Asistivne tehnologije kod osoba sa oštećenjem vida Značaj vaspitanja Seminarski rad Univerzitet u Novom Sadu Seminarski rad: „ Značaj vaspitanja“ Naziv predmeta: Uvod u pedagogiju Mentori: Student: Doc.dr Snežana Babić Kekez Nikolina Miletić 132F/11 Asist.Bojana Perić Prkosovački Novi Sad, 24. Novembar 2014. SADRŽAJ: 1. UVOD..........................................................................................................str.2. 2. CILJ I ZADACI VASPITANJA..............................................................str.3. 3. VRSTE VASPITANJA.............................................................................str.5. 4. ZNAČAJ VASPITANJA...........................................................................str.7. 5. MOGUĆNOSTI I GRANICE VASPITANJA.........................................str.9. 6. VASPITANJE DECE..............................................................................str.10. 7. ZAKLJUČAK.............................................................................................str.11. 8. LITERATURA...........................................................................................str.12. 1.UVOD: Vaspitanje je veoma složena društvena pojava koja je stara koliko i ljudsko društvo. S razvitkom ljudskog društva menjalo se i vaspitanje. Smisao, karakter, oblik, sadržaj, metode i sredstva vaspitanja razvijali su se i usavršavali u skladu s razvojem društvenih odnosa, proizvodnje, tehnike, kulture i td. Vaspitanje je uvek odražavalo potrebe i zahteve određenog društvenog uređenja i određenog vremena. Svaka društvena zajednica, bilo kog nivoa razvoja, određivala je sebi odgovarajuće vaspitno-obrazovne ciljeve i u skladu s tim politiku i određene subjekte radi stvaranja vaspitno-obrazovnog sistema kako bi zadovoljila svoje potrebe. Vaspitanje je najširi pedagoški pojam koji se odnosi na proces formiranja ličnosti: vaspitanje je proces celishodnog i planskog formiranja ličnosti. Obuhvata tri osnovna područja: · Vaspitanje kao društveno-istorijsku delatnost, · vaspitanje kao proces i · vaspitanje kao rezultat. Osnovna karakteristika vaspitanja kao društveno-istorijske delatnosti je prenošenje kulturnog nasleđa sa generacije na generaciju. Novim generacijama su dostupna postignuća nauke i umetnosti, proizvodnje i tehnike, moralne norme i shvatanja do kojih su došle prethodne generacije. Zahvaljujući tome, jedinka se povezuje sa čitavim razvojem društva. Vaspitanje kao delatnost jeste delatnost kojom se nastoje razviti osobine ličnosti koje se procenjuju vrednim, odnosno sprečiti nastajanje i razvoj onih osobina ličnosti koje se procenjuju negativnim (društveno neprihvatljivim). Vaspitanje kao proces označava trajanje vaspitanja kao društvene pojave definisane zakonitostima razvoja određenog društva. Vaspitanje kao proces razvoja čoveka se shvata kao proces formiranja čoveka kao ljudskog bića; proces razvijanja ličnosti (proces razvijanja fizičkih i psihičkih osobina ličnosti); proces razvijanja pozitivnih osobina ličnosti. Vaspitanje kao rezultat procesa predstavlja svojstvo čoveka (vrednosni atribut: vaspitan, biti vaspitan, vaspitanost, imati vaspitanje) kao ishod i kvalitet jednog procesa. Pedagozi vaspitanje shvataju sa šireg i sa užeg aspekta: Vaspitanje u širem smislu obuhvata: sticanje znanja, formiranje veština i navika, razvijanje psihofizičkih sposobnosti, formiranje pogleda na svet i izgrađivanje voljno-karakternih osobina ličnosti. U užem smislu, vaspitanje je proces u kojem se ostvaruje društveno-utvrđeni sistem vrednosti. Vaspitanje u užem smislu obuhvata: razvoj psihofizičkih sposobnosti, formiranje pogleda na svet i izgrađivanje voljno-karakternih osobina ličnosti. (Popov i Jukić, 2006.) Pojam vaspitanje se može različito shvatiti u svakodnevnom životu, tako na primer kada se u