Оливер Суботић ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ - ПОГЛЕД ИЗ ПРАВОСЛАВНЕ ПЕРСПЕКТИВЕ Информативно-издавачка установа Српске Православне Цркве Библиотека Православље и савремени изазови Оливер Суботић ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ - ПОГЛЕД ИЗ ПРАВОСЛАВНЕ ПЕРСПЕКТИВЕ Издавач Православље, новине српске Патријаршије Краља Петра 5, 11000 Београд; тел : +381 11 3285 519 e-mail :
[email protected] Уредник протонамесник Миодраг М. Поповић Рецензент Србољуб Убипариповић Лектор и коректор Ана Новаковић Дизајн и рачунарска припрема за штампу Оливер Суботић Тираж 1000 ИНТЕРКЛИМА-ГРАФИКА, Врњци Штампа: Православље и савремени изазови Оливер Суботић ЧОВЕК и информационе технологије - поглед из православне перспективе - Београд, 2006. САДРЖАЈ: Предговор.................................................................................................7 Уводна реч аутора...................................................................................11 ДИГИТАЛНИ ИЗАЗОВ Искушења технолатрије и технофобије........................................15 Превазилажење дигиталног индивидуализма..............................21 Дигитални и/или природни контакт...............................................27 Из потпуно другачијег угла.............................................................33 Промашај есхатологије модернизма..............................................37 Потрага за изгубљеним идентитетом............................................43 Виртуелна реалност.........................................................................49 Компјутерске игре............................................................................55 Деца и употреба рачунара...............................................................61 Проблем зависностиод дигиталних технологија..........................67 Пост као информациона апстиненција..........................................73 Еколошка криза: дубинска анализа................................................79 Антиисихазам модерне цивилизације...........................................85 ПРОБЛЕМ ИНФОРМАЦИОНОГ ТОТАЛИТАРИЗМА Електронска идентификациона документа...................................93 Одговор на дигитални изазов 21. века.........................................101 Интегрална критика пројекта биометријских личних карти на националном нивоу...................................................................107 Велики Брат у малом издању........................................................113 Интерактивно губљење приватности..........................................119 Наличје тоталне аутоматизације...................................................125 Тероризамкао катализатор новог тоталитаризма.......................131 Прича о хакерима...........................................................................137 Блага вест св. Еванђеља и заглушујућа бука медија..................143 И кандило и рачунар......................................................................151 ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ КАО СРЕДСТВО ХРИШЋАНСКЕ МИСИЈЕ Православно свештенствоу информатичком добу.....................157 Рачунарска обрада Светог Писма.................................................163 Интернет – за и против..................................................................169 Интернет као средство модерне мисије.......................................177 Интернет мрежа православних новинара...................................181 Електронски Ареопаг.....................................................................187 УПОТРЕБА ИНФОРМАЦИОНИХ ТЕХНОЛОГИЈА У МОДЕРНОЈ КАТИХЕЗИ Увод..................................................................................................195 Постулат односа еквиваленције модерне и литургијске катихезе...................................................198 Информационе технологијеи њихове карактеристике..............204 Критичко испитивање употребе информационих технологијау модерној катихези......................211 Православни Интернет портали као подршка катихетској настави.................................................223 Суочавање са некритичким модернизмом..................................225 Закључак.........................................................................................232 ПРАВОСЛАВЉЕ НА ИНТЕРНЕТУ http://sr.hristianstvo.ru...........................................................................237 www.svetosavlje.org...............................................................................238 www.bsn.org.yu......................................................................................240 www.kuraev.ru/forum.............................................................................241 www.wco.ru/biblio.................................................................................243 www.verujem.org....................................................................................245 www.pagez.ru.........................................................................................246 http://www.rastko.org.yu/bogoslovlje/...................................................247 www.vitez.org.yu......................................................................................248 www.fond.ru...........................................................................................249 http://blago.serbianunity.net..................................................................250 