloske borbe sve tri ideologije su pokusavale da broj protivnika redukuju na dva.Za konzervativce i liberali i socijalisti su bili bastinici neutemeljene vere u progres koristeci drzavu u cilju manipulisanja organskim strukturama drustva.Za liberale i konzervativci i socijalisti su bili autoritarni portivnici liberalizma osobitno najvaznije liberalnog ideala,individualne slobode i njegovog nesputanog razvoja.Za socijaliste pak i liberali i konzervaticsi su bili reakcionarni odbranasi postojaceg poretka zasnovanog na privilegijama ovlascenih socijalnih slojeva. Izneverena ocekivanja zemalja periferije da ce ostvariti punu modernizaciju i da ce od razvijenih i bogatih za to dobiti istinsku potporu kako ekonomsku tako i poltiicku pokazala su se na samo kao nerealna vec i kao naivna.Zpadajuci u krize nedovrsene modernizacije u tim zemljama i dalje su na snazi stari koncepti kako institucionalne tako i trukturalne matrice organizovanja sa preovladavajucom formom predpolitickih oblika dominacije koji u ispraznjenoj ljusturi nacionalne drzave zatamljuju svaki pokusaj isntinske civilne i demokratske transformacije. 26.Geopoliticka pozicija Srbije u SMO: Desile su se ozbiljne promene u savremenim medjunarodnim odnosima od 1989. Do danas.Od pada Berlinskog zida, urusavanja komusnistickog bloka,ili komunizma u celini, do rastakanja poznatih socijalistickih federacija na evropskom tlu,neki na miran nacin neki nazalost uz ratne sukobe. Bilo je teorija nekih “ mnogo mudrih “ politicara da mi treba sada da saveznickim zemljama povedemo bitnu protiv globalizacije koja je surova i nehumana koja ugrozava male zemlje u razvoju.Dobro je da te gluposti nismo radili.Umesto pragmaticne logike da se prilagodimo uuslovima i vidimo gde najvise mozeme da profitiramo na bazi nasih aduta..Da li je to zdrava hrana,turizam,voda, poljoprivreda ili je to dobro skolovan i formiran kadar koji je ipak navikao na niza primanja od zaposlenih ili je to privlacenje stranih investicija tako sto cemo smanjiti poreze i sl.To je ono sto preostaje zemlji kakav je nasa da iskoristi svoje potencijale i da na tome gradi ekonomski razvoj. Mi smo pravili svakave gluposti,npr u vreme neposredno pre raspada bivse drzave “ Hundai” veliki korejski proizvodjac automobila je odabrao za saradnju “ zastavu” koja je tada bila na vrhuncu i proizvodila preko 200 000 automobila godisnje.Italijani poslovni partneri zastave su uglavnom instalirali one masine i lance za modele koji su vec zastareli.Samim tim tehnologija nas je preticala i automobili su bili zastareli.Hundai suocen sa velikim carinskim barijerama na evropskom trzistu je shvatio da je najbolje napraviti fabrike na tru Evrope pa ce na taj nacin izbeci carinske barijere.Ponudio je zastavi da umesto raznih italijanskih modela pravi hundai modele savremenog dizajna i tehnlogije sa svim uslovima koji se ispunjavaju na tlu Srbije odnosno Jugoslavije. I stvari su se odvijale kao da ce nasi prihvatiti takav predlog.Onda se pojavio savetnih iz francuske ambasade i izjavio “ znate sta vi na taj nacin rusite vasu evropsku perspektivu jer pustate suparnika evropske industrije automobila na tlo Evrope. Prema tome birajte hocete sa nama ili sa Korejcima,ako prihvatite Hundai zabili ste noz u ledja evropskoj automobilskoj industriji onda zaboravite na brzi prijem u Evropsku uniju.I nasi su naivno i glupo prihvatili taj nedozvoljeni pritisak koji se svuda u svetu resava tako da se pomenuti savetnih protera iz zemlje u roku dva dana jer se mesa u unutrsanje ekonomske poslove suverene zemlje.Prihvatili su taj predlg i zauzvrat je obecana saradnja sa Pezoom. A kao sto znate Hundai ima sada najmoderniju fabriku izgradjenu u Ceskoj, Suzuki u Madjarskoj.Dakle na bazi toga konacno treba da izvucemo zakljucke koji bi mogli da se svode na to kako nikako ne smemo ici u izolaciju jer se to ne isplati a to smo jednom preziveli.Nikako da mi budemo predvodnici borbe za ovo ili protiv onoga i slicno.Mi treba da gledamo nase interese i resavamo nase probleme i to u cilju razvoja ove zemlje,poboljsanja uslova zivota nasih gradjana i nase industrije naseg izvoza oporavka nase privrede,razvoja nase zemlje u celini i sl. Naravno ako je put za poboljsani zivot u ovoj zemlji put evorpske integracije onda treba da se trudimo da na tom planu radimo jer neke druge integracije ili savezi su motivisani specificnim sebicnim interesima pojedinacnih zemalja i mogu se razumeti tako da ali nikko ne mogu biti trajno resenja za nasu situaciju. Pouceni primerima drugih zemalja koje brane svoje intrese na nacin sto teritorije koje su im privremeno oduzete ili samoproglasene brane i ne odustaju od njih ,treba da istrajemo da se drzimo toga da je ovo neligitimna samoproklamovana nezavisnost koju necemo nikada priznati, za koju cemo se boriti svim politickim sredstvima ali to ne znaci da treba da udjemo u sukob sa zemljama koji su iz ovih ili onih razloga saveznista ili sto su po snaznim pritiskom velike sile koja diktira uslove u medjunarodnim odnosima prihvatile tu nezavisnost.Osecaj nepravde koja je ucinjena prema nama stoji i treba ga pokazivati principijelno stalno podvlaciti da je medjunarodno pravo kao osnova svetskog poretka ili medjunarodnih odnosa ozbiljno ugrozeno na ovom slucaju. Treba staviti u kontekst da novoformirani svetski poredak baziran na krsenju medjunarodnog prava u nasem slucaju otvara more ozbiljnih problema za niz drugih zemalja.Kada bismo mogli da biramo okolnosti u kojim se ovo dogadja kada bi ovaj cin izazao talan proglasavanja nezavisnosti u nizu zemalja odnosno pokrajina koje traze da budu samostalno to bo mozda pomoglo nasoj tezi da je dopustivo da se tako krse suvereniteti i granice suverenih zemalja. 27. Geopolitika i prostor: Geopolitika se u ozbiljnim naucnim krugovima na zapadu i istoku polako ali sigurno etablirala kao seriozna akademska disciplina koja se vise od 2 veka u kontinuitetu izucava na elitnim akadamija kako ciilnog tako i vojnog profila.Precesto se geopoltiika dozivljava samo kao nauka o vladanju kao kratak prirucnik gospodara kao nauka o politickoj moci,njenom sticanju,upotrebi i srenju kao neka vrsta obacezne imperijalne lektire bez koje je nemoguce otpoceti proces pokoravanja sveta vlastitim interesima. Fridrih Racel se smatra jednim od oceva osnivaca geopolitike.Za njega je kretanje istorije bitno uslovljeno tlom i teritorijom,a drzava kao krajnji i najvazniji organizam rasta i razvoja naroda zavisi ce pre svega od reljega prostorne velicine i uredjenosti drzavne teritorije.Racelov organiciza se ispoljava i u pojmocnoj ravni u pojmovima PROSTOR i zivotni prostor, zivotna energija,geobiosredina i sl.Racelov osnovni geopoliticki postulat lociran je u ustavu o drzavi kao zivot prostornom organizmu ukorenjenom u tlu u tom segmentu svog ucenje on nam iskazuje kao diretni nastavljac nemackog socioloskog organicizma. S obzirom da se drzavi pristupa kao zivot organizmu koji ima svoje zakonitosti rasta i razvoja kao nuzna geopoliticka sekvenca tog stava javlja se koncepci o neohodnodnosti njenog rasta i sirenja tog prostora.To nuzno proizvodi jednu kolonizatorsku logiku koja podrazumeva potrebu sirenja teritorije i njenu ekspanziju izvan postojecih granica. Bilo mu je bitno da stvori konceptulno orudje za stvaranje istorije drzava i naroda uskladjeno sa njihovim odnosima prema prostoru. Boravak u USA mu je ostavio veliki utisak i zapazio je da je kod amerikanaca izrazito prisutno osecanje i potreba za osvajanjem prostora i sirenjem drzavne teritorije.To je proizvodilo teznju za stalnim sirenjem sto u konacnom dovodi do stvaranja svetske geopoliticke sileTo je dovelo da shvatanja znacaja mora kao vrlo vaznog geopolitickog cinioca. Racelov ucenik Rudolf Kjelan je definisam geopolitiku kao nauku o drzavi kao geografskom organizmu ovaplocenom u prostoru. ( 4 nova neologizma – ekopoliitka – treba da proucava drazvu kao ekonomski organizam,kratopolitika – proucava oblike vladavine i vlasti,sociopolitika – proucava socijalne aspekte drzave ,demopolitika – dinamicne aspekte medjusobnog odnosa naroda i drzave). Fridrih Neuman je ravio koncepciju Srednje evrope i doprineo geopolitickom znacaju za integraciju nemackog politickog prostora. 28.Sinteticke nacije i geopolitika Vatikana u SMO: Savremena politicka sociologija poznate tri modela stvaranja modernih nacionalnih drzava od kojih su organisticki i univerzalisticki predstavljali neku vrstu sada vec klasicnih modela.Francuska ideja nacionaliteta koja je nastala u procesu radikalnog rastkanja tzv starog rezima fokusirala se na instutucionani i teritorijalni okvir drzave sa snaznim naglaskom na politickom jedinstvu gradjanstva u narastanju koje svoj nacionalni okvir postavlja u kontekst jednog zajednickog politickog predstavljanja jednog zakona i istih politickih ustanova..Nemacki koncept partikularisticki po svom karakteru i organisticki po sustini podrazumevao je rasnu ,kulturnu,jezicku i narodnosnu zajednicu kao jedan vid etnokulturalnog jedinstva,zaokruzenu teritorijalni i drzavnim okvirom.Koncept sinteticke nacije nesto je specificnije i vremenski se situira u dvadeseti vek i to uglavnom na prostorima srednjeevropskih a narocito balkanskih naroda i drzava.Za razliku od navedene 2 modela koji su kao svoju prethodnicu imali i snazan proces svoje protonacionalne samoidentifikacije i modeliranja kaod modela sinteticke nacije glavni nacionalni konstituensi bili su smesteni u religijsko konfesionalnu i lingvisticku sferu kao i strane spoljnopoliticke faktore. Formiranje novih nacionalnih identiteta bilo je kombinacija nekoliko autohtonih teznji etnicki jos uvek nedovoljno izdiferenciranih etniciteta jos i vise politickih projekata velikih geopolitickih faktora koji su u svoje eskpanzionisticke planove ukljucivali i stvaranje novih sintetickih nacionalnih identiteta igrajuci na kartu regionalnih razlika ,konfesionalne netrpljivosti i onoga sto je S. Frojd u psiholoskom smislu oznacavao kao “ narzicam malih razlika“ ( Hrvatska ideja jugoslovenstva i po poreklu i po prirodi je drygaija od srpske ) . Sinteticke nacije su stvarane pod presudnom ulogom vladajucih elika okupljenim delova razlicitih naroda ili razlicitih verskih identiteta istog naroda stvaraju i gradeci vestacku svest o pripaddanju jednoj zajednici i novoformiranoj drzavnoj jedinici.Bitna razlika izmedju suverene i siteticke nacije je u tome sto se ova poslednja moze izmisliti i u kratkom politickom postupku uvesti u zivot a suverena nacija je svorena neosvesnim socijalnim procenama koji su trajali vise vekova. Teorijski koncept sintetickih nacija sadrzi nekoliko vaznih dimenzija : 1.Temporalna dimenzija – treba da ukaze da dvostruki temporalni karakter formiranja sintetickin nacija jedan koji taj proces situira u 20 vek a druga na kratkotrajan vremenski interval u kome su te nacije stvorene. 2.Spoljno politicka dimenzija - ukazuje na snazan upliv spoljnopolitickog faktora u formiraju sintetickih nacija koji maksimalno ubrzavaju ovaj proces. 3. Porstorno geografska dimenzija – ukazuje na cinjenicu da su se procesi sintetickih nacija odigravali na prostoru Balkana i srednje Evrope. 4. Geopoliticka dimenzija – daje ukupnu strukturu procesa formiranja sintetickih nacija. 