Aristotel, starogrčki filozof i besednik, Platonov učenik i jedna od najuticajnijih ličnosti u istoriji evropske misli. Aristotel je rođen u Stagiri, grčkoj koloniji na makedonskom poluostvru. Od svoje 18. do 37. godine pohađa Akademiju kao Platonov učenik. Napisao je veliki broj dela, koja možemo podeliti u tri grupe: -logika, -etika, politika i retorika, -prirodno filozofski spisi. Aristotel je imao racionalističko-filozofski odnos prema retorici. Mada je Platonovo viđenje retorike na njega veoma uticalo, on se ipak u osnovi nije slagao sa idealističkom idejom da retorika treba da predstavlja instrument za stvaranje dobrih građana, a još manje da je sva retorika nečasna i štetna. Kao i u svim drugim oblastima ljudskih dostignuća kojima se bavio (etika, logika, psihologija, politika, fizika, biologija, astronomija, itd.), ovaj najveći grčki filosof je i u odnosu prema retorici imao naučni pristup, iako nije striktno nauka. On smatra da je retorika važna zbog: -mogućnosti da pomogne u odbrani istine i pravde; -može da ubedi manje intelektualnu publiku, koja ne uspeva da shvati intulektualne demonstracije; Tri faktora doprinose retorici: -lični karakter govornika, -raspoloženje koje izazove u publici, i -sam argument. Prema Aristotelu retorika je sposobnost iznalaženja svih raspoloživih sredstava uveravanja u svakoj prilici, a ta sredstva mogu biti logička (naročito korišćenje silogizma), etička (pozivanje na određene vrednosti) i emocionalna (izazivanje određenih osećanja). Oko 330. g. pre n.e. nastao najčuveniji, a po nekima do danas najbolji udžbenik retorike, koji predstavlja sintezu svih grčkih retoričkih dostignuća. Aristotel krtikuje dotadašnje autore udžbenika o govorništvu, jer su svu svoju pažnju usmerili na proste pojedinačne, tehničke, rutinske savete kako se mogu slušaoci nagovoriti, a posebno što su se ta uputstva davala pre svega imajući u vidu sudske besede, a ne uzvišenije – deliberativne. Retorika je, više od toga – nauka koja istražuje opšte principe na kojima počiva svako besedništvo, a ne samo sudsko. Aristotelova Retorika se sastoji iz tri knjige. Podela koju je pri tom izvršio nije sasvim sistematična sa stanovišta učenika besedništva, jer Retorika pre svega predstavlja jedan filosofki pogled na besedništvo, nego klasičan udžbenik govorništva . U prvoj knjizi, Aristotel govori o definicija besedništva, o njegovim vrstama i ciljeva svake od njih, kao i o logičkim sredstvima ubeđivanja kojima se govornik koristi. Tu posebno ističe tesnu vezu između retorike i logike. Aristotel dodaje podele, pri primenjivanju retorike na tri ogranka: -retoriku na političkim okupima, -sudovima i -svečanim prilikama. Ostatak se sastoji od daljih podela i kategorija, zajedno sa metodama povećavanja efekta nečije retorike. Takođe je uvrstio i listu devet tipova pogrešnog rasuđivanja, kao što je uopštavanje od jedne prilike, ili obrtanje premisa, da dođe do pogrešnog zaključka. Spominje i dokazivanje pomoću silogizma u logici i entitema tj. sraćenog silogizma u retorici, kao najvažnijeg metoga. U drugoj knjizi Aristotel najveći deo posvećuje osobinama auditorijuma – slušalaca, odnosno emocionalnim sredstvima pomoću kojih se slušaoci ubeđuju. Piše o tome šta znače osećanja u besedništvu, o raznim vrstama osećanja i kako se ona mogu izazvati i upotrebiti. Treća knjiga je posveđena samoj besedi, tj. zahtevima vezanim za njenu formu, načinima na koje treba izraziti misli (knj. 1) i osećanja (knj. 2). On nalazi da su dve najvažnije osobine besede jasnoća i lepota stila. Delo završava raspravom o glavnim sastavnim delovima besede. Aristotelova Retorika je od tog vremena postala najznačajniji udžbenik besedništva kojim se se napajali ne samo njegovi učenici u Grčkoj (poput Aleksandra Makedonskog) nego i kasnije rimski besednici poput Cicerona i Kvintilijana, srednjovekovni govornici i retoričari, sve do besedništva i retorike modernog doba.