www.schmemann.org.............................................................................252 www.glascrkve.org.................................................................................253 www.sretenje.com..................................................................................254 www.goarch.org.....................................................................................255 www.hramsvetogsave.com.....................................................................256 www.pravoslavlje.org.yu........................................................................257 www.hilandar.org...................................................................................258 www.jasenovac.info...............................................................................259 www.orthodoxphotos.com .....................................................................261 www.orthphoto.net.................................................................................262 www.manastir-piva.cg.yu.......................................................................263 www.liturgy.ru........................................................................................265 Предговор Свако време носи своје бреме које га карактерише и идентификује. То бреме га у исто време разликује и чини сличним претходним епохама. Тако и двадесет први век, попут својих претходника, доноси прегршт питања, проблема и недоумица, ставља их пред савременог човека као изазове, као својеврсне задатке које овај треба да реши. Што важи за времена, важи и за људе: од Адама до данашњих дана (а извесно је да ће тако бити и од данашњих дана па до другог доласка Господа Исуса Христа и нашег преласка из временог у вечно), људски род је по нечему исти, а по нечему се разликује. Те две различитости, између епоха и између нараштаја, условљавају и начине на које су се изазови времена прихватали у свакој епохи понаособ. Међу мноштвом догађаја који се везују за житије светог Макарија Египатског, чувеног подвижника који је имао благодат да ни демони од њега нису могли да скрију своје праве намере, можда је најпознатија она прича о Светитељевом сусрету са демоном натовареним мноштвом посуда. „Где ћеш са тим судовима?“ упита свети Макарије. „Идем да понудим своју храну братији у том и том манастиру“, мораде да призна демон. „То је мали манастир“, рече Свети, „шта ће ти толико судова?“. „Па, ако се некоме не свиђа храна из једне посуде, ја му понудим из друге; ако му се ни то не свиђа, онда из треће, и тако редом. Из неке ће му се већ свидети.“ У време настанка ове приче није се знало за реч „instant“. Склоност посрнуле људске природе идењу линијом мањег отпора није ништа ново: Адам је тој склоности 7 подлегао у рају, Господ Исус Христос јој се одупро на Гори кушања. Оно што се кроз историју људског рода мења, јесте однос снага кушача и кушаних, и то на штету ових потоњих. Нама је запало да живимо у времену које је, више него било које друго раније доба, преплављено instant начинима за удовољавање не само телесним, него и духовним потребама. Зато на питање „да ли је, и колико, наше поколење спремно да понесе бреме свог времена?“, одговор, с обзиром на оно што видимо око себе, не може да се да без уздаха. Затрпан instant решењима за скоро сваку потребу коју би могао да осети, савремени човек је у највећем броју случајева само пасиван чинилац, сведен готово на ниво објекта и слепог конзумента свега што му се нуди. У окружењу нормираном сурово огољеним материјалистичким стандардима, где су праве људске потребе замењене наметнутим циљевима, није се ни могло очекивати ништа друго него да у човеку отупи „механизам“ за разликовање важног од наметнутог. Погружено у море искушења сопствене сластољубивости, људско биће као да је престало да вапи за преображајем. У тој глобалној instant-пустињи једини глас вапијућег данас се чује од православног Хришћанства које не престаје да позива човека да уздигне свој образ до подобија; да, постајући син Божји по благодати, управо кроз процес преображаја бића решава све егзистенцијалне проблеме и савремене друштвене изазове. Свој динамични задатак да актуелизује оно што му је дато у потенцији, односно да доспе до обожења као крајњег циља и назначења свецеле творевине, човек треба да оствари не у неком замишљеном и идеалистичком просторно-временском оквиру, већ управо у реалности у којој бивствује. У том двигу ка Богу не може се избећи ниједан изазов савременог света који га окружује. Црква свој одговор на модерне изазове не даје у једном процесу асимилације нити, пак, конфронтације, већ из позиције осмишљавања сваке реалности литургијским умом. Ма колико Црква неким псевдоинтелектуалним круговима изгледала као окамењени организам, она је Тело Христово – 8 најдинамичнија могућа реалност, јер нема веће динамике од оне која се у историји одиграва између човека и Бога. Из такве пуноће Црква осмишљава одговор на конкретну историјску и друштвену реалност која пред њом стоји. То није никакво преокретање вредности у ничеовском смислу, већ преображај реалности за који јој снагу даје Васкрсли Христос, који је увек савремен, увек актуелан, али увек исти. Усвајајући такву дијалектику, Црква кроз векове опстаје и даје свој одговор, као некакав залог до Страшног Суда. Овај зборник текстова представља поглед на информационе изазове од стране једног младог православног инжењера каквих данас има пуно у нашој Цркви. Млади углавном добро познају технолошке новине, јер одрастају