5.Religijsko konfesionalna dimenzija – ukazuje na dominatno religioznu komponentu. 6. Etatoloska dimenzija – naglasava drzavno nacionali karakter novoformiranog identiteta sintetickih nacija. 7.Identitetsko konsolidaciona dimenzija – pokazuje potrebu intenzivne identitetske konsolidacije i politickog redizajna novoformiranog sintetickog identiteta. 8. Jezicko lingvisticka dimenzija – ukazuje na upotrebu preimenovanaja jezika. 9. Civilno gradjanska dimenzija – istice ulogu upotrebe civilnog drustva u rimokatolicke provenijencije. 10. Regionalno etnicka dimenzija – naglasava vaznost regionalnih identitetskih osobenosti. Vatikan – Vatikan ni dan danas nije odustao od svog cilja da stvori jedinstven katolicki poredak u svetu. On ce se na strpljiv nacin nadogradjivati sve do nasih dana ali je najteze posledice imao u drugom svetskom ratu i devedestih godina pirlikom gradjanskog rata u Jugslaviji.Sadrzaj ovog projekta cinilo je i cini vise oblika politicko konfesionalnog delovanja.Iako je SAD dugo odolevala pritiscima Vatikana da se ide sa opcijom razbijanja SFRJ taj pritisak je napokon i uz posrednicku pomoc Trilateralne komisije urodio plodom.Pocetkom 90te smo se nasli pred zavrsnim cinom realizacije Vatikanske geopoliticke igre.U osnovi tog plana lezala je ideja razbijanja Jugloslavije i izdvajanje iz nje rimokatolickih delova uz stvaranje novih drzavica i priznanja unutrasnjoh Brozovih granica kao medjunarodnih. Duhovna priprema ovih akcija izvrsena je jos osamdesetih godina u papskim enciklikama u kojima je uprvoj ponovljena ocena da je najeci protivnih katolicanstvu socijalizam, a u drugoj koja je takodje bila namenjena istocnoevropskim zemljalam,sticana potreba drzavne deregulacije ubrzane privatizacije i svi ostalih zala divlje i nekontrolisane tranzicije.Vatikan je zahtevao i nesto vise od toga ,zahtevao je izdvajanje iz Jugloslavije katolickih delova, odnosno razaranje zemlje u kojoj je decinijama video glavnu pepreku svojim prezelitskim ciljevima.Sa fantasticnom odlucnoscu nastavio je ofanzivu u tom pravcu a Trileterala i SAD su sve vise tonule u vatikanske vode prebijajuci svoju racunicu u Latinskoj Americi na racun Jugoslavije.Druga formula polazi od teze da vekvna podela na rimsku i vizantisjku Evropu nije prevazinjena. Jedno je sigurno SFR Jugoslavija vise ne postoji kao i Kraljevina Jugoslavija,I jedna i druga zemlja bile su osudjene na umorstvo jer su pored ostalih svojih unutrasnih problema bile prepreka za realizaciju geopolitickih planova Vatikana u nameri da do kraja osvoji i konfesionalno pripoji prostor Zapadnog Balkana i Srednje Evrope. U tom naumu Vatikan nije zalio ni vremena ni energije koristeci sva raspoloziva srestva ukljucjuci i razaranje drzava,stvaranje novih nacionalnin identiteta,ratne zlocine, genoid, za ostvarenje svojih konfesionalnih ciljeva.Ta velika crkva drzava,militarna i bezosecajna kada je u pitanju ostvarenje njenih interesa cinila je u poslednja dva veka ono sto je cinila citava dva milenijuma pre toga.Koncept stvaranja sintetickih nacija je bipo samo edno od mnogobrojnih sredstava da se na istorisjoj pozornici Srednje Evrope i Valkana ubrzaju procesi versko konfesionane dominacije Vatikana. 29.Terorizam, odredjenje, etimologija i obelezja: Pocetak uporebe termina teror i terorizam teorijski je oslonjen na vreme francuske burzoaske revolucije 1789-1794. Tj na preriod jakobinske diktature. S danasnje vremenske distance navedeni pojmovi ukazuju na odrednjeno stanje, nacin delovanja jedne vlasti ili tacnije stanje koje je bilo temelj nastanka jakobinske diktature cije je osnovno obelezje bio teror. Od praskozorja ciivilizacije do savremenog doba medju osnovnim subjektima medjunarodne zajednice i unutar pojedinacnih drzava blo je protivrecnosti i sukoba interesa,koju su cesto resavani nasilnim sredstvima iako se do resenja moglo doci racionalnim i demokratskim oblicima komunikacije.U poslednjih nekoliko vekova ceste se potezalo za teroristickim oblicima nasilja u resavanju raznih sukoba. Nasilje je nezakonita primena sile s ciljem da se ljudi protivno svojoj volji primoravaju na odredjeno ponasanje.Zavisno od toga ko definise pojam nasilje vladajuca ili potlacena grupacija ovaj pojam ima suprotno znacenje.Zbog toga za potlacene drzava i ukupna drzavna delatnost imaju karakteristike nasilja i suprotno sa strane vladajuce grpacije ,nasilje je neophodnost i potrebna prinuda. Cinjenica je da nasilje kao najveca opasnost sadasnjice ima svoje korene u dalekoj proslosti i iskazuje se nametanjem volje manjine vecini u raznim oblicima.Primena nasilje kroz teror i terorizam najcesci je oblik ugrozavanja covecanstva u celiki tokom 20 veka.Pored svega svetski mocnici nisu spremni da operativnom primenom raspolozivih snaga i sredstava resavaju probleme cije je izvoriste u nasilju. Pojam ekstemizam oznacava jednostranost, iskljucovst, nepomirljivost i netrpljevost.Politicki ekstrmizam je sinonim za odstupanje shvatanja i ponasanja od konvencionalnih stavova i ponasanja, narocito politicke prirode.Ekremizam podrazumeva spremnos na upotrebu nasilja i upspte najgrubljih metoda i sredstava radi ostvarenja sopstvenih politickih ciljeva. Ektremizam se manifestuje razlicito u praksi – ektremizam u medjuverskim odnosima 2- u medjunacionalnim odnosima 3 – u regionali partikularizam i separativizam i 4 – toralitarizam. Sustina terorizma je instrumentalizovanje nasilja kao koje efektom rezonanse uvecava broj lica koja su ophrvana strahom i nesigurnoscu za sebe, porodicu i druge.Koristeci kriminalne grupe za svoje aktivnosti ,extremisti tako postignum uspehom preduzimaju aktivnosti u cilju izazivanja bunta ili izvode organizovanu oruzanu pobunu radi odvajanja dela teritorije od maticne drzave( secesionizam) i dr. Sabotaze kao metod eskremizma cesto se povezuju s diverzantskim dejstvima sto je neadekvatno.Sabotaze izvode lica koja su zaposlena u napadnutom objektu ista se izvodi i necinjenjem za sabotazu ,.saboteru nije potrebo oruzje,neka druga sredstva i sl, izvrsilac sabotaze cini sve da ostane otkriven i da se posledice sabotae pripisu nekom drugom urzoku. Rec teror podrazumeva stanje duha, zadavanje ili izazivasnje straha,tj primenu nasilje u borbi. Teror u sirem smislu odnosno terorizam je vladavina nasilja s ciljem zastrasivanja ili fizicko unistenje protivnika.U politickom smislu teror je sinonim za strahovladu. Postoje dve ceste terorizma to su beli teror i crveni teror.Beli sprovode revolucionarne snage sa ciljem zaustavljanja ili uspotavljanja drustvenog revolucionarnog napretka.Crveni teror koji primenjuju progresivne snage u borbi protiv kontrarevolucije. Teror se deli na pojedinacni teror koji predstavlja sredstvo pritiska na masu i TEROR kao OBLIK VLADAVINE ciji je cilj eliminaicja masa,skupina,etnickih grupa i dr. Opredeljene za upotrebu nasilja svodi se na – masovni (rat) i minimalno (terorizam ) fizicko nasilje. Terorizam je najcesci oblik nasilja. Sustinu procesa terorizma cine 2 subjekta NOSILAC ( napadac ) i ZRTVA. Delovanje eksremizma i terorizma : 1. ILEGALNO ORGANIZOVANJE, I ODMETNISTO 2 – ZAVARENICKO – PREVRATNICKO DELOVANJE 3 – IZAZIVANJE GRADJANSKOG RATA I INOSTRANE INTERVENCIJE . 1.Termin organizovana grupa ljudi oznacava svesno udruzivanje radi postizanja odredjenog politickog cilja.CIlj udruzivanja je nasilno rusenje postojace vlasti.Ilegalno organizovanje je posledica neogucnosti javnog manifestovanja raspolozenja i stavova koji su u kolizii sa stavovima vlasti.Osnovni modeli organizacije su sistem trojki, sistem celija i sitem kolona. Sistem trojki u organizacionom smislu cini obavezu svakog clana da organizuje jednnu trojku i da samo jedan clan ima tzv visu vezu u visoj grupi.Sistem celija osnovu cini crvrsta povezanost celija na teritorijalnom principu. To je oblig organizovanja skup ilegalnih grupa.Najkonspirativniji oblik ilegalnog orgniizovanja je sistem kolona ciji rad i delovanje objedinjuje zajednicko rukovodstvo vise ilegalnih organizacija. 2.Oblici ovog nacina delovanja ekremista najopasnije su po ustavni poredak i bezbednost bilo koje drzave. Zavera je tajno dogovaranje i pripremanje grupe lica ili clanova ilegalne organizacije za likvidaciju licnosti. Puc je akt iznenadjenje ciji je cilj promena nosilaca najvise vlasti upotrebom nelegalnin i nasilnih metoda delovanja.Drzavni udar je skoro identican pucu,U njemu nasilno i protivustavno vlast preuzimaju pojedinci koji su na polozajima ili obavljanj odgovorne funkcije u postojacem drzavnom aparatu.Pobuna se n najcesce javlja kao izraz politickog prevrata.Oruzana pobyna ciji eje cilj nasilno obaranje vlasti. Ove pobude cesto prerastaju u ustanke. 3.Gradjanski rat je oruzani sukob u jednoj drzavi izmedju dveju ili vise antagonistickih drustvenih snaga, grupacija koje se medjusobno bore z a vlast radi materijalizacije svojih ekonomskih i politickih ciljeva.Inostrana intervencija se vodi kao udar sa distance vojna intervencija i oruzana agresija. 30. Savremeni terorizam i antiteroristicke aktivnosti: Tradicionalni terorizam se eksponirao najcesce u vidu atentata kao individualni terorizam. Savremeni terorizam takve akte upotrebom nasilja smatra marginalnim.Osnovne karakteristike savremenih teroristickih procesa su nasumicnost u izboru zrtve-zrtava,spektakularnostost,genocidnost i dr. Ovakve radikalne osobenosti savremenog terorizma su konsekvencija uspesnog sprovodjenja doktrinarnih stavova evidentiranih u njegovom osnovnom dokumentu ciji sadrzaj vode terorista uskladjuju sa bezbednosnim okruzenjem.Shodno prethodnom u zizi naseg interesovanja je neprijatelje civilizacije koji svoju amoralnu i zlocinacku delatnost razlizuje prema usvojenoj kotrkiti. Teroristicka doktrina – Temeljna polazista terorista su pre svega, shvatane da je ljudski kolektivitet, u statusnom smislu na margini drustvene brige, da su bitni samo interesi odabranih, da su oni pozvani da stite narodne interese, 2- koriscenje svih slabih tacaka protivnika i nanosenje sto vecih steta , 3- faktor iznenadjenja kao najbitniji element i okosnica teroristicke strategije 4- upotreba improvizoanog ili smrtonosnog oruzna 5- teroristi usamoubice kao naiopasnije oruzje prema ljudskoj populaciji. Teroristicka doktrina je temelj asimetricke teroristicke strategije. Na celu teroristickih organizacija su vodje.Oni u fazi regrutovanja i prepreme novig clanova namecu radikalne stavove u neophodnosti primene naasilja. Antiterorsticka doktrina – Bez obzira kako je postavljen sistem bezbednosti neke drzave nemoguce je garantovati apsolutnu bezbednost ljudi i drzave.Dobro organizovana drzava nece cekati strategijsko iznenadjenje da bi potpuno izmenila sistem bezbednosti nego to cini u kontinuitetu prateci bezbedonosnu situaciju i preduzimajuci adekvatne mere kako bi predupredila moguca iznenadjenja. Osnovno polaziste za inoviranje ili potpun promenu bezbednosti je trodelno i to – 1 – primenjuje se kada je sistem neuspesan 2- inovira se pod uticajem spolja tj nezadovoljstvo gradjanja 3 – uvodjenjem inovacija radi bolje kontrole stanja bezbednosti. Vecina zemalja ima dokumta kojima regulise bezbednost drzave i gradjana npr doktrinu odvrane.Doktrina odbrane drzave je interdisciplinaran i kompleksan dokument koji regulise pripremu i delovanje u smislu odbrane vitalnih nacionalnih vrednosti i interesa od nosilaca oruzanih oblika ugrozavanja njihove bezbednosti. 