ВЕСНА МИЈАТОВИЋ ПСИХОЛОГИЈА ДЕЧИЈЕ ИГРЕ Улога васпитача у дечијој игри 1 Улога васпитача у дечијој игри -Весна Мијатовић САДРЖАЈ САДРЖАЈ 1 УВОД 3 1. 0. УЛОГА ВАСПИТАЧА У ДЕЧИЈОЈ ИГРИ 4 1. 1. Васпитач и организација игре 5 2. 0. ЗАКЉУЧАК 8 УВОД Игра се јавља као моћна компонента у развоју детета предшколског узраста, то значи да физички здраво дете одликује богаство духа, морално изграђивање личности, радни однос према свим областима људске вредности, смисао за уочавање, стварање и доживљавање лепог, што значи да игра у предшколском узрасту има задатак да утиче на свеокупни развој детета (интелектуални, морални, физички). Кроз читав предшколски период дете учи, стиче одређена знања и вештине, дете се интезивно развија и формира различите способности и навике. У предшколским установама се организују игровне активности, будући да су оне примерене узрасним и психофизичким особеностима деце. Програмска концепција предшколског васпитања и образовања почива на идеји да дете кроз игру учи, учећи се игра и на такав начин израста у активно и креативно биће, будући да је игра и креативни акт. Игра је прва манифестација спсобности детета да сопствено искуство претвори у нешто занимљиво, замишљено и да то своју свест употреби на нов, јединствен, стваралачки начин. У игри се код деце развија машта, мишљење, пажња, стрпљење, истрајност, буди се иницијатива, самопоуздање, одлучност. Такође, у игри се дете припрема за достојног члана заједнице јер се савршено дисциплинује, учи да слуша и наређује, да говори истину и да другу буде веран. Игра је и пут да се код детета засаде корени великих људских принципа и свест о друштвеној солидарности и узајамном помагању. Задатак васпитача је да код детета ствара навику, да му помогне да игра постане детету део свакидашње делатности и потребе. Веома је значајно да васпитач јасно објасни правила игре, да га деца разумеју, да обезбеди адекватан простор за игру и да подстиче децу на игру. Лични пример васпитача је посебно важан јер кроз његово понашање су видљиве и његове особине. Дете га имитира, опонаша, упија његове особине које су за њега једино исправне и идеалне. Стога васпитач мора увек пазити на своје понашање, треба да има и правилан однос према свом позиву, да буде професионалац, перманентно да се усавршава, проширује своја знања, како би његов рад изгледао што богатије и лепше. 1. 0. УЛОГА ВАСПИТАЧА У ДЕЧИЈОЈ ИГРИ Васпитач је за дете појам лепог, доброг, паметног и најбољег. Васпитач је главни у креацији, организацији и вођењу васпитно - образовног процеса предшколске установе пред важним слушаоцима, гледаоцима, учесницима тог процеса, а то су деца. Садржаји које васпитач нуди морају бити добро одабрани и у складу са дечијим психофизичким могућностима. И у томе васпитач мора бити одмерен, довољно захтеван, а не строг и наметљив. Улога васпитача у васпитно образовном раду је да представља деци материјал и објасни правила понашања у коришћењу, пружи могућност деци да изаберу место на којем ће материјал стајати, мотивише децу да користе материјал и да прати успешност детета у коришћењу материјала, прискочи у помоћ када неуспех прети да угрози (омете) дететову активност. Такође, васпитач децу и подстиче да сама направе материјал и осмисле игру са њим.Слика бр.1(Развој ликовноог стваралаштва кроз игру). 1. 1. Васпитач и организација игре Игра је посебан облик учења. Дете има потребу да разуме свест који га окружује и да овлада њиме. Оно у игри прерађује и присваја стечена искуства и постаје свесно тог искуства. Васпитач је главни у организацији васпитно образовног процеса. Ако се деца код игре препусте сама себи, нека у игри одустају, нека имају главну улогу, а дрга су присиљена да трпе наметање воље друге деце. Тако игра не служи као васпитно средство: шта више могу се стварати чак и неповољни утицаји на развој поједине деце. Кад се говори о учењу деце кроз игру са одређеним правилима, то значи да васпитач мора организовати игру. Код оваквих игара