у таквом амбијенту, али је добро и пожељно да одговор на информационе технологије дају пре свега као активни чланови Цркве, чијим животом и опитним искуством треба да препознају шта је добро, а шта не. У наредним текстовима је управо изражен тај критички приступ свету око себе и покушај да се исти прихвати и преобрази на начин једног критичког односа који се темељи на православној духовности литургијског доживљаја. Из редова који следе јасно је да ставови изнесени у њима нису настајали кампањски, него као последица дугог и систематског промишљања. Неоспорно компетентан да „подигне глас“ и проговори на тему односа мислећег човека према изазовима савременог доба, Суботић нам нуди размишљања и закључке које неко можда и неће схватити и прихватити, али чије би игнорисање могло да значи једино читаочеву лакомисленост или недобронамерност. Додатни квалитет ових текстова манифестује се тиме што аутор, упркос очигледно чврстим ставовима, не прибегава ex catedra маниру, чиме сведочи да му амбиције нису да било кога принуди на њихово беспоговорно прихватање, већ да упути позив свима (не само православним хришћанима) који долазе у додир са рачунарским технологијама да не прихватају идеологију безусловног, либералног и некритичког модернизма која се намеће са свих страна као једино исправна и напредна. 9 Ово ће, ако Бог да, бити прва у низу књига које ће новине Православље штампати у оквиру едиције под називом „ Православље и савремени изазови“, као одговор на ововремена питања која муче мисао и душу модерног човека. протонамесник Миодраг М. Поповић На дан св. великомученика Георгија, лета Господњег 2006. 10 Уводна реч аутора „Бог помаже човеку да доспе до таквих изума; и ђаво се њи ма користи, па зар је допуштено да се ми хришћани њима не ко ристимо?“ Одговор светогорског старца Порфирија на питање у вези са коришћењем савремених технологија од стране хришћана (из књиге „Старац Порфирије“, Беседа 2003.) Августа месеца 2004. године, после одржане трибине на тему информационог тоталитаризма, оперативни уредник новина „Православље“, господин Бранимир Нешић, ми је предложио да покренемо рубрику у којој бих обрађивао проблематику употребе информационих технологија из аспекта православне теологије. Предлог је био веома интересантан, али и изазован. Неколико дана касније у јубиларном, 900-том броју тог часописа покренули смо рубрике „ Црква и технологија“ и „ Православље на Интернету“. Већ после неколико бројева било је јасно да ће због неисцрпног броја питања серија текстова ићи најмање годину дана (што се и обистинило), те да би било паметно сабрати их у погодно време у једну књигу. Зборник који је пред Вама поред поменутих чланака садржи и два прилога објављена у часопису „Светигора“, затим неколико излагања са трибина и стручних симпосиона, као и дипломски рад који сам одбранио на Православном богословском факултету у вези са истом тематиком. Сви текстови у овој књизи су у начелу пренети без измене, осим у случајевима када у оригиналној верзији нисам могао навести све релевантне информације (због ограниченог простора у часопису) или у случајевима када је због битних ин11 формација које су се појавиле после објављивања текстова било потребно ажурирати текст. Верзија дипломског рада која је објављена у овој књизи је нешто скраћена и садржи изворни критички апарат, док остали текстови немају научни критички апарат, с обзиром на њихов првобитни облик, намену и место публиковања. Материјал је поређан по тематском кључу, по коме су сви текстови подељени у пет одељака. Ставови који су изнети у овим текстовима ни у ком случају не претендују да буду заокружено решење – напротив, отворени су за сваку конструктивну критику – једино у саборном амбијенту можемо наћи праве одговоре како на проблем односа савременог човека и информационих технологија тако и на све остале изазове који су пред нама. Ако би сви текстови у овој књизи могли да се сведу под једну мисао, онда би то била мисао слична оној са почетка ове уводне речи, коју је изнео светогорски старац Порфирије, велики подвижник и христоносац. Та мисао би, дакле, гласила : информационе технологије треба да користимо, јер су и оне дар Божји у неком смислу, али критички и са расуђивањем – са једне стране упозоравајући на погрешне приступе и разобличавајући тоталитарне намере, а са друге стране показујући прави(лан) приступ и то највише у сопственом животу. Стога се надам се да је зборник текстова који је пред Вама скроман допринос покушају осмишљавања право(славно)г става према информационим технологијама и њиховој правилној употреби. Желим да искористим своје морално ауторско право и посветим ову групу текстова господину Небојиши Мишевићу, мом великом помоћнику у два кључна наврата – у данима када сам почео да се упознајем са информационим технологијама, а потом и када је дошла пуноћа времена да пођем за Христом и постанем литургијски члан Цркве. На томе му и овај пут од срца захваљујем и желим да му Господ узврати стоструко! Оливер Суботић На празник Благовести, лета Господњег 2006. 12 Д И Г И ТА Л Н И И З А З О В „Зар човек није непрестано изазиван? Од кога изазван? Од Бога, ђавола, природе, другог човека, друштва, мушкарац од жене и жена од мушкарца, од народа коме човек припада, од другог народа? Још једном, није нам одговор на ово питање оно битно у проблему којим се бавимо, битан је и одлучујући наш одговор на изазов. Да ли смо, најпре, свесни да смо изазвани, што би хришћански размишљајући требало да значи, позвани? Јер када смо већ дозвани у овај живот без наше воље и одлуке, нисмо ли у исто време изазвани и позвани да живот осмислимо и обогатимо?“ Академик Владета Јеротић, „Учење Светог Исака Сирина и наше време“ Искушења технолатрије и технофобије * Ниједан проналазак у светској историји није донео толико културолошких и општедруштвених промена у периоду од само неколико деценија од свог настанка, као што су то учинили дигитални уређаји и феномени везани за њих. Дигиталне технологије су свуда око нас: од персоналних рачунара, преко дигиталних комуникационих средстава све до MP3 музичких производа и кућних апарата у чијој су основи дигитални чипови. Ко год је имао рачунар пре само петнаест-двадесет година може се сетити да је тадашњи ниво дигитализације процеса био далеко, далеко нижи и да готово нико није давао озбиљне прогнозе о садашњем стању. Многи су чак говорили да никада неће бити пробијене неке меморијске баријере јер за то неће ни бити потребе – већ после неколико година били су радикално демантовани. Интернет је целу ствар убрзао за ред величина, тако да је сада још теже дати иоле прецизнију слику куда би све то могло даље да одведе... У таквој ситуацији реакције су различите. Највећи број људи покушава да се уклопи у токове информационе ере, углавном по инерцији следећи оно што се нуди на тржишту, најчешће са веома мало уобличеног критичког става. Рачунарски часописи се највећим делом ограничавају на презентације нових дигиталних производа, односе цена и перформанси, процену будућих технолошких трендова и слично, док изра*Православље 902, 2004. 15 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ зито мали број аутора (какав је Џон Дворак са одељком Inside Track у часопису PC Magazine) отвара рубрике у којима се дигитални феномени посматрају из строго критичког угла. У целој причи се на крају појављују они који заступају екстремне ставове по питању ове проблематике. Крајњи леволиберални кругови (у интелектуалном смислу) гаје према дигиталној индустрији готово месијанске идеје, док други пол екстрема (који би могли назвати ултрадесно-конзервативном идеолошком опцијом) на рачунаре и све што је повезано са њима гледају као на највеће зло које је човек могао да смисли. Такве ставове би могли (у недостатку прецизније терминологије) да окарактеришемо као технолатријске (у случају готово идолатријског односа према рачунарима) и технофобијске (када је у питању готово ирационалан страх од свега што је повезано са дигиталном технологијом). Осмотримо укратко ова два става под лупом православног критичког расуђивања. Тех о а ри а–ди и ал о„злат оте е“ н л т ј г т н н л Изгледа да човек ни данас не престаје са својеврсним обоготворавањем творевине и сопствених креација. Као што је то одлично приметио савремени православни теолог Панајотис Христу – пошто није успео да се вине до Бога и божанских висина преко обожења које му је назначено као циљ, човек покушава да спусти Бога на свој ниво и да идолатризује нешто од онога што га окружује. Много је оних који у свом односу према дигиталним феноменима гаје готово идолатријске односе. Сетимо се само да је пре неких двадесетак година часопис Time за личност године прогласио компјутер! Бити личност, оно што би по природи ствари требало да припада само Богу и ономе ко је створен по образу Божјем, приписује се мртвој (с)твари што је равно ка16 Искушења технолатрије и технофобије тастрофи персоналистичког поимања данас. Императив времена постаје што пре се уклопити у трендове, постићи што већу брзину, брже, јаче... Брзина и могућности које рачунари отварају постају основни параметар који занима модерног човека. Уместо да у рачунарима и информационим технологијама уопште виде само просте алатке за остварење својих циљева, људи полако долазе до идеја о готово аутономним рачунарским системима или, пак, хибридима који ће у неком ступњу имати људске особине, попут могућности самосталног одлучивања. Имамо ли право да на такве крајње изливе модернизма не реагујемо критички? Нипошто! Често се чују гласови да је најпотребније да нашу децу научимо да користе савремена дигитална средства, те да ће им то бити довољно за готово све егзистенцијалне потребе у ужем смислу. Ово је крајње поједностављен, у многоме неозбиљан и сувише либералан став. Нико не пориче потребу да дете буде широко образовано, те да поред математичко-логичких, језичких, историјских наука познаје и информатичке постулате – али проналазити у дигиталном свету сведовољност је погубно до крајности. Замислите само дете које не уме да обави просту рачунску операцију јер је од малих ногу навикнуто само на дигитални калкулатор (дигитрон, у популарном говору) или које не зна где се налази Индија док не отвори MS Encarta софтвер (или неку другу мултимедијалну рачунарску енциклопедију)... Рачунар у том смислу не сме да буде замена, иако се ка томе све више тежи, већ само ефикасна и брза допуна. Човек као да покушава да тежиште својих проблема (које је сам створио) пребаци на машину која ће тај проблем решити хладно и професионално, без грешке. Управо се та безгрешност у рационалном смислу форсира када је о рачунарима реч, иако смо сведоци да и они итекако умеју да погреше – сетимо се познате грешке Intel-ових (највећи произвођач 17 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ рачунарских процесора на свету – прим.) инжењера из 1995. године при пројектовању аритметичке јединице процесора Pentium I (дуго се због ове грешке у програмерским круговима препричавала пошалица да је