31, terorizam i agresivna politika velikih sila U procesu uspostavljanja globalnog poretka sve očiglednije je prisustvo totalitarističkih tendencija velikih sila, naročito SAD, koje se manifestuju preko principa ekskluzivnosti, snage kapitala i upotrebe vojne sile. Suštinu klasičnog terorizma možemo objasniti konfliktnom situacijom u kojoj suprotstavljene strane nemaju rešenje za nastali spor. Osnovu megaterorizma čini situacija u kojoj se terorizmom realizuje politika neke grupe sa političkim ciljevima.. Pojavom termina megaterorizma najviše je doprinelo bahato ponašanje SADa- jedine preostale vojne super sile. 32. terorizam i međunarodna antiteroristička pravna dokumenta Ujedinjene nacije su u XX veku donele niz međunarodnih dokumenata (Konvencije, Rezolucije..) za suprotstavljanje međunarodnom terorizmu. Ova važna dokumenta nisu našla dovoljno uporišta u praksi, dakle njihova implementacija nikada nije bila sprovedena do kraja. Međunarodna antiteroristička pravna akta su pokušaj Ujedinjenih nacija da inkriminišu terorističke aktivnosti radi globalne antiterorističke borbe. Međutim, autor smatra da ta dokumenta nisu u potpunosti doprinela suprotstavljanju terorističkim aktivnostima, zbog toga što države postaju prepreka za njihovu implementaciju, čime se smanjuje efikasnost antiterorističkih aktivnosti. države snose glavnu odgovornost za to što međunarodna pravna antiteroristička dokumenta do sada nisu adekvatno primenjivana u praksi. 33. MEĐUNARODNO PRAVO I NJEGOVA ULOGA U SMO Međunarodno pravo čini jedan od važnij delova i aspekata discipline koja se zove savremeni međunarodni odnosi. Kroz genezu ove discipline možemo zaključiti da međunarodno pravo predstavlja prethodnicu ili osnovu na kojoj se razvijaju međunarodni odnosi. Prvi pisani dokument iz oblasti međunarodnih odnosa datira iz 3100.godine pre naše ere. Bio je to ugovor ispisan na kamenoj ploči između dva mesopotamska grada Lagaša i Ume, o regulisanju njihove granice. Međunarodno pravo se razvijalo kroz vekove u odnosima izmešu različitih gradova i drzava, jer su u antičko doba drzave bili gradovi, tako da su mnogi takvi dokumenti nastali kao rezultat dogovora između dve različite zajednice, grada, drzave, i predstavljaju primere međunarodnopravnih dokumenata. Najveći polet u razvoju međunarodno pravo doživljava negde u XIX veku gde se najvažniji međunarodnopravni dokumenti, odnosno dokumenti međunarodnog prava, javljaju kao rezultat različitih međunarodnih konferencija. Kao završni dokument konferencija na kojima se raspravljalo o različitim pitanjima, zaključuju se mirovni sporazumi ili se osnivaju neke međunarodne organizacije. Neke od njih su recimo Bečka konferencija 1814.god, Berlinski kongres iz 1878. Na njima se kao rezultat međunarodne saradnje država u to vreme usvajaju osnivački ili završni, zaključni dokumenti međunarodnih organizacija. Međunarodna Dunavska komisija je jedna od najvažnijih i najstarijih međunarodnih organizacija, ako i Konvencija o zaštiti ranjenika u ratu iz Ženeve, potom Međunarodna telegrafska unija, Međunarodna poštanska unija. Dakle, · međunarodno pravo kao rezultat međunarodne konferencije na određenu temu. S druge strane, formiranjem ovih međunarodnih organizacija, one su i kroz svoj rad i funkcionisanje proizvodile akte međunarodnog prava. · Međunarodne organizacije su u svom delovanju proizvodile različita pravila i propise · I treći oblik izvore međunarodnog prava je međunarodno pravosuđe koje nastaje kao rezultat potrebe država članica da ukoliko se neke od odredbi međunarodnih pravnih akata ne poštuju, ili krše odredbe, međunarodno pravosuđe treba da reaguje i sankcioniše takvo ponašanje. U početku se to ostvaruje kroz ideje o arbitražnim sudovima i to najčešće ad hoc arbitražnim sudovima. Pošto je ta praxa psnivnja ad hoc arbitražnih sudova komplikovana, nepredvidljiva, neizvesna, onda se došlo do ideje za formiranje prve stalne Međunarodne sudske institucije, a to je Stalni arbitražni sud u Hagu koji je ustanovljen na Prvoj haškoj mirovnoj konferenciji 189. Dakle, sada umesto ad hoc arbitražnih sudova, imate Stalni arbitražni sud. Pored mogućih izvore, potrebno je ukazati na značaj međunarodnog prava u međunarodnim odnosima. Po osnovnoj ideji svih kreatora, ali i teoretičara međunarodnog prava, jednom usvojene međunarodne pravne norme, prihvaćene od država i ratifikovane u parlamentima država-članica postaju deo unutrašnjeg pravnog sistema svake države-članice koja je to usvojila, potpisala i dobrovoljno prihvatila. Čak se ide dalje, pa se kaže da međunarodne pravne norm, ratifikovane u parlamentima imaju prioritet u odnosu na unutrašnje pravne norme država članica, ukoliko se te pravne norme sukobljavaju ili su u neskladu. U svakoj situaciji preimućstvo ili prioritet imaju odredbe međunarodnog prava. Ono je utvrđeno kao univerzalna obaveza subjekata međunarodnih odnosa, od kojih su najvažnije države, ali i organizacije i drugi subjekti međunarodnih odnosa. 34. AUTORITATIVNA I VOLUNTARISTIČKA TUMAČENJA MEĐUNARODNOG PRAVA U poslednje vreme se događaju promene koje ukazuju na, sa jedne strane, izvesnu iluzornost u pogledu obaveznosti poštovanja međunarodnog prava, jer različite države različito voluntaristički tumače odredbe međunarodnog prava ili se prema njemu odnose kao prema pojavama koje u ovom trenutku odgovaraju a u sledećem trenutku ne odgovaraju, pa se tako i odnose prema obavezama koje proističu iz međunarodnoprava. Prilikom nasilnog napada bivše SFRJ i građanskih ratova koji su izbili ozmeđu bivših republika, osnovani su ad hoc sudovi za ratne zločine u Ruandi i bivšoj YU. Države koje su se zalagale zalagale za to su lansirale ideju da se međunarodnom konferencijom utvrsi i osnuje stalni međunarodni krivični sud za ratne zločine. 1a Organizovana je velika međunarodna konferencija u Rimuo tome, na kojoj se raspravljalonadugačko i naširoko. Konferencija je završena usvajanjem dokumenta kojima su se države učesnice obavezale da ćeosnovati Međunarodni krivični tribunal za ratne zločine, sa sedištem u Rimu, i poštovati odredbe tog trubunala. Međutim, iako je jedan od pokretača inicijative na ovu temu i jedna od glavni zemalja koje su insistirale za uspostavljanje ad hoc sudova za ratne zločine-SAD su odbile da potpišu završni dokument i samim tim osporile osivanje Međunarodnog tribunala za ratne zločine-SAD su odbile da potpišu završni dokument i samim tim osporile osvivanje Međunarodnog tribunala za ratne zločine, zbog toga što po pravilima njihovog unutrašnjeg pravnog sistema, za ratne zločine američkih vojnika i oficira mogu da budu nadležni samo američki sudovi. SAD kad intervenišu kao globalna sila na pojedinim kriznim žarištima, traže da potpišu dogovore sa zemljama u kojima deluju. Pr. Američki borbeni avion na nebu Italije-žičara. 1b Očigledmo je da se države različito ophode prema međunarodnom pravu. Kada njihovim nacionalnim, ekonomskim, političkim i vojnim interesima odgovara insistiranje na striktnom poštovanju odredaba međunarodnog prava, onda to ističu u prvi plan. U situacijama kada to njima ne odgovara, one ignorišu ili odbijaju da primenjuju takve norme ili odbijaju da međunarodni dokumenti postanu deo njihovog pravnog sistema. Slično se dogodilo i sa Međunarodnom konferencijom i dokumentom o globalnom zagrevanju u Kjotu u Japanu gde su SAD kao jedan od glavnih proizvođača tog globalnog zagrevanja, odnosno emitovanja ugljen-dioksida, odbile da prihvate završni dokument u kome je ustanovljena obaveza svih država sveta da smanje emitovanje štetnih gasova. 2 Još je dramatičniji i opasniji vid odnosa prema međunarodnom pravu kada određene međunarodne pravne norme bivaju nametane državama iako nisu nastale kao rezultat međunarodnih konfeencija niti kao rezultat svesnog i dobrovoljnog prihvatanja takvih odredbi od strane država na koje se odnose. Međ.pravo predviđa da se može intervenisati u trećoj državi samo ako o tome bude doneta odluka od strane Saveta bezbednosti UN. Izuzatak je bombardovanje Srbije. Drugi primer je osnivanje Suda za ratne zločine u bivšoj SFRJ u Hagu što nije bio rezultat zasebne konferencije koju je sazvao Savet bezbednosti ili neka od međunarodnih org u kojoj je članica bila i YU, već je Sud nastao odlukom Saveta bezbednosti kao deo paketa sankcija prema bivšoj Yu, a situaciji kada se ona raspadala nasilnom secesijom pojedinih država koje su činile federaciju SFRJ. Dakle nije bilo konferencije na kojoj bi učestvovali predstavnici zemlje na koju se ovo odnosi već je iskorišćeno da je Savet bezbednosti koji je zbog situacije u bivšoj Yu doneo izvesne sankcije, među kojima i uspostavljanje tog suda koji je postao obavezujući i danas je jedan od glavnih uslova koji se postavlja našoj zemlji za ulazak u EU. Zbog toga, ovakvo ignorisanje, i nepostojanje međ.prava, nametanje obaveza bez uobičajenog mehanizma usvajanja, može biti i biće jedan od važnih uzroka budućih sukoba u međ.odnosima. Jedna od važnih stavki koje su imale priličnu snagu za uspostavljanje međunarodnog prava i poštovanje od strane države bile su predvidljivost i legitimnost međ.prava. Predvidljivost znači da se tačno unapred zna da ako se prekrše odredbe međ.prava, sledi određena sankcija. Pr. Zna se da je po odredbama Ženevske koncencije zabranjeno korišćenje kasetnih bombi pa su ipak bile korišćene u napadu na Srbiju, da je zabranjeno korišćenje napalm bombi posle Vijetnamskog rata, pa je ipak pitanje da li će to države poštovati, da je zabranjeno ubijanje ranjenika i zarobljenika. Ako se te odredbe krše, to predstavlja ozbiljno kršenje Ženevske konvencijeo ratu i ponašanju u ratu. Predvidljivost i legitimnost iz saznanja da smo svi usvojili takve odredbe i da je to deo zakonodavstva svake unutrašnje zemlje, bile su važni argumenti o značaju medjunarodnog prava i o odluci država da poštuju međunarodno pravo. Ukoliko se to prekrši, ukoliko se u jednom slučaju insistira na kažnjavanju ratnih zločina koje su počinili vojni ili drugi komandanti, u drugom, kao u slučaju Ramuša Haradinaja koji se oslobađa , iako postoje dokazi za niz zločina koje su izvršile snage kojima je on komandovao, onda se takvim odnosom prema međunarodnom pravu dovodi u pitanje predvidljivost i legitimnost medjunarodnog prava. Zbog toga je neizostavna potreba za REVIZIJOM glavnih postulata međunarodnog prava i za nekim pregledom svega onoga što je uspostavljeno ili pokušava da se nametne kao ovo međunarodno pravo koje nema zeleno svetlo svih država, kao što je koncept tzv. HUMANITARNIH INTERVENCIJA kojima se želi opravdati mešanje u unutrašnje poslove pojedinih država ili bombardovanje odnosno napad na određene države. Ukoliko, globalna dominacija jedne države, u ovom slučaju SAD-a, postane supstitut ili zamena za međunarodno pravo u savremenim međunarodnim odnosimai njoj se ostavlja da tumači šta je dozvoljeno, a šta ne, šta treba podržati, a šta ne, šta kažnjavati itd. Onda takav odnos prema sličnim problemimana različitim delovima sveta, zavisno od interesa globalne sile, zaista predstavlja kraj međunarodnog prava kao instrumenta međunarodnih odnosa. 