треба сачувати и подржати дечију иницијативност за игром. Васпитач припрема средства и објашњава деци правила игре, обезбеђује простор и постиче децу на игру. Код упознавања деце са околином и друштвеном средином васпитач акценат ставља у учењу деце пре свега на људе, на њихова занимања и узајамне односе. Васпитач посматра како игра тече, какав јој је садржај, како су деца поделила улоге, какви су њихови међусобни односи у игри, зашто настају конфликти, како их деца решавају. Анализом посматраних појава долази до закључка како би могао деци помоћи у игри, каве играчке понудити деци и како обогатити и развити садржај игре. Код организације игара пред васпитачем се постављају ови задаци: · Припремити средину за извођење игре, · Усметити децу да схвате замисао игре и да се емоционално уносе у улогу коју су прихватили, · Помоћи деци да остваре замисли које сами себи постављају и да постигну одређене циљеве, · Стварати пријатељске односе међу децом која се играју и развијати позитивне моралне особине. Утицај васпитача на сам ток и организацију игара долази до изражаја у његовом диретном или индиректном утицајем на игру. Васпитач индиректно делује на организацију игре пружањем разних играчака и маетријала који су садржајно блиски деци. Тај начин је погодан након шетње, после читања бајки или прича. Директан утицај је када у свакој групи деце постоје деца која не могу ући у игру јер не могу да себи изаберу пара или друга за игру. Васпитач тада помаже детету да изабере друга за игру. Васпитач детету пружа и непосредну помоћ при избору игре на неколико начина. Васпитач се игра са дететом и на тај начин непосредно утиче на ток игре и уводи дете у игру. Понекад деца сама траже од васпитача у игри улогу коју они не могу одиграти. И директан позив васпитача детету на игру може да буде погодан за развој игре и укључивање остале деце у игру. Ако васпитач директно позове дете на игру и ако му покаже улогу коју може преузети повећава детету самопоуздање да учествује у игри. Питање је такође начин који може увести дете у игру и представља занимљив начин за обогаћивање игре. Васпитач питањем код деце привлачи дечију пажњу и подстиче их на размишљање. Уколико васпитач омогући деци да у току игре направе неко помоћно средство за игру, помоћи ће деци да се развије интерес за игру и развије тема игре. Слика бр. 2 (Сат од колажа). Уколико васпитач често учествује у игри са децом, дете губи спонтану вољу, жељу да се игра. Превелико учешће васпитача у игри са децом доводи и до губика развоја мотивације за игру код детета и на тај начин дете не може да има слободан избор и одлуку за игром.Слика бр.4 (Развој креативности). Слика бр.3 (Друштвене игре). Да би се дете осећало безбрижно, срећно, комотно, задовољно, креативно и уважено, вртић обезбеђује најразличитије садржаје које са децом креира, осмишљава и води васпитач. Дечија игра испуњена задовољством тече у пријатној атмосфери у друштву својих другара уз велику љубав и топлину васпитача, који је и сам учесник игре. Радећи тако васпитач код деце открива њихове потребе, жеље, осећања, дечију креативност и у томе их подржава. Деца усмеравају рад васпитача а он њихову игру и остале активности трудећи се да то буде ненаметљиво, дискретно, спонтано.Волим васпитачицу до седмог неба јер тако треба, јер тако треба. Да би њена љубав за нас била иста мора да воли до неба триста У; у в Улога васпитача је и да ствара услове за квалитетан живот учење и развој. При том васпитач највише васпитава својим моделом, као личност и оним што уме да ради, васпитач је „промотер“ просоцијалних облика понашања, а вртић преко васпитача допуна породичном васпитању. Радећи тако васпитач својим примером код деце развија позитивне особине које и он сам поседује: самосталност, сигурност, упорност, самопоштовање, уважавање других, добро опхођење а изнад свега позитивне емоције: љубав, задовољство, срећу и радост, због припадања колективу које се зове вртић. Весна Мијатовић уе$патпа