svakodnevnom životu za nekog kaže da je imao dobro vaspitanje, onda se pod tim misli i da su njegovi roditelji i druge odrasle osobe dobro usmerile i potpomogle njegov razvoj, ali i da su životne prilike u kojim se odvijalo njegovo detinjstvo bile povoljne: porodica, uslovi stanovanja, uža pa i šira socijalna sredina, sa druge strane postoje shvatanja koja idu u pravcu „ ništa bez kontrole“ ili „ sve konce treba čvrsto držati u svojoj ruci“, postoje i shvatanja da je dete cvet, a osoba koja vaspitava vrtlar, odnosno da odnos prema detetu treba da bude blag, sa puno nežnosti i popuštanja ... (Krulj, Kačapor i Kulić, 2003) Pored direktnog (na vaspitanika neposredno usmerenog) vaspitnog delovanja-vaspitanje-institucija (institucionalno vaspitanje, školsko vaspitanje, formalno vaspitanje-delatnost vaspitanja se sprovodi u vaspitno-obrazovnim institucijama), postoje raznovrsne i vrlo kompleksne forme indirektnog vaspitanja-vaspitanje-(ne)institucija (vaninstitucijalno vaspitanje, vanškolski rad, vaspitanje u slobodnom vremenu-vaspitanje se sprovodi van institucija vaspitanja i obrazovanja (izviđačke organizacije, radne akcije, kulturno-umetnička društva, rekreacija i dr.). Vaspitanje je svesna i planski organizovana aktivnost koja se ogleda u angažovanju velikog broja činilaca-faktora ( porodica, predškolske ustanove, škole, fakulteti, ustanove za obrazovanje odraslih, stručne, sportske, kulturne i druge organizacije ), radi ispunjavanja postavljenih ciljeva. Vaspitanje je svesna, pa samim tim i namerna aktivnost, koju neka osoba, grupa ljudi, organizacija ili institucija preduzima, sa manje ili više osmišljenim planom, u nameri da se omogući uticaj na razvoj indivdue i ostvari postavljeni cilj vaspitanja. (Popov i Jukić, 2006.) 2.CILJ I ZADACI VASPITANJA: Ciljevi vaspitanja su zamišljene (idealne) osobine ličnosti čoveka koje određeno društvo smatra prihvatljivim i nastoji ostvariti pomoću vaspitanja. Vaspitanik se u procesu vaspitnog procesa može naći u položaju: · Subjekta (pristalice individualističko-personalističkog pravca pedagogije); · Objekta (predstavnici socijalne pedagogije) ili · Objekta i subjekta istovremeno (što zavisi od nivoa razvoja ispitanika). Zadaci vaspitanja su: · razvoj intelektualnih kapaciteta i znanja dece i učenika nužnih za razumevanje prirode, društva, sebe i sveta u kome žive, u skladu sa njihovim razvojnim potrebama, mogućnostima i interesovanjima; · podsticanje i razvoj fizičkih i zdravstvenih sposobnosti dece i učenika; · osposobljavanja za rad, dalje obrazovanje i samostalno učenje, u skladu sa načelima stalnog usavršavanja i načelima doživotnog učenja; · osposobljavanje za samostalno i odgovorno donošenje odluka koje se odnose na sopstveni razvoj i budući život; · razvijanje svesti o značaju zaštite i očuvanja prirode i životne sredine; · poštovanje prava dece, ljudskih i građanskih prava i osnovnih sloboda i razvijanje sposobnosti za život u demokratski uređenom društvu; · razvijanje kod dece i učenika etničke i verske tolerancije, jačanje poverenja među decom i učenicima i sprečavanje ponašanja koja narušavaju ostvarivanje prava na različitost; · razvijanje i negovanje drugarstva i prijateljstva, usvajanje vrednosti zajedničkog života i podsticanje individualne odgovornosti. (Popov i Jukić, 2006.) Koncepcija vaspitanja: predstavlja viziju puta kojim treba krenuti u skladu s postavljenim idealom, ciljevima i zadacima vaspitanja društvene zajednice i deo su politike u oblasti vaspitanja. Cilj vaspitanja je uslovljen brojnim determinantama, najznačajnije su: karakter i struktura društveno-političkog uređenja date zajednice, odnosi koji vladaju u društvu, stepen i perspektive društvenog razvoja, posebno položaj i odnos između pojedinca i zajednice, zatim shvatanja čoveka kao ljudske individue i