35.GLOBALNA DOMINACIJA I POTISKIVANJE MEĐ.PRAVA U SMO (isto kao 34) 36. GLOBALIZACIJA I REGIONALIZACIJA U SAVREMENIM MEĐUNARODNIM ODNOSIMA Dva procesa koji označavaju koji označavaju ovaj period u razvoju savremenih međunarodnih odnosa, su PROCESI GLOBALIZACIJE I REGIONALIZACIJE. Nećemo govoriti o pozitivnim aspektima globalizacije: ujednačavanje uslova, pravila, kriterijuma u ponašanju ekonomskih subjekata, stvaranje preduslova za ubrzani ekonomski razvoj, sloboda kretanja ljudi, robe i kapitala, itd. Međutim, kritičari ovih procesa, pa čak i na bazi pozitivnih aspekata globalizacije, ističu kako su ti procesi sračunati, pre svega, u interesu najrazvijenijih zemalja sveta. Ističu se podaci kako se jaz izmedju bogatih i siromašnih slojeva sve više produbljuje. Dakle, o tim problemima se vode brojne diskusije. To je jedan od pokazatelja koji služe kritičarima globalizacije da utvrde kako globalizacija, pre svega služi najbogatijima da se i dalje bogate, a siromašnima da postaju sve siromašniji. To je jedan od GLAVNIH NEGATIVNIH ASPEKATA globalizacije. Mnogi zagovorenici globalizacije ističu brzinu kojom se komunicira u svetu zahvaljujući internetu i drugim tehnološkim izvorima. Kritičari bi, opet, rekli da se u tu brzinu ubrajaju i brzina širenja, recimo virusa u internet komuniciranju i slično. 37.DOMINACIJA KAO VID GLOBALIZACIJE: Na samom početku trebalo bi istaći da je kroz naš aspekt proučavanja SMO-a neizbežno pomenuti da je globalizacija reflektovana dominacijom. Nakon kraja Hladnog rata i posle kraja režima ravnoteže snaga u bipolarnom svetu, danas je vladajući model koji je nametnut, model unipolarne dominacije, jedne globalne sile – SAD-a. Svakodnevno vidimo da je SAD u globalnim procesima prisutna kao hegemon. Primeri za to su višestruki, poput sledećih – na njihovu inicijativu, njihovim lobiranjem, te kršenjem svih odredaba međunarodnog prava otima se deo teritorije jednoj državi i proglašava nezavisnom državom (Kosovo), međutim nije redak slučaj i da se mešaju u unutrašnja pitanja drugih država, da prema određenim državama primenjuju silu i/ili da unilateralno nameću sankcije. Međutim prisutna je i borba protiv dominacije SAD-a, američkog hegemonizma i globalizacije, primeri za to su demonstracije protiv Amerike nakon Bušove posete Hrvatskoj, sa osnovnom željom da Hrvatska ne uđe u NATO, jer bi time postala još jedna država koja bi postala oruđe u rukama amerikanaca da postupaju po svojoj volji u SMO. Isto tako česti su npr.bili i otpori, ali i demonstracije francuskih poljoprivrednika koji su se borili protiv jednostranih odluka koje se odnose na trgovinu EU i SAD-a, te su se i borili protiv multinaciobalnih kompanija poput McDonalds-a i Coca-Cole. Naročito važno pitanje je ono koje ukazuje na problem malih država – postavlja se pitanje kako da se postave male države danas u SMO, kako bi smanjile uticaj SAD-a i same donosile odluke koje se tiču samo njih... Pre svega na osnovu mnogih stavova Bžežinskog, trebalo bi napomenuti da male države u SMO moraju biti pragmatične kako bi ostvarile svoje nacionalne interese, jer je nažalost jasno da svojom ekonomskom, vojnom, te poltičkom moći ne mogu da se odpupru globalizaciji. Ukoliko su npr.prednosti određene zemlje – visoko razvijena, dobro školovana i obučena kvalitetna radna intelktualna snaga i potencijal, a sa druge strane relativno niska ili niža cena rada u odnosu na visoko razvijene zemlje, to je onda prednost malih država i trebalo bi istaći da ove države ovakvim poretkom mogu da se tretiraju kao protivnici globalizacije, ili države nezavisne od globalnih procesa. Za ovo je najbolji primer Irska – bila je nerazvijena zemlja sa velikim brojem stanovništva koje se seli zbog u SAD zbog zaposlenja, da bi raznim ekonomskim merama počela da podstiče investitore, kasnije je postala jedna od najrazvijenih država EU, ali i Evrope uopšte. 38.NEPOŠTOVOANJE MEĐUNARODNOG PRAVA KAO MOGUĆI UZROK BUDUĆIH SUKOBA U SMO: Ovde će posebna pažnja biti posvećena situaciji na KiM. Pre svega trebalo bi istaći da problem secesionizma na Kosovu posmatrajući SMO nije usamljen primer – tu su i primeri poput Kipra, Tajvana, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, Abhazije, Južne Osetije itd, Tirol – Alto Adiđe, Katalonije, Baskije, Alandska ostrva, Korzika itd. Sve je počelo bombardovanjem SRJ 1999.godine koje od strane SB UN-a nije odobreno, pa se odmah krenulo na akciju NATO-a, jer su SAD znale da će na ovakav predlog u SB Kina i Rusija uložiti veto. Amerikanci su želeli da spreče “humanitarnu katastrofu” (bežanje Albanaca sa Kosova u Albaniju i Makedoniju). 78-odnevno bombardovanje okončano je Kumanovskim sporazumom, te rezolucijom 1244 SB UN-a. U ovoj Rezoluciji dozvoljava se prisustvo međ.snaga na Kosovu, ali se ne dovodi u pitanje vlast Srbije na Kosovu. Poseban problem jeste i osnivanje zasebnog suda za ratne prestupe pri raspadu SFRJ, koji je osnovan u Hagu. Automatski se postavilo pitanje zašto ove procese ne sudi Međunarodni sud pravde OUN-a iz Haga, već se stvara novi i zasebni? Takođe se nameće pitanje kako nije održana konferencija koja bi inicirala stvaranje ovog suda, razume se, sa učešćem Jugoslavije koja bi tada trebala da se izjasni o (ne)prihvatanju nadležnosti ovog suda. Kasnije je svim državama bivše SFRJ naloženo da u potpunosti moraju da sarađuju sa tribunalom u Hagu, kako bi pristupile EU (dok su sve druge države imale iste uslove pri pristupanju, za balkanske države, pre svih Srbiju, nameću se novi). Trebalo bi dakle napraviti izvestan red, kako bi se za svaku državu napravio pregled međunarodnih pravnih obaveza, te kako bi se utvrdilo stvarno stanje međunarodnog prava danas. Bez ovoga postoji velika opasnost da se razvije anarhičan svet svojevoljnog nametanja prava i obaveza državama u SMO od strane globalne sile, koja će sama procenjivati da li su te obaveze poštovane ili ne i na bazi istih donositi unilateralne odluke o kažnjavanju pojedinih država, zbog toga što su se ogrešile o njihove interese, pod firmom interesa mira, stabilnosti itd. 39.OTPORI GLOBALIZACIJI KAO NOVOM VIDU MEĐUNARODNOG PRAVA: Globalizacija je tokom proteklih godina, postala dominantna, ali i kontroverzna tema. Savremeni teortičari globalizacije, kao i mnogi građani, sve više, postavljaju pitanja kolike su protivvrednosti neoliberalne globalizacije i da li je budućnost sveta u globalnom društvu koji počiva na neoliberalnom modelu. Da li će se na globalizaciju gledati kao na proces homogenizacije, ili heterogenizaciie, uveliko zavisi od perspektive koju koriste tokom analize. moderni, tradicionalno orijentisani teoretičari, globalizaciju uglavnom vide kao nastavak homogenizacije sveta prema modelu danas najrazviienijih zemalja Zapada. Jednodimenzionalnost tog procesa uveliko odreduje neoliberalna logika koja je zasnovana na modernizacijskom načinu mišljenja. Tako je, na primer, Frensis Fukujama najavljivao ,,kraj istorije" i univerzalizaciju i globalizaciju liberalne demokratije i njenih vrednosti. Za razliku od takvih pogleda, neki teoretičari pak, globalizaciju više opisuju kao globalizovanu proizvodnju razlilčitosti. Na primer, Majkl Dojl je prihvatio Fukujamino mišljenje o nemogućnosti nasilnih sukoba izmeđi liberalnih demokratiia, ali je i zapazio da liberalna demokratija nije postala univerzalna vlednost. Takođe pojedini autori postavljaju pitanje da li su liberalna ekonomija i politika, kao pokretači globalizma jedini uzročnik svetske bede, ili bi dublje uzroke trebalo tražiti, u kolektivističkoj demagogiji i totalitarizmu lokalnih monopolskih grupa. Naime individualizam, kao temelj i klasičnog i savremenog liberalizma podrazumeva poštovanje autonomije pojedinca, nepovredivost privatne svojine i neprikosnovenost ljudskih prava i slobodnog tržišta. Da bi razumeli šta je u procesu globalizaciie krenulo pogrešno, potrebno je, kao 5to upozorava (Džozef E.Stiglic - Joseph Stiglitz)", sagledati ulogu tri najvažnije instituciuje koje vladaju globalizacijom – MMF, STO i Svetska banka. U većini slučajeva komercijalni interesi koji su prevladali u ovim institucijuama zamenilli su brigu za demokratiju, lj. prava i socijalnu pravdu. Mnoštvo drugih institucija koje imaju ulogu u međunarodnom ekonomskom sistemu, poput regionalnih banaka i velikog broja organizacija pri Ujedinjenim nacijama (UN razvojni program -UNDP ili UN konferencija o trgovini i razvoju - UNCTAD), imale su različite poglede od MMF-a i Svetske banke, ali nisu ostvarivali dovoljan uticaj na ukupne svetske ekonomske i političke tokove. 40.TEORIJE O KRAJU ISTORIJE I SUKOBU CIVILIZACIJA: Ideju o kraju istoije stvorio je pre svih Frensis Fukujama – po njegovoj postavci stvari, to je zapravo kraj ideološke evolucije čovečanstva i univerzalizacije zapadne, liberalne demokratije kao konačnog oblika vlasti. On je ovu ideju izneo zbog prestanka sukoba liberalnih država sa centralnoplanskim državama, te zbog toga što su liberalna demokratija i tržišna privreda jedine realne opcije za savremena društva. Ipak, ovo nije slučaj. U ovoj postavci stvari SAD nameće svoja rešenja za probleme koji je se i ne tiču, želi sve da kontroliše, dok sa druge strane imamo države koje jačaju, kako ekonomski, tako i vojno, te one žele da budu antipod SAD-u ili je smene na mestu globalnog hegemona. Na ovim idejama i Hantington stvara ideju o sukobu civilizacija. Suparništvo supersila zamenjeno je sukobom civilizacija, tj. kultura i identiteta. Glavni razlozi sukoba, po Hantingtonu, neće biti ideologije i ekonomske razlike, već kulturološke, odnosno religijsko - civilizacijske razlike. Nacionalne države će, po Hantingtonu, i dalje biti važan međunarodni faktor. Kriterijumi za klasifikaciju civilizacija: religija, geografska bliskost i lingvistička sličnost. Hantington je, na osnovu tih kriterijuma, klasifikovao: 1. zapadnu civilizaciju: SAD, Evropa, Australija i Novi Zeland; 2. islamsku civilizaciju; 3. siničku (kinesko - konfučijsku) civilizaciju; 4. hinduističku civilizaciju; 5. japansku civilizaciju; 6. afričku civilizaciju; 7. slovensko - pravoslavnu civilizaciju. Budizam i Izrael je razdvojio u druge kulture, pa se njihov status ne može svesti na rane civilizacije. Kao najozbiljniju pretnju zapadnim civilizacijama, Hantington navodi Kinesku civilizaciju, a zatim islam (visoka stopa ekonomskog rasta, demogafski faktori). Granice između islamskih i neislamskih država i kultura, Hantington označava kao krvave (kao npr. bivša SFRJ, Čečenija, Indija, Pakistan,...). Najverovatniji sukobi u budućnosti izbiće zbog zapadne arogancije, islamske netolerancije i kineskog potvrđivanja. 41.NOVI SVETSKI POREDAK I UN: Danas u XXI veku imamo izmenjenu ulogu UN-a, pre svega zato što UN nisu neutralne, kakve bi trebale biti – to razočarava kako njene osnivače, tako i ostale države članice. UN su danas privezak jedne globalne sile i njene politike. To nije produkt isključivo politike ovog veka (gde je GS UN Ban Ki Mun postavljen na ovo mesto na insistiranje SAD-a, gde je proveo veći deo života i školovao se). On jednostavno „mora“ prvenstveno da vodi računa o interesima SAD-a, pa ako ima mesta onda i o interesima drugih država. Činjenica je da je glavno sedište UN-a u New York-u, kao i da upravo SAD daju najveći novac od svih država članica za finansiranje ove institucije. Prethodnik Ki Muna bio je Butros Butros Gali (takođe američki đak, smenjen kada je počeo više da se bavi interesima Afrike)... Prethodnik Galija bio je Perez de Kueljar koji je zastupao interese država u razvoju, na šta mu je M.Olbrajt rekla – Morate da znate ko vas plaća, pa da prema tome sprovodite politiku. Isto tako je jasno da SAD, kao tvorac novog svetskog poretka želi da u UN vrši što veći uticaj na odluke koje se donose u okviru UN-a. Tako da je jasno da Amerika ne samo da daje najviše finansija za rad UN-a, već želi ovu org.što više da kontroliše, te da implementria svoje odluke u zvaničnu politiku UN-a. Kao što se dešavalo i ranije, i sada je GS UN-a postavljen čovek koji je bio američki đak, te čovek koji prvenstveno radi na ostvarivanju američkih interesa. Kako bi UN danas zaista postale faktor koji je nezavisan, smatra se da bi ovu org.trebalo reformisati tako da se svet poštedi daljih negativnih uticaja Amerike. Pre svega bi trebalo reformisati SB UN-a, gde bi trebali dodeliti stalna mesta Brazilu, Indiji, EU, Japanu itd. Na ovaj način obezbedilo bi se ravnomerno predstavljanje svih delova sveta u SB UN-a i SAD ne bi više tako lako mogle da donose odluke po svom nahođenju. Smatra se da bi eventualno trebalo i ukinuti pravo veta u SB UN-a i uvesti glasanje nadglasavanjem. 42.POZICIJA NATO PAKTA U SMO: Pozicija NATO pakta povezana je sa izmenjenom ulogom UN-a u SMO, kao i određenim situacijama nakon raspada Varšavskog pakta, te krajem Hladnog rata. Ističe se da je NATO izgubio svrhu svog postojanja ukoliko se uzme u opbzir činjenica da više Istočnog bloka, kao ni Varšavskog pakta. NATO po toj logici, nema više od koga da se brani, a ni sa kim više da se takmiči. Iako je došlo do kraha bipolarnog sveta, te danas unipolarni svet danas predvodi Amerika, mnogi teoretičari zalažu se za opstanak NATO-a pod izgovorom da je on nužan zbog borbe protiv teorizma, koji je danas glavna globalna pretnja. Ipak, NATO je danas oruđe u rukama SAD-a i ističe se sa druge strane, da bi trebalo da redefiniše bazične koncepte svog postojanja, jer ugrožava interese pojedinih regionalnih stožera. Isto tako, NATO danas često preuzima inicijativu, i rešava pitanja koja bi trebalo da rešava SB UN-a, dakle ponaša se suprotno od normi koje nalaže međunarodno pravo. NATO često dela pod izgovorom sprečavanja humanitarne katastrofe, tu uočavamo sl.primer - Ova koncepcija predvođena je naročito nekadašnjim francuskim ministrom spoljnih poslova Bernardom Kušnerom koji je na mnogo načina zaista pokušavao da opravda ovu teoriju. Bazirala se na ideji da države zapadne demokratije moraju i trebaju da deluju u onim državama gde su ugrožena ljudska prava (jedne, više ili svih etničkih grupa). Akcije poput proterivanja stanovništva, etničkog čišćenja, velikog broja izbeglica, proterivanja stanovnika od strane režima – sve su uslovi zbog kojih bi zapadne države (članice NATO-a) morale intervenisati kako bi sprečile humanitarnu katastrofu. Postavlja se, automatski pitanje ko je taj koji zaključuje da su ljudska prava ugrožena, te da bi trebalo intervenisati? Ukoliko je to SB UN-a, to bi ovoj akciji dalo legitimitet i smisao, a ukoliko nije u cilju navodne zaštite ljudksih prava NATO bi preuzeo akciju, koja bi onda nesumnjivo kršila međunarodno pravo… Uočavamo i da NATO želi da se širi – pa tako želi u svom okrilju i Makedoniju, Crnu Goru, ali i države bivšeg SSSR-a poput Gruzije, Jemernije, Ukrajine… Sa jedne strane dakle, NATO želi da zauzme ceo Balkan i spusti se na Mediteran, a sa druge želi da sa svih strani omeđi (zatvori) Rusiju. Nažalost, to im danas polazi za rukom. Sve više država ulazi u ovoj savez, doprinosi da SAD još dugo budu globalni hegemon, te da se SB UN-a stavi u drugi plan, kada govorimo o odlučivanju o problemima globalne bezbednosti. 43.RAVNOTEŽA SNAGA I KOLEKTIVNA BEZBEDNOST U XXI VEKU: GLAVNA FUNKCIJA RAVNOTEŽE SNAGA U MEĐUNARODNOM DRUŠTVU NIJE DA SAČUVA MIR NEGO DA ODBRANI NEZAVISNOST SUVERENIH DRŽAVA OD PRETNJE DOMINACIJOM I DA SPREČI DA DRUŠTVO SUVERENIH DRŽAVA OSVAJANJEM BUDE PRETVORENO U UNIVERZALNU IMPERIJU-I DA TO UČINI, AKO JE POTREBNO RATOM” (HEDLI BUL). Pretposavke za ostvarivanje ravnoteže snaga - U SISTEMU TREBA DA POSTOJI VEĆI BROJ PODJEDNAKO MOĆNIH VEĆIH DRŽAVA-ESENCIJALNIH AKTERA; ODLUČIOCI NA ČELU TAKVIH DRŽAVA TREBA DA DELUJU RACIONALNO I U INTERESU SISTEMA; DRŽAVE TREBA DA BUDU SLIČNE IZMEĐU SEBE, KAKO BI SE MOGLE ZAMENJIVATI KAO SAVEZNICI; MERENJE MOĆI TREBA DA BUDE OSTVARLJIVO I POUZDANO; TREBA DA SU MOGUĆI OGRANIČENI RATOVI, KOJI SE MOGU VODITI DOKLE DOK SE NE POSTIGNE TAČNO ODREĐENI CILJ (RATOVI RADI RAVNOTEŽE). Džozef Naj - RAVNOTEŽA SNAGA KAO ODREĐENA RASPODELA MOĆI - RAVNOTEŽA SNAGA KAO POLITIKA KOJU DRŽAVE MOGU SPROVODITI, RAVNOTEŽA SNAGA AKAO ODREĐENI MULTIPOLARNI MEĐUNARODNI SISTEM. RAZLIČITA SHVATANJA KOLEKTIVNE BEZBEDNOSTI: 1. ŠIRE - PROF. DR VELIBOR GAVRANOV:”SVAKO ZAJEDNIČKO, DVOSTRANO ILI VIŠESTRANO ISTUPANJE DRŽAVA S CILJEM ODBRANE SUVERENITETA I TERITORIJALNOG INTEGRITETA JEDNE ILI VIŠE STRANA UGOVORNICA PROTIV ZAJEDNIČKOG NEPRIJATELJA, UZ ELIMINISANJE RATA KAO SREDSTVA U MEĐUSOBNIM ODNOSIMA“ 2. UŽE- PROF. DR VOJIN DIMITRIJEVIĆ: “OBAVEZA PRITICANJA U POMOĆ ŽRTVI NAPADA NA OSNOVNE VREDNOSTI POSTOJI U SVAKOM SLUČAJU I PROTIV SVAKOG NAPADAČA, KOJI SE NE MOŽE ODREDITI UNAPRED, VEĆ PREMA AGRESIJI KOJU JE IZVRŠIO TE ZNAČI, U PRVOM REDU MORA DA OBUHVATI I DRŽAVE KOJE SU USPOSTAVILE SISTEM KOLEKTIVNE BEZBEDNOSTI, A NE SAMO SPOLJNE NEPRIJATELJE”. Razlike u odnosu na sistem ravnoteže snaga: DŽozef Naj - Prvo, u kolektivnoj bezbednosti fokus je na agresivnoj politici država pre nego na njenim kapacitetima. Ovo je suprotno sa politikom ravnoteže snaga u kojoj su savezi bili stvarani protiv bilo koje države koja je bimmogla postati prejaka.; to znači da je fokus bio usmeren na kapacitete država. Drugo, u sistemu kolektivne bezbednosti savezi nisu formirani unapred pošto se ne zna koja će država biti agresivna. Tu bi se primenjivao princip, da kada neko počini agresiju, svi su protiv jednog, dok se kod sistema ravnoteže snaga, savezi formiraju unapred. Treće, kolektivna bezbednost je bila osmišljena da bude globalna i univerzalna, bez neutralnih država ili *free rider* Ako bi veliki broj država bio neutralan, ”koalicija dobra” bi izgledala slabo i njena sposobnost da odvrati ili kazni agresora bi bila smanjena. Pretpostavke za funkcionisanje kolektivne bezbednosti - U sistemu takođe treba da postoji veći broj podjednako moćnih država, da bi antiagresorski savez funkcionisao; Među državama ne treba da postoje takve razlike koje bi ih ometale da se suprotstave agresoru. Primena oružane sile je zabranjena (osim prava na individualnu ili kolektivnu samoodbranu); Treba da postoji jasna merila o tome šta se može okvalifikovati kao agresija; Priticanje u pomoć žrtvi agresije treba da bude obaveza drugih država; Pošto je prinuda zabranjena, mora da bude osigurana mogućnost da se opravdani i zakoniti zahtevi ostvare nenasilnim, mirnim putem. Primenjeni sistemi kolektivne bezbednosti – Liga naroda, kasnije OUN. 44.NOVI KONCEPT SUVERENITETA U SMO: Suverenitet podrazumeva da na teritoriji jedne države ta država ima apsolutno pravo da svojim institucijama i organizovanom vojnom i policijskom silom obezbeđuje potpuno vršenje vlasti i odlučivanje o svim pitanjima unutrašnje organizacije, njenog ekonomskog i političkog razvoja i budućnosti. Ipak, sa nastankom različitih saveza (pre svih Varšavskog pakta i NATO-a), javljaju se ideje (poput Brežnjevljeve doktrine) koje kažu da ukoliko vršenje suvereniteta odnosno vlasti jedne države – članice na njenoj teritoriji ugrožava ineterese saveze država, a o čemu procenu daju politička tela tog saveza, onda vojne snage saveza imaju pravo da intervenišu u unutrašnje poslove te države i spreče ugrožavanje interese saveza. I tada se uglavnom pozivaju komandanti svih oružanih snaga država članica saveza da svojim kontigentima intervenišu u određenoj državi. Slična situacija bila je evidentna i u NATO paktu, gde je apsolutna supermacija, hegemonija SAD-a omogućavala da oni pre svega procenjuju kada su interesi saveza ugroženi i da oni daju komandante secernog, zapadnog ili južnog krila NATO pakta. Dakle, svi komandantu snaga i pojedinih delova NATO pakta, su američki oficiri koji obezbeđuju personalni kontinuitet odlučivanja od centralnog Vašingtova do neposrednih komandanata ovih snaga. Ovakav koncept suvereniteta je polako nametan i time je razgrađivan prvobitan klasičan pojam suvereniteta i u okviru ne samo vojno – politčkih saveza, već i u okviru ekonomskog političkog savezništva i integracija. Klasičan concept suvereniteta da samo država na svojoj teritoriji može da se pita i odlučuje o svim važnim pitanjima ekonomskog, političkog, vojnog i drugog karaktera, je na neki način doveden u pitanje potpisivanjem i prihvatanjem statute organizacije u koju se država učlanjuje – primeri: potpsivanje Povelje UN-a, pristupanje EU, pristupanje NATO-u, OEBS-u itd. Države žele da u različitim domenima zadrže suverenitet nad svojim odlukama. Svako članstvo u nekom od ovih saveza i prihvatanje pravila, statute, ponašanja saveza, na neki nalin smanjuje apsolutni suverenitet države. Zbog mogućnosti za gubitkom apsolutnog suvereniteta, Norveška nije ušla u EU, Švajcarska takođe, i decenijama je odbijala ulazak u OUN, zbog istih razloga Britanija ne želi da pristupi monetarnoj uniji u okviru EU, ili da usvoji pravila socijalne politike koje je propisala EU. 45.POZICIJA MODERNE NACIONALNE DRŽAVE U SMO: Interes nacionalnih država danas u SMO bazira se pre svega na ostvarivanju vlastitih interesa, bez samo isključivanja iz procesa globalizacije. Države danas žele da razviju infastrukturu, kvalitetnu i kvalifikovanu radnu snagu i to pre svega u oblastima gde lako mogu da postignu rezultate i da na bazi toga nađu svoje mesto u međunarodnoj raspodeli barijera i granica, i da se uključe u proces globalizacije u sopstvenom interesu. Interes modernih nacionalnih država takođe je uslovljen i ideološkom pripadnošću i karakterom aktuelnog pol.sistema u određenoj državi, pa će tako neke države biti okrenute modernizaciji, liberalnoj demokratiji, NATO-u, dok će druge želeti da sačuvaju suverenitet i razviju se koliko mogu, bez ulaska u integracije koje bi im oduzele deo suvereniteta. 46.STRUKTURA I RASPORED MOĆI U SMO: Danas u SMO vlada novi koncept moći u kome je najjači vojni igrač NATO pakt predvođen SAD-om. Amerika danas utiče na funkcionisanje NATO-a, postavlja komandante i daje najveći upliv u delovanju pakta u celini. Sa druge strane stavraju se novi centri regionalnog rasporeda moći, tako da se ra Rusiju može reći da je regionalna (evroazijska) sila, za Kinu da je vojna i politička sila na Dalekom Istoku, za Indiju da je sila po vojnim, naučnim i drugim potencijalima na indijskom potkontinentu. Ovim rasporedom moći u SMO ostvaruje se ona distribucija moći koju je u teoriji „Velike šahovske table“ predvideo Bžežinski – dakle postoji samo jedna globalna, imprerijalna sila – SAD, te nekoliko regionalnih sila – Rusija, Kina, Japan, EU; sa tim što se teorijom predviđa da ni Rusija (koja je nekada bila imperijalna sila), ali ni jedna druga zemlja ne sme biti tj.postati imperijalna sila. Ova teorija predviđa da SAD ostaje imperijalna sila, a kako stvari danas u tom pogledu stoje, ona će to ostati, bar u naredne dve denecije XXI veka. Videćemo kako će se to razvijati, jer sa druge strane u konceptu multiporalnosti savremenog sveta koji sve više afirmišu kineski, indijski i ruski političari, moguće je da dođe do novih vidova povezivanja Rusije i Indije, Rusije i Kine, u želji da se na taj način parira apsolutnoj globalnoj moći SAD. 47.MEĐUNARODNE INTERVENCIJE I TZV.HUMANITARNE INTERVENCIJE U SMO: Intervencija podrazumeva nedozvoljeno mešanje stranih faktora, država ili drugih institucija u unutrašnje poslove druge suverene države. Dakle, upravo intervenisanje u ono što smo označili kao suverenitet, neograničeno vršenje vlasti prema ustavnom aranžmanu određene države na njenoj čitavoj teritoriji. Intervencija je dakle, nedopušteno mešanje u unutrašnje poslove suverene države. Međutim kao što je već rečeno, po različitim konceptima saveza i udruživanja država, zbog zaštite od spoljne agresije, ili u ostvarivanju ekonomskoh, vojnih, političkih i drugih interesa država – članica, već dolazi do izvesnog dozvoljenog, dogovorenog i prihvaćenog ograničavanja suvereniteta, a samim tim i mešanja u unutrašnje poslove. Ipak međunarodne intervencije treba razumevati kao intervencije nekoliko država ili npr.NATO-a na teritorijama drugih država, sa ciljem da se unutrašnje pitanje tih država reši onako kako SAD žele. Kada govorimo u humanitarnim intervencijama, trebalo bi istaći da su to intervencije međunarodne zajednice, SB UN-a (ređe), češće NATO-a sa namerom da se spreče humanitarne katastrfore na nekom području (proterivanje stanovništva, ubijanja, genocid, raseljavanje itd). Ova koncepcija predvođena je naročito nekadašnjim francuskim ministrom spoljnih poslova Bernardom Kušnerom koji je na mnogo načina zaista pokušavao da opravda ovu teoriju. Bazirala se na ideji da države zapadne demokratije moraju i trebaju da deluju u onim državama gde su ugrožena ljudska prava (jedne, više ili svih etničkih grupa). Akcije poput proterivanja stanovništva, etničkog čišćenja, velikog broja izbeglica, proterivanja stanovnika od strane režima – sve su uslovi zbog kojih bi zapadne države (članice NATO-a) morale intervenisati kako bi sprečile humanitarnu katastrofu. Pod izgovorom da bi moglo da dođe do humanitarne katastrofe, SAD su uz pomoć NATO-a izvršile humanitarnu intervenciju „Milosrdni anđeo“ od marta do maja 1999.bombardovavši SRJ kako bi sprečile ubijanje Albanaca sa Kosova. Ovo se desilo samovoljom SAD-a i NATO-a, bez rasprave u SB UN-a, jer se znalo da će Rusija i Kina vetirati ideju o bombardovanju SRJ. Postavlja se, automatski pitanje ko je taj koji zaključuje da su ljudska prava ugrožena, te da bi trebalo intervenisati? Ukoliko je to SB UN-a, to bi ovoj akciji dalo legitimitet i smisao, a ukoliko nije u cilju navodne zaštite ljudksih prava NATO bi preuzeo akciju, koja bi onda nesumnjivo kršila međunarodno pravo… 48.HEGEMONIJA I NOVI SVETSKI POREDAK: Hegemonija znači vođenje, upravljanje, vođstvo, vrhovno zapovedništvo, nadmoćnost jedne moćnije države nad ostalim savezncima ili neke jače klase prema drugim klasama. Dakle, hegemon je pojedinačna, izuzetno moćna država koja vrši nadmoćan uticaj na globalni sistem (u XXI veku, nakon raspada bipolarnog sveta to je Amerika). Hegemon dakle diktira razvoj odnosa u SMO, kako političkih, tako i vojnih, pravnih, ali i ekonomskih. Hegemonija po pravilu nameće vanredne obaveze svetskom vođi, koji mora da snosi troškove održavanja ekonomskog i političkog poretka uz istovremenu zaštitu svog položaja i očuvanja svoje imperije. Često se pominje i teorija hegemonističke stabilnosti koja tvrdi da je uspostavljanje hegemonije za globalnu dominaciju od strane jedne jedine velike sile neophodan uslov za globalni red u privrednim transakcijama i međunarodnoj, vojnoj bezbednosti. Novi svetski poredak" je, inace, samo jedan ,od mogucih naziva za promenjene međunarodne odnose posle "hladnog rata" u okviru kojih se rađa/stvara novi poredak. Samo ispitivanjem stvarnih odnosa može se odgovoriti na pitanja da li je uopšte reč o poretku, a ako jeste, koliko je i u čemu taj poredak zaista nov i svetski? Utemeljeni odgovori na postavljena pitanja razrešavaju nedomicu ima li ili nema u savremenim međunarodnim odnosima "novog svetskog poretka". Posle neodređenih fraza Mihaila Gorbačova o tzv. novom poretku mira, "novom poretku" i "novim međunarodnim odnosima", prvi koji je oduševljeno današnjio poredak nazvao "novim svetskim poretkom" je američki predsednik Džordž Buš u vreme trajanja tzv. zalivske krize, 1990. godine. Ovo treba istaći zato što će veliki broj analitičara međunarodnih odnosa posle "hladnog rata" govoriti o "novom svetskom poretku " kao poretku Džordža Buša. Zanimljivo je da Buš, kao i mnogi tumači njegovih maglovitih određenja sadržine "novog svetskog poretka", ističu u prvi red novih odnosa poštovanje pravila međunarodnog prava i, navodno, presudnu ulogu koja treba da pripadne svetskim međunarodnim organizacijama, posebno Ujedinjenim nacijama. Pa sad pričaju kako je teško odrediti tu sintagmu i šta ona zapravo znači... Ideje i zalaganja za stvaranje nekakvog "novog svetskog poretka prisutni su, inače, među Amerikancima jos od vremena nastanka ove države. U Americi postoje dve struje idealistička i realistička, '"idealisti" i "realisti" predstavljaju, po nasem mišljenju, samo dva lica jedne iste medalje - dva različita načina kako da se što delotvornije ostvare američki nacionalni interesi. Međunarodni/svetski poredak posle "hladnog rata", svejedno kako ga nazivamo, jeste najsloženiji poredak u kome ljudski rod živi u celokupnoj istoriji. Današnji poredak je sui generis i ne može se uspešno objašnjavati pomoću istorijskog poređenja. U analizi odnosa moć-poredak je sažeto kazano da je poredak senka odnosa moći (ponekad i njena karikatura!); oblik i raspored snaga u današnjem poretku su najneposrednije zavisni od promenjene prirode moći u međunarodnim odnosima. Međunarodni poredak, sagledavan kroz različite dimenzije "meke" i "tvrde" moći, zaista podseća na "filovanu tortu". U pogledu, npr. vojne moći, svetski poredak je jednopolaran (SAD su neprikosnovene na samom vrhu); po merilu ekonomske i finansijske snage, međunarodni poredak sačinjavaju tri središta približno, jednake moći: SAD, EU i Japan; najposle, po Naju, po merilima tzv. meke moći, svetski poredak je višepolaran. Moć jeste suštinsko, ali nije i jedino merilo poretka. Korisnije je od Najevog razlikovanja dimenzija međunarodnog/svetskog poretka (utemeljeno, kao što je već istaknuto, na različitim vidovima ispoljavanja moći u savremenim međunarodnim odnosima) razvrstavanje koje je, u nameri da analizuje "novi svetski poredak," učinio Miloš Knežević: Vidovi (aspekti, dimenzije), "novog svetskog poretka“ koje je on predložio, povremeno se, naime, preklapaju, međusobno ulaze u sadržinska polja ... Treba, naravno, kazati da potpuno međusobno odvajanje delova u celini i od celine međunarodnog/svetskog poretka nije moguće. 49.SUKOBI NA BAZI OSPORAVANJA HEGEMONIJE: Danas živimo u svetu koji je jednopolaran, gde se raspadom SSSR-a i Varšavskog pakta, Amerika postavila kao globalni policajac na čelu sa NATO-om. Rusija sada nema tolike pretenzije da dela kao u vreme Hladnog rata, više je uključena u unutrašnja pitanja demokratizacije i ekonosmih reformi, te povećanja ekonomskog rasta. Primetno je takođe da Rusija isporukom svog gasa uslovljava mnoge zemlje i diktira ekonomske odnose. Sa druge strane SAD problem vide u sl.doktrini Dmitrija Medvedeva: 1.Rusija odnose sa drugim država gradi na osnovu međunarodnog prava; 2. Rusija ne podržava jednopolaran svetu na čelu sa SAD, već se zalaže za multipolaran svet; 3. Rusija ne želi da se izoluje, već želi dobre odnose, pre svega sa EU i SAD; 4. Sve odluke spoljne politike Rusije biće usmerene tako da se zaštite interesi i dostojanstvo njenih građana ma gde oni bili. Isto važi i za ruske privredne interese; 5. Rusija posebne interese ima u odnosima sa državama sa kojima dugo gaji prijateljstva. Ističe se da su SAD danas na dobrom putu da ponove Sovjetsku grešku – radi želje da utiču na terorizam, prodaju droge, trgovinu ljudima, rizikuju da velike pare ulože upravo u ove sfere, a da zaborave na ekonomiju države, čime srljaju u propast, baš kao i SSSR koji je svojevremo odbacio modernizaciju radi uloge svetske sile. Zbog mnogih faktora, autori poput Kisindžera i Bžežinskog ističu da danas vladi antiameričko rapoloženje u skoro čitavom svetu (naročito u islamskim državama). Zbog toga oni ističu da se SAD trebaju pozicionirati na neki sl.način – sadašnja postava bi vodila u neki sl.Hladni rat gori od prethodnog. Neka od rešenja su: 1.Pokušaj dogovra sa Iranom, koji bi garantovao neutralnost Iraka; 2.Ulazak u pregovore sa Rusima da delaju na prostoru bivšeg SSSR-a, ali da ne šire uticaj na Evropu; 3. Odbacivanje dogovora sa Rusima i prepuštanje dogovora Rusima sa Evropom; 4.Povlačenje snaga iz Iraka, sa ostavljanjem malih trupa tu i u Avganistanu, te ograničavanje Rusije preko Ukrajine i balkasnkih zemalja. Postavlja se pitanje i kako bi trebali reformisati SB UN-a da bi svet bio multipolaran – da li ukinuti pravo veta ili pridružiti stalnim članicama SB-a i Japan, Nemačku, Indiju i Brazil, čime bi se omogućio multipolaran pogled na svet. Postavlja se pitanje da li bilo svrsishodno jedno mesto u SB dati EU, uz oduzimanje mesta Britaniji i Francuske…? Svakako je neophodna reforma UN-a kako bi svet zaista bio multipolaran, kako bi se smanjio uticaj negativne politike SAD-a, te kako bi se izbegli novi potencijalni sukobi, ili novi Hladni rat. Isto tako trebali bi istaći da su česti sukobi na bazi osporavanja hegemonije – zbog donošenja Brežnjevljeve doktrine ograničenog suverniteta, nastaju pobune u Mađarskoj, Čehoslovačkoj, Poljskoj gde su Rusi ugušili iste, jer nisu želeli da se neko suprodstavi njihovim odlukama ili odlukama pakta. Kasnije je doneta Monroova dokrtina zbog koje je De Gol Francusku izveo iz NATO-a. Ovo ukazuje da se na kraju hegemonija ruši, jer države ne žele da se odreknu svog suvereniteta, te se drugi mešaju u njihova unutrašnja pitanja. Trebalo bi istaći da npr.ono što Amerika zove ratom protiv terorizma, te proglašava azijske islamiste teroristima, oni vide kao rat protiv američke hegemonije. Isto tako, ni Kina i Rusija ne podržavaju unipolaran svet i hegemoniju Amerike. Ostaje upitno u kom će se pravcu ovi odnosi razvijati dalje. 50.POLITIČKA, VOJNA I EKONOMSKA HEGEMONIJA: Vojna hegemonija je uz globalizaciju životne sredine, jedan od „najvernijih“ pratilaca života čoveka na zemlji. Ona se „sastoji od mreža međuzavisnosti u kojima je prisutna sila, ili pretnja upotrebom sile.“ I ova dimenzija globalizacije je veoma stara, i može se pratiti „najmanje od vremena pohoda Aleksandra Velikog pre nekih 2300. godina, što je rezultiralo stvaranjem imperije koja se prostirala na tri kontinenta, od Atine, preko Egipta do Indije.“ Dakle, ratovi, naročito svetski , kao i oni koji se vode na više kontinenata, najtragičniji su primer vojne globalizacije. Dobar skorašnji primer jeste Hladni rat, koji se vodio između Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Američkih Država. U ovom nadmetanju dve supersile i njihova dva vojna i ekonomska bloka, vojna globalizacija oličena u upotrebi sile (uglavnom u zemljama trećeg sveta), i u pretnji upotrebom sile došla je do punog izražaja. U poslehladnoratovskom svetu dobar primer vojne globalizacije jesu terorizam, tzv. humanitarne intervencije, te unutrašnji ratovi (ratovi unutar država pre nego između država). Ekonomska hegemonija je jedna od najznačanijih dimenzija globalizacije. O njenom značaju najbolje govori činjenica da je ona postala sinonim za globalizaciju uopšte. Ekonomska globalizacija se može definisati kao „protok dobara, usluga i kapitala na dalekim rastojanjima, kao i informacija i percepcija koje prate tržišnu razmenu.“ Kako ističu Kiohejn i Naj, „ona takođe uključuje organizaciju procesa koji su povezani sa tim kretanjima: na primer organizovanje proizvodnje u zemljama gde se plaćaju male nadnice, u Aziji, za tržišta Sjedinjenih Država i Evrope.“ Tomas L. Fridman na jednom mestu u knjizi „Leksus i maslinovo drvo“ ističe sledeće vrline današnje ekonomske globalizacije: „Vodeća ideja iza globalizacije je kapitalizam slobodnog tržišta – što više dopuštate silama tržišta da vladaju i što više otvarate vašu ekonomiju slobodnoj trgovini i konkurenciji, to će efikasnija i prosperitetnija vaša ekonomija biti... Stoga, globalizacija takođe ima svoj skup ekonomskih pravila – pravila koja se vrte oko otvaranja, deregulacije i privatizacije vaše ekonomije, a sve u cilju da je učinite konkurentnijom i atraktivnijom za strane investicije. Na vrhuncu hladnog rata, 1975. godine, samo 8 procenata zemalja na svetu je imalo liberalne, kapitalističke režime slobodnog tržišta, a ukupne strane direktne investicije su tada iznosile 23 milijarde dolara, prema procenama Svetske Banke. 1997, broj zemalja sa liberalnim ekonomskim režimima predstavlja 28 procenata (ukupnog broja država sveta), a ukupne strane investicije 644 milijarde dolara. Praktičan primer Svetske Trgovinske Organizacije i politike smanjenja carina i otvaranja tržišta, kao i ukupne razmene između država najbolji su primer ekonomske globalizacije na delu danas. Politička hegemonija Džozef Naj definiše kao "poddimenziju društvene globalizacije koja se odnosi na ideje i informacije o vlasti i upravljanju. Ona se odnosi na imitaciju političkih uređenja država. Kao slični primeri političke globalizacije mogu se uzeti i "revolucije koje su širile poput "epidemija" i koje su dostizale međunarodne razmere." Reč je o poznatim revolucionarnim dešavanjima, iz 1789., 1848., 1917. i 1989. godine. Danas podrazumeva hegemoniju SAD-a uz pomoć kontrole SB UN-a, NATO-a, a nakon raspada bipolarnog sveta i nastanka unipolarnog, gde je Amerika vrhovni imperijalni hegemon. 51.KONCEPTI ODVRAĆANJA I ZAPREČAVANJA: stvoreni su u vreme Hladnog rata i objašnjavaju na koje načine se protivnik može odvratiti od napada ili mu se na napad može odgovoriti. Koncept odvraćanja – razvijen od strane stratega NATO pakta, kasnije prihvaćen od strane stratega socijalističkih zemalja. Ovaj koncept podrazumeva da se protivnik od potencijalnih napada odvrati uz pomoć konstatnog naoružavanja, te nagomilavanje oružja i opreme tj.snaga za napad. Ovaj koncept govori da bi pored eventualnog napada suparnika, njima bilo uzvraćeno i pored faktora iznenađenja koji bi defanzifci doživeli pri napadu. Koncept zaprečavanja – podrazumeva da se u okruženju potencijalnog protivnika ili bloka zemalja, podržavaju režimi koji će svojom prirodom ili snagama koje se uspostave na vlasti uz podršku suparničkog bloka, da budu izazov, smetnja ili prepreka prema širenju tog bloka u svetskim razmerama. Ovaj concept sproveden je uz pomoć Trumanove doktrine kako bi se sprečio prodor komunizma na zapad, tako što će se u graničnim zemljama pomoći formiranje režima koji je vama blizak načelima na kojima i vi gradite svoj sistem unutrašnjih odnosa. Otpočelo se sa idejom da Grčka i Turska uđu u NATO kako bi se ograničio ruski uticaj na Bosfor i čitav Mediteran. Zbog tih premoštavanja i formiranja režima koji smanjuje uticaj suprotnog bloka nazvali sanitarnim kordonom. 52.OSOBENOSTI HLADNOG RATA I NJEGOVA PERIODIZACIJA: Hladni rat nastaje nakon drugog svetskog rata. Već pri izgradnji razrušene Evrope svet se podelio – na istoku blok je vodio SSSR sa težnjom da se proširi na Evropu što je više moguće i distribuira socijalizam, dok je sa zapada Amerika gurala liberalizam i nastojala da što veći deo Evrope ideološki zauzme ona. To je zapravo bio ideološki rat socijalizam – liberalizam između dve imperijalne sile koje su se trkale, kako u naoružanju, tako i u prisvajanju zemalja koje bi bile njihove interesne sfere. Neki autori ističu da ovaj rat nije puka trka u naoružanju, te podeli intersnih sfera, već i mnogo više od toga – mnogi ističu da su Rusi uvek bili konspirativni, da su puni straha od anarhije, te da je Rusima potrebna totalitarna vlast kako bi ljude održala na okupu, baš kao i državu. S druge strane, u američkoj prirodi, demokratiji, pluralizmu, fragmentaciji moći i ideji liberalnog kapitalizma ima potrebem za širenjem uticaja i investicija. PERIODIZACIJA: Faza I: 1947 – 1949 – objava Hladnog rata; Faza II: 1950 – 1962 – vrhunac Hladnog rata (Kubanska kriza gde se Kuba okreće SSSR, na kojoj Hruščov instalira nuklearne rakete uperene na američke gradove, gde Kenedi ne zna da li da na ovo odgovori vojnim napadom ili ne); Faza III: 1962 – 1978 – period popuštanja; Faza IV: 1978 – 1989 kraj Hladnog rata pobedom SAD-a, raspadom SSSR-a i krahom komunizma u Evropi. 53.PRAVILA HLADNOG RATA, STVARANJE NATO PAKTA I VARŠAVSKOG PAKTA: Veoma zanimjlivo viđenje hladnog rata daju Gordon Krejg i Aleksander Džordž u njihovoj poznatoj knjizi Sila i Državništvo ''. Oni smatraju da jeHladni rat opisni termin koji je bio opšte prihvaćen kasnih 40-ih da okarakteriše neprijateljski odnos koji se razvio između Zapada i Sovjetskog Saveza. Ono što njihovo viđenje ovog problema izdvaja od prethodnih shvatanja jeste shvatanje hladnog rata kao međunarodnog sistema. Ispitujući da li su postojala tri preduslova koja oni postavljaju da bi jedan međunarodni sistem bio efikasan i uopšte postojao, autori su utvrdili sledeće: 1) Jedini zajednički cilj Sovjetskom Savezu i Zapadnim silama bio je izbegavanje III svetskog rata 2) Struktura međunarodnog sistema bila je bipolarna, pošto nije bilo dovoljno jakih drugih velikih sila da organizuju multipolarni sistem. Treba napomenuti da su postojale i države izvan domašaja supersila, ali je preovlađujuća struktura međunarodnog sistema bila bipolarna 3) Što se tiče procedura koje su bile opšte prihvaćene to su zastrašivanje (odvraćanje) i upravljanje krizama da ne bi eskalirale u nuklearni sukob širih razmera . Hladni rat “kao specifičan fenomen posleratnih međunarodnih odnosa“ posmatra i poznati zagrebački profesor međunarodnih odnosa i spoljne politike, Radovan Vukadinović. Glavna obeležja hladnog rata on vidi u dugotrajnom suočavanju supersila bez upotrebe oružja, u snažnoj bipolarizaciji snaga te striktno uniformnim gledanjima na sva zajednička pitanja. 1.NATO - Stvoren je 4.4.1949 u Vašingtonu. Službeni jezici su francuski i engleski. Najbitniji deo osnivačkog ugovora NATO-a je “da će sve članice napad na jednu članicu smatrati napadom na sve članice, odnosno ceo savez.” Osnovale su ga SAD, VB, Francuska, Danska, Belgija, Kanada, Island, Italija, Holandija, Potrugal, Luksemburg, Norveška. U vreme Hladnog rata u ovaj savez ulaze Grčka, Turska, Zapadna Nemačka i Španija. Nakon kraja Hladnog rata u ovaj savez ulaze sve komunističke države Evrope, osim BiH, Srbije, Rusije, Belorusije, Moldavije, dok je izvesan ulazak Ukrajine i C.Gore u ovaj savez. 2.Varšavski pakt - Varšavski pakt ili Varšavski sporazum, zvanično nazvan Sporazum o prijateljstvu, saradnji i uzajamnoj pomoći, bio je vojna organizacija srednjoevropskih i istočnoevropskih socijalističkih zemalja.Uspostavljen je 14. maja 1955. godine, da bi odbio mogući napad NATO-a (koji je stvoren u aprilu 1949). Stvaranje Varšavskog pakta je bilo izazvano uključivanjem ponovo naoružane Zapadne Nemačke u NATO usvajanjemPariskog sporazuma. Pakt je postojao tokom Hladnog rata, sve dok, nakon kolapsa komunističkih zemalja u Evropi i političkih promena u Savezu Sovjetskih Socijalističkih Republika, članice nisu počele da se povlače 1991. Varšavski pakt je zvanično raspušten u julu 1991. godine. Osnovali su ga SSSR, Rumunija, Bugarska, Mađarska, Albanija, Čehoslovačka i Poljska i Istočna Nemačka. 54.KRAJ HLADNOG RATA I NOVI MEĐUNARODNI ODNOSI: Postavlja se pitanje šta je dovelo do okončanja Hladnog rata i otkuda da se to baš desi 1989.godine, tačno 10.godina nakon akcije u Afganistanu?! Pre svih, kao razlog navodi se da je SSSR bio iscrpljen trkom u naoružanju, jer je on skoro trećinu svog BDP-a usmeravao upravo na naoružavanje, te se zbog toga krah nazirao… Kasnije su se i Rusija i Amerika obavezale da broj nuklearnih od 50000 bojevih glava, smanje na po 3000 obe, pa su dodatna sredstva upravo trošila na uništenje naoružanja. Ipak, neki autori smatraju da je Gorbačov svojim reformama (perestrojkom) odgovoran za krah komunizma, on je naime želeo reform privrede i ekonomije. On je omogućio da Nemci iz Istočne Nemačke preko Mađarske prelaze u Austriju, tj.da se provuku ispod gvozdene zavese. Ovo je bio presedan, jer tako nešto u vreme ranijih predsednika SSSR-a nije bilo ni zamislivo, a kamoli moguće. Smatra se da je takođe povećan broj personalnih računara koji je donet u SSSR za vreme Gorbačova doveo do Hladnog rara, jer su isti poslužili za prenošenje informacija, te širenju globalizacije. Hladni rat izgubili su Rusi, simbolički se on završio padom Berlinskog zida i ujedinjenjem dve Nemačke. Posle Hladnog rata svi su očekivali da će tenzije nestati, pošto više nema ni Varšavskog pakta, ni zajednice SSSR-a, te da će samim tim nestati i NATO. Ipak, to se nije desilo. Amerika je upravo kroz NATO pakt preuzela ulogu svetskog policajca, i postala je globalni hegemon bez premca, stvorila je unipolaran svet, po svom ukusu. Ipak ovakav, unipolaran svet je loš, jer su SAD i UN, a i NATO podredile svojim interesima, te se mnogi teoretičari, ali i mnoge države za stvaranje multipolarnog sveta. 55.RAT I NJEGOVA ULOGA U SMO: Svi dosadašnji ratovi, kako oni totalnog, tako i ovi ograničenog karaktera, pokazuju das u posledice rata koji se koristi u SMO za rešenje problema – katastrofalni. Veliki gubitci u ljudskim životima, velika razaranja, posledice kao što su trajna osakaćenja ili posledice radijacije, su katastrofalne i provlače kroz niz generacija. Materijalna razaranja su bila najveća u vreme I i II sv.rata, sama Nemačka je 1945.osuđena tj.obavezana da plati 20mlrd dolara ratne odštete pobednicama rata, a bila je kako ekonomski, tako i infrastrukturno sravnjena sa zemljom, kasnije je ovo delom oprošteno i pretvoreno u Maršalov plan. Dakle, jasno je da je najbolje učiniti sve moguće uz pomoć diplomatije i pregovaranja kako bi se izbegao ratni sukob. Ako već do ratnog sukoba dođe, treba se truditi da isti traje što kraće, sa što manje razaranja, i da se što pre završi upotrebom diplomatije koja jeste i mora biti osnova za rešavanje problema u SMO. Zbog toga je međunarodna zajednica pokušala da kroz noci concept bezbednosti (preko Lige naroda i OUN-a izbegne dalje svetske ratove i obezbedi mir i stabilnost sveta). Trebalo bi istaći da je razvoj nuklearnog naoružanja postao faktor snage, ali i faktor odvraćanja – ovim se iskristalisao jedan novi odnos ravnoteže snaga u svetu, koja je zasnovana na ravnoteži straha od nuklearnog oružja, i koji je postao element za eliminisanje rata kao sredstva u SMO. 56.RAVNOTEŽA STRAHA I KONCEPT MIROLJUBIVE KOEGZISTENCIJE U SMO: Već smo istakli da je na ravnoteži straha strah od nuklearnog oružja, te da je isti postao element za eliminisanje rata kao sredstva u SMO. Što se tiče pokreta miroljubive koegzistencije trebalo bi reći dag a je sredinom ’70-ih godina veka XX “lansirao” pokret Nesvrstanih, te da je isti prihvaćen kasnije od ostatka sveta. Isti podrazumeva miroljubiv suživot između država uz korišćenje pregovora u spoljnim odnosima država, te eliminisanjem rata kao vida rešavanja pitanja, tj.problema u SMO. 57. RAVNOTEŽA STRAHA I NUKLEARNO RAZORUŽAVANJE: Trebalo bi istaći da je razvoj nuklearnog naoružanja postao faktor snage, ali i faktor odvraćanja – ovim se iskristalisao jedan novi odnos ravnoteže snaga u svetu, koja je zasnovana na ravnoteži straha od nuklearnog oružja, i koji je postao element za eliminisanje rata kao sredstva u SMO. Proces razoružavanja naročito je aktuelan na samom kraju Hladnog rata kada su se SSSR i SAD obavezale da smanje broj nuklearnih bojevih glava sa 50000 na po 3000. 58.MESTO I BUDUĆA POZICIJA MALIH I SREDNJIH DRŽAVA U SMO: Interes malih i srednjih država danas u SMO bazira se pre svega na ostvarivanju vlastitih interesa, bez samo isključivanja iz procesa globalizacije. Države danas žele da razviju infastrukturu, kvalitetnu i kvalifikovanu radnu snagu i to pre svega u oblastima gde lako mogu da postignu rezultate i da na bazi toga nađu svoje mesto u međunarodnoj raspodeli barijera i granica, i da se uključe u proces globalizacije u sopstvenom interesu. Kao primer koje se zatvara pred globalizacijom ističe se Burma, dok je npr.Singapur opozitan primer. Burma je totalitaristička država i jedna od najsiromašnijih zemalja u svetu. Sa druge strane, izdvaja se Singapur, koji je geografski i kulturološki blizak Burmi, ali je potpuno otvoren pred globalnim procesima. Singapur dakle nema nikakve ekonomske potencijale, osim kvalitetne radne snage koja je spremna da radi po nižim nadnicama, vrlo disciplinovano, organizovano i sa tradicionalno uvreženim mehanizmom radne discipline koja zadivljuje. 59.TEORIJA ZAVRERE, KONTROVERZE I OSPORAVANJA: Teorija zavere: Postoje dva viđenja istorije: viđenje istorije kao slučaja i viđenje istorije kao zavere. F. D. Ruzvelt je rekao: "U politici se ništa ne događa slučajno, ukoliko se i dogodi tako je bilo i planirano." Zavera se može definisati kao udruženje ljudi koji u tajnosti rade na ostvarivanju nekog zlog ili nezakonitog cilja. Svaka organizovana politička akcija usmerena protiv javnog interesa ili javnog dobra građana može se okarakterisati kao zaverenička. Ukoliko se neželjeni događaj desi, oni koji su ga planirali morali su to da čine u tajnosti kako bi sprečili da te planove otkriju oni koji bi bili pogođeni njihovim dejstvom. Zaverenici ne samo da rade u tajnosti, već i moraju da preduzmu sve moguće mere da bi osigurali da se njihovi planovi ne obznane. Prvi zadatak zavere je da ubedi ljude da zavera ne postoji. Postoje tri načina za otkrivanje zavere: 1. da neki zaverenik odustane od zavere i javno izloži ono što zna o njoj; 2. naknadno svedočenje osoba koje nisu svojevoljno učestvovale u zaveri; 3. istrajni rad istraživača koji post festum istražuju prošle događaje. Zaverenici će učiniti sve što mogu da bi odbacili optužbe onih koji istražuju ili svedoče o njoj. Krajnji cilj zavere jeste vlast (politička i finansijska moč). 60.MODERNI TEORETIČARI GEOPOLITIČKIH DOKTRINA I SMO-a: 1. Rudolf Kjelen (1864-1922): Švedski pravnik i politikolog definisao je geopolitiku kao deo nauke o državi, a državu kao oblik života, odnosno geografski organizam u prostoru. Po njemu pored geopolitike države treba da se bave sa još 4 discipline: 1.Privredna politika; 2. Krato (vladati) politika; 3.Etno-demo politika; 4.Socijalna politika.Pitanje granica za njega je pitanje odnosa snaga i one se pomeraju u pravcu slabije strane. Sa njim se dovršava doživljaj geoplotičkog kao ortodoksnog geografskog determinizma. 2.Nikolas Spajkmen (1893-1943): Najzaslužniji je za oblikovanje geostrategije Sjedinjenih Američkih Država. Objedinjuje učenje Mekindera i Alfreda Mekenda.Za razliku od Mekindera odlučujući značaj pripisuje rubnom delu Evroazije tzv.rimlendu. U taj deo on je uključio Zapadnu Evropu, Tursku, Iran, Irak, Pakistan, Indiju i Koreju. Onaj ko vlada Rimlendom dominira Evroazijom, a onaj ko vlada Evroazijom ima sudbinu sveta u svojim rukama (tzv.strategija Anakonde). Na ovoj teoriji Rimlenda, potpisani su mnogi vojni paktovi (NATO u zapadnoj Evropi, u Jugoistočnoj Aziji SAETO, u Jugozapadnoj Aziji CENTO, na Pacifiku pakt ANZUS sa Australijom, Novim Zelandom i Sjedinjenim Američkim Državama). 3. Karl Šmit (1888-1995): On je takođe insistirao na dvojnosti odnosno borbi pomorskih i kopnenih država. Po njemu poseban kvalitet prostora čini njegova usresređenost, uobličenost, organizovanost- tačnije nomos. On definiše nomos zemlje i nomos mora. Za nomos zemlje je karakteristično da je on postojbina tradicionalističkog-konzervativnog društva. Dok za nomos mora tvrdi da je izvor implusa i društvenih promena. Reč je o iskonskom antagonizmu ova dva nomosa koji oblikuje svetsku istoriju. To je mitski sukob Behemonta (nomos zemlje) i Levijantana (nomos mora) danas vidi kao sukob evroazijskog medveda i evroatlanske anakonde. Za Karla Šmita se vezuje teorija velikog prostora tzv. GROSRAUN (širenje i osvajanje novih teritorija) država- kontinent npr. (Rusija, SAD, EU itd.) 4. Zbignjev Bžežinski (28.Mart 1928.): je poljsko-američki politički naučnik, geostrateg i državnik koji je služio kao Savetnik za nacionalnu bezbednost Sjedinjenih Država od 1977. do 1981. godine u administraciji Džimija Kartera. U svojoj velikoj knjizi Velika šahovska tabla iz 1977.godine napisao je da su nakon pada Berlinskog zida, Rusija i Kina sile koje ugrožavaju američku hegemoniju i poseduju nuklearni arsenal koji bi mogao da ugrozi vitalne američke interese. Ali po njegovoj proceni one i ako bi započele nuklearni rat protiv SAD ne bi mogle da pobede SAD zato što je Amerika superiorna u četiri odlučujuća domena globalne moći: - vojnom, jer ima nedostižnu mogućnost dostizanja udaljenih delova sveta; ekonomskom-, jer je ostala osnovni pokretač globalnog rasta, iako joj u nekim aspektima konkurišu Japan i Nemačka; tehnološkom, jer je zdržala vođstvo u ključnim oblastima inovacija i – kulturnom, jer uprkos kako kaže nekim tupavostima, poseduje privlačnost bez konkurencije, posebno među mladima u svetu. Svi navedeni domeni superiornosti zajedno daju Sjedinjenim državama političku snagu kakvu ni blizu nema ni jedna druga država i njihova istovremena kombinacija čini Ameriku jedinom svobuhvatnom globalnom silom. Po njemu za Ameriku u posthladnoratovskom periodu glavna nagrada je Evroazija. Američki globalni primat neposredno zavisi od toga koliko dugo i koliko će efikasno dominacija SAD na evroazijskom kontinentu održati. 4. Samjuel Hantington (1927-2008): Politikolog i profesor političkih nauka. On smatra da je suparništvo super-sila zamenjeno sukobom civilizacija, odnosno kultura i (civilizacija) identiteta. Glavni razlog sukoba po Hntigtonu neće biti ideološke i ekonomske razlike već kulturološke odnosno religijsko-civilizacijske razlike. Na osnovu tih kriterijuma Hantigton je klasifikovao: 1. Zapadnu civilizaciju u koju ubraja SAD, Eropu, Australiju i Novi Zeland. 2. Zatim islamsku civilizaciju. 3. Sinička civilizacija (kinesko-kofučijanska civilizacija) 4. Hinduistička civilizacija 5. Japanska civilizacija 6. Afrička civilizacija Slovensko-pravoslavna civilizacija (u nekim tekstovima je pominje,a u nekim ga zapostavlja i ne pominje).Budizam i Izrael je razvodnio u druge kulture, pa se njihov status ne može izvesti na ravan civilizacije.Kao najozbiljniju pretnju zapadne civilizacije Hantigton vidi i navodi kinesku civilizaciju, a zatim Islam (visoka stopa ekonomskog rasta, demografski faktori i sl.)Hantigton granice između Islamskih i neislamskih kultura označava kao krvave. (Kao npr. SFRJ, Čečeniju, Indiju, Pakistan). Najverovatniji sukobi u budućnosti izbiće zbog zapadne arogancije, islam, netolerancije i Kineskog potrđivanja. 5. Frensis Fukujama(27.10.1952.): američki profesor međunarodne političke ekonomije koji se bavi promišljanjem američke i svetske budućnosti sa različitih aspekata. Najširoj javnosti je poznat po svom članku iz 1989.godine Kraj Istorije. U njemu je napisao da se liberalizam kao privredno-političko opredelenje i liberalni sistem upravljanja poslednjih nekoliko godina proširio na ceo svet i time odneo pobedu nad naslednim monarhijama, fašizmom i na kraju komunizmom i doveo do kraja istorije. U ovom članku Fukujame kraj istorije ne treba shvatiti kao kraj događanja, odsustvo novih događaja nego odsustvo daljeg progresa u razvoju fundamentalnih principa i institucija, zato što bi sva velika pitanja bila uređena. 6. Džozef Naj: Džozef S. Naj, mlađi, istaknuti je professor na Harvardskom univerzitetu) i bivši dekan Kenedijeve škole za državnu upravu pri Univerzitetu Harvard. Od 1977. do 1979. bio zamenik državnog podsekretara za bezbednost, nauku i tehnologiju i predsedavao Grupom za neširenje nuklearnog oružja Saveta za nacionalnu bezbednost. Od 1993. do 1994. bio je predsednik Nacionalnog obaveštajnog saveta, a 1994. i 1995. radio je kao pomoćnik ministra odbrane za međunarodne bezbednosne poslove. Za rad u ove tri agencije, dobio je nagrade za istaknutu službu. Služio je i kao američki predstavnik pri Savetodavnom komitetu Generalnog sekretara UN o pitanjima razoružanja (1989–1993). Džozef Naj je saradnik Američke akademije nauka i umetnosti, Američke akademije za diplomatiju i Britanske akademije. Počasni je saradnik Eksiter koledža u Oksfordu i saradnik kroz program Teodor Ruzvelt Akademije za političke i društvene nauke. Dobitnik je nagrade „Vudro Vilson“ Prinston Univerziteta, nagrade „Čarls Merijam“ koju dodeljuje Američko udruženje za političke nauke, kao i nagrade za istaknute akademike Asocijacije za međunarodne studije i francuskog ordena Akademske palme. Diplomu summa cum laude stekao je na Prinston univerzitetu, posle čega je dobio Roud stipendiju na univerzitetu u Oksfordu, a doktorat iz oblasti političkih nauka stekao je na Harvardu. Držao je predavanja kao gostujući profesor u Ženevi, Otavi, Londonu i Oksfordu i bavio se istraživanjima u Evropi, Istočnoj Africi i Centralnoj Americi. 21