ličnosti, pedagoška shvatanja (prihvaćena koncepcija vaspitanja, shvatanje položaja vaspitanika u procesu vaspitanja, shvatanje uloge vaspitanja u razvoju i menjanju ličnosti, kao i činilaca koji u tome učestvuju, izgrađenost sistema vaspitanja u datom društvu i td.) Ciljevi vaspitanja usmeravaju pedagoško delovanje i na osnovu postavljenog cilja utvrđuju se ,,uži ciljevi vaspitanja”, tj. vrši se konkretizacija cilja vaspitanja koji se najčešće nazivaju zadaci vaspitanja. Cilj vaspitanja predstavlja strategiju, a zadaci taktiku pedagoškog delovanja. Na svim nivoima i svim područjima vaspitnog rada definišu se zadaci vaspitanja-vrši se konkretizacija vaspitnih ciljeva: na nivou države u okviru ustava, zakona i propisa; za pojedine vrste škola; prema uzrastu – predškolski, školski, odrasli; prema nastavnim predmetima, oblastima sve do nastavnog časa. Konkretizacija cilja vaspitanja putem zadataka ima pravi smisao za onoga ko treba (želi) da realizuje postavljeni cilj, da zna šta se od njega očekuje, šta treba vaspitanjem da postigne. Za postizanje postavljenog cilja potrebno je da vaspitač poznaje, kako pojedinačno svakog učenika, tako i uslove ili uzroke za uspostavljanje poželjnog stanja i da zna koje konkretne radnje u datim uslovima mogu najviše doprineti postizanju cilja. (Popov i Jukić, 2006.) 3.VRSTE VASPITANJA: 1. intelektualna (umna) - intelektualno vaspitanje, 2. Estetska - estestko vaspitanje, 3. Fizička - fizičko vaspitanje, 4. Radna - radno vaspitanje i 5. Moralna - moralno vaspitanje. INTELEKTUALNO VASPITANJE: Postoji velika sličnost u definicijama obrazovanja i intelektualnog vaspitanja. Intelektualno vaspitanje, zahvata sve tri sfere ličnosti: racionalnu, emocionalnu i voljnu. Na osnovu znanja izgrađuju se uverenja i stavovi koji podstiču na odgovarajuća ponašanja. Intelektualno vaspitanje se definiše kao proces usvajanja znanja, veština, navika, intelektualnih sposobnosti, kulture intelektualnog rada, saznavanje istine, ljubav preme istini i delovanje u skladu s takvim saznanjem i doživljajem istine. Obrazovanje se definiše kao sticanje znanja, veština i navika razvijanje saznajnih sila i sposobnosti, razvijanje tehnike i kulture rada i učenja i formiranje određenih pogleda na svet. (Babić-Kekez i Perić-Prkosovački, 2014.) ESTETSKO VASPITANJE: Estetsko vaspitanje označava organizovan proces formiranja estetskog odnosa čoveka prema svetu i oblikovanje estetskih svojstava ličnosti, razvijanje smisla za lepo i estetske vrednosti u prirodi, životu i radu kao i u raznim vrstama umetnosti. (Babić-Kekez i Perić-Prkosovački, 2014.) FIZIČKO VASPITANJE: Fizičko vaspitanje kao komponenta svestranog razvoja ličnosti, orijentisano je na formiranje motornih navika i razvoj i svest o fizičkom i psihičkom zdravlju kao osnovnoj pretpostavci za skladan fizički, intelektualni, socijalni i emocionalni razvoj. Zadaci fizičkog vaspitanja: zdravstveni, obrazovni, vaspitni i rekreativni. (Popov i Jukić, 2006.) RADNO VASPITANJE: Ideja radnog vaspitanja javila se već u delima prvih humanista, socijalista, utopista i kasnije u projektima velike buržoaske revolucije i u delima najpoznatijih pedagoških klasika. Radno vaspitanje je u toku svog razvoja različito nazivano: radno-proizvodno, radno-tehničko, radno-politehničko, radno i tehničko itd. Radno vaspitanje se ostvaruje u čitavom procesu vaspitanja (u porodici, školi, vanškolskim ustanovama...) i podrazumeva pripremanje za sve vrste rada. Radno vaspitanje ima sledeće bitne zadatke: vaspitni, obrazovni, rekreativni, radno-profesionalni. (Popov i Jukić, 2006.) MORALNO VASPITANJE: Naš poznati etičar Vuko Pavićević definiše moral kao oblik ljudske prakse, oblik praktičnog odnošenja čoveka prema svetu, prema drugim ljudima, kao i prema sebi samom. Moral čine moralna načela, moralne norme, moralne kategorije i moralna pravila o ponašanju i međusobnim odnosima ljudi koje je izgradila i usvojila određena društvena zajednica. Osnovno je da ih pojedinac razume, kritički ocenjuje, savlada i prihvati (nauči) i da se vlada po njima. Šta je dobro, a šta zlo propisuju norme jednog društva prema kojma se moraju ponašati klase, grupe ljudi i pojedinci tog društva. (Popov i Jukić, 2006.) ZDRAVSTVENO VASPITANJE: Zdravstveno vaspitanje je prevođenje onoga što znamo o zdravlju u željeni način ponašanja pojedinca i zajednice putem vaspitnog procesa. Za pojedinca ono znači zbir iskustava koja pozitivno utiču na navike, stavove i znanja u vezi sa individualnim i kolektivnim zdravljem. Zdravstveno vaspitanje je ne samo širenje informacija o zdravlju već i aktivni proces učenja kroz iskustva (SZO). Ima za cilj da kod svakog pojedinca probudi osećaj odgovornosti za sopstveno zdravlje, zdravlje onih oko nas kao i za zdravlje sredine u kojoj živimo i radimo. ( Jakovljević i Grujić,2009) 4.ZNAČAJ VASPITANJA: Za ljude je karakteristična nerazvijenost instinkta i prirodnih osnova života, koje su značajne za opstanak i održanje. One su kod životinja savršenije i u većoj meri određene, pa zbog toga je kod čoveka mogući veći uticaj svesnim i namernim vaspitanjem. Sa razvojem ljudske civilizacije, ta se razlika sve više primećuje, pa je čovek „osuđen na vaspitanje“. Vaspitanje je nužno i sve veće količine znanja koju u toku individualnog života treba usvojiti i sve većeg broja sposobnosti koje treba razviti za snalaženje u savremenim (urbanim) usovima života. Takođe značajno je i zbog međusobnog zbližavanja i povezivanja ljudi, njihove uspešne komunikacije, i zbog razvoja individualnih karakteristika (obdarenih, ometenih) koje pojedinci nose u sebi, što će biti od koristi i toj individui i društvu u celini. Vaspitanje je širok pedagoški pojam i proces, odnosi se na sve što ljudi svesno, namerno, sistematski i organizovano preduzimaju na planu formiranja ličnosti. Obuhvata celokupnost uticaja koje vrši društvena zajednica, uslove koje ona stvara za podsticanje razvoja ličnosti i stvaralačku aktivnost same ličnosti koja joj omogućuje poroces samoformiranja. Zato se govori o vaspitaniku kao objektu i subjektu vaspitanja. (Trnavac i Đorđević,2010.) Vaspitanje i drštvo: Društvo se neprestano menja po svojim zakonima, zajedno sa promenama društva menja se i razvija vaspitanje, što uslovljava razlike u vasptanju u zavisnosti od stepena razvoja društva, zato je vaspitanje društveno-istorijski uslovljeno. Vaspitanje i kultura: Problemi vaspitanja, ciljevi i metode se menjaju tokom istorije. Nove ideje o vaspitanju su u korelaciji sa postojećim društvenim i kulturnim razvojem. Kultura jedne zajednice u znatnoj meri određuje karakteristike ličnosti, kako će se ličnost i u različitim situacijama ponašati, kojim će vrednostima težiti i koje će osobine ličnosti razvijati. Svako društvo postavlja određene zahteve ponašanja, nameće određeni moral, podržava određene vrednosti i stavove, orjentiše na formiranje pojedinih crta ličnosti. Vaspitanje i rad: Vaspitanje i rad su dve međusobno povezane i uslovljene društvene funkcije. Rad kao svesni napor u cilju dobijanja određenih stvari svojstven je samo čoveku. Rad u odnosu prema vaspitanju predstavlja osnovni put i sredstvo vaspitanja, razvijanja i formiranja ličnosti. On je osnovni uslov ljudskog života. Isto tako i vaspitanje ima izvanredno veliki značaj za sam rad, za njegovo neprestano menjanje i usavršavanje. Vaspitanje i socijalni i emocionalni razvoj: Socijalizacija je vrlo složen proces ljudskog života i ljudske delatnosti. To je onaj deo koji obuhvata sve planirane pedagoške mere i neplanirane uticaje, kojim se deca i mladi uklapaju u društvo i preuzimaju svoje područije odgovornosti nezavisno od porodice, u posebnim institucijma (dečiji vrtić, škola, ustanova za boravak mladih u slobodno vreme itd.). Dete se razvija u društvu učestvujući u njegovom životu. Vaspitanje i individualni razvoj: Vaspitanjem se omogućava izgrađivanje autentične ličnosti koja ima vlastito mišljenje, stil ponašanja i stavove koji nisu u suprotnosti sa važećim društvenim normama, koja se odupire malograđanskim uticajima, konformističkom mišljenju. Vaspitanje i dečija prava: Vaspitanje podrazumeva svesno i planski organizovane aktivnosti radi optimalnog dečijeg razvoja. Vaspitanje podrazumeva i određenu prinudu čoveka nad čovekom, tj. odnos odraslih (roditelj, učitelj) nad decom i mladima. Takav odnos se opravdava brigom dok dete ne može samostalno da odlučuje i odgovara za svoj život u onoj meri koliko je potrebno umesto njega donositi odluke i terati ga da bude poslušno. Postoji nužna povezanost između vaspitanja, brige i prinude. U starom građanskom zakonodavstvu deca su do svog punoletstva bila potčinjena „vlasti roditelja“. Roditelji su mogli i protiv volje deteta da odlučuju o njegovoj perspektivi, kao što je izbor poziva, korišćenje slobodnog vremena i sl., a država je mogla stati u dečiju zaštitu ukoliko bi roditelji zloupotrebljavali svoje vaspitne dužnosti. Savremena pedagogija nastoji da se sve više poštuju autonomna prava ličnosti deteta, da se uzmu u obzir pri donošenju svake odluke o njegovom životu. Vaspitanje i zrelost: Pojam zrelosti se odnosi na kraj vaspitne zavisnosti od odraslih, to znači da je vaspitanik u stanju da samostalno oblikuje svoj život i ispunjava svoje obaveze. Zrelost deteta predstavlja stadijum zrelog čoveka koji u skladu sa važećim zakonima odlučuje o svom životu, slobodno i autonomno učestvuje u društvenom, kulturom pa i političkom životu. To znači da ne poznaje samo svoja prava, već i svoje dužnosti. Vaspitanje i civilizacijsko nasleđe: Vaspitanje predstavlja i civilizacijski odnos među generacijama u smislu prenošenja nasleđa do kojih su došle prethodne generacije. Vaspitanje i ekologija: Vaspitanje ima značaja i u razvoju svesti o međusobnoj povezanosti ekoloških, kulturo-socijalnih i ekonomskih aspekata čovekovog života. Ima značaja za sticanje osnovnih ekoloških znanja i izgrađivanje stavova o potebi čuvanja i unapređivanja prirodnih bogatstva i geografskog prostora, kao i harmonijski odnos između čoveka, društva i prirode deca stiču vaspitanjem. (Popov i Jukić, 2006.) 5.MOGUĆNOSTI I GRANICE VASPITANJA: Činioce ili faktore razvitka ličnosti najčešće grupišemo u dve grupe: · Biološke (unutrašnje, nasledne, urođene); · Socijalne (spoljašnje, sredinske- društvena sredina i vaspitanje). Obe grupe činilaca podrazumevaju i ulogu čovekove aktivnosti. Razvoj ličnosti čoveka je uslovljen uzajamnim dejstvom nasleđa, društvene sredine, vaspitanja i aktivnosti samog vaspitanika. Mogućnosti i granice razvoja i vaspitanja ličnosti, pored toga što su uslovljene naslednom (genetskom) osnovom, zavise i od niza drugih okolnosti: od načina života i životnih prilika (društveno-ekonomske razvijenosti), pola, temperamenta, pravovremenog otkrivanja talenta, od stanja zdravlja, od kulture, religije.. (Trnavac i Đorđević,2010) 6.VASPITANJE DECE: Imajući u vidu uzrast vaspitanika, može se razlikovati vaspitanje: u detinjstvu, u mladosti, u zrelom dobu i u starosti. Značaj vaspitanja se posebno ističe kod dece, „ Deca su najlepši cvetići na šarenoj svetskoj poljani“ (M. Gorki), i tu poljanu treba održavati i uređivati da bismo dobili plodove koje očekujemo. Karakteristika čoveka je da se može vaspitati i vaspitanje pojedinca zavisi od uticaja okoline i načina ophođenja roditelja prema detetu. Veoma je bitan način na koji roditelji vaspitavaju decu. Detinjstvom se obeležava period pripreme za život i uključenje u radno-proizvodne i društvene aktivnosti. Detinjstvo je vreme najintezivnijeg razvoja i sazrevanja svih organskih sistema i anatomskih i neurofizioloških osnova psihičkog razvoja. Vaspitanje dece je veoma osetljiv period na koji utiče više stvari: ekonomski status (kriza), škola, društvo, država. Poznati psiholog Arik Sigman je analizirao štete proizvedene modelom ,,popustljivog vaspitanja“, navodi da u vaspitanju dece preovlađuje pokazivanje ljubavi, izbegava se disciplinovanje dece, roditelj nastoji da ovim načinom vaspitanja usreći svoje dete, vaspitanje dece je pod sve većim uticajem TV-a, roditelji imaju veoma mali ili čak nemaju autoritet nad svojom decom. Ulaskom u period puberteta, mogu se javiti različiti problemi. Posledica savremenog načina vaspitanja kod tinejdžera manifestuje se kroz određeni obrazac ponašanja. Savremeni tinejdžer počinje svoj „ društveni život“ iza 23:00h, kući se vraća u zoru, dešava se da takva osoba neretko do svoje 16. godine je probala ili koristila neku od psihoaktivnih supstanci, više puta su bila pod dejstvom alkohola. Adolescent koji se nije osamostalio pruža ružnu sliku: stalno je zavistan od nekoga, lako se vezuje za druge (emocionalno je lepljiv), traži stalni nadzor i kontrolu, teško se uključuje u svet vršnjaka, egocentričaan je u ponašanju ili manifestuje buntovničko ponašanje (pije, puši, psuje, protivi se svakom autoritetu i sl. ), najčešće napušta dom ili ulazi u oštre sukobe sa roditeljima i okolinom. Prosečan srednjoškolac ima iskrivljen pogled na sopstveno obrazovanje jer mu se tada naglo proširuje spektar interesovanja za različite stvari, nova iskustva posebno kada su u pitanju muško-ženski odnosi. Dešava se da naglo opada motivacija za školske obaveze usled čega veliki broj srednjoškolaca ne pohađa redovno nastavu, deo njih odustaje od škole ili ponavlja razred. Veoma bitnu ulogu u vaspitanju ličnosti igra roditelj. Roditelji su tu da odgajaju, neguju, uče, usmeravaju i nadgledaju svoje dete. Sve što roditelj radi dete upija i to postaje deo njegovog karaktera. Kakvi su roditelji prema detetu, takvo ono postaje kasnije prema sebi i drugima. Ako su prestrogi, onda se dete razvija u osobu koja je prestroga, ako su roditelji popustljivi, dete se razvija u osobu koja nije u stanju da se kontroliše, nema disciplinu, ne istrajava u onome što radi. Zato imamo generaciju razmažene i prezaštićene dece, koja misle da je smisao života da budu srećni, a da je zadatak drugih da im ugađaju. Sve ovo je posledica lošeg načina vaspitanja. Sigman smatra da je besmisleno da roditelji sa decom grade odnos „ najboljih prijatelja“. Neophodno je postaviti jasne granice i definisane uloge. Biti prijatelj deci je način da se izbegne konflikt, odgovornost i bol roditeljstva. Smatra se da deca koja imaju autoritativne roditelje, koja jednako pružaju ljubav i zatevaju disciplinu, mnogo su kompetetnija u svim uzrastima, predškolskom, školskom i u periodu adolescencije. 7.ZAKLJUČAK: Iz ovog rada možemo zaključiti da je vaspitanje sastavni deo života, i da je način vaspitanja posebno značajan u detinjstvu, jer se dete rađa kao tabula rasa (neispisana tabla), bez ikakvih urođenih znanja, čovek se rađa potpuno „prazan“, pa se sve što poseduje stiče isključivo iskustvom i vaspitanjem, odnosno socijalizacijom. „Vaspitanjem se od svakog deteta može izgraditi čovek“ (Jan Amos Komenski) 7.LITERATURA: 1. Popov, S., i Jukic, S.(2006). Pedagogija. Novi Sad: WILLY. 2. Trnavac, N., i Đorđevoć, J. (2010). Pedagogija. Beograd: IDP Naučna KMD. 3. Jakovljević, Đ., i Grujić, V. (2009). Socijalna medicina. Novi sad: Medicinski fakultet Novi Sad. 4. Babić-Kekez, S., i Perić-Prkosovački, B.(2014). Repetitorijum iz osnova pedagogije. Novi sad: Medicinski fakultet Novi Sad. 5. Krulj, R., Kačapor, S., i Kulić R. (2003). Pedagogija. Beograd: Svet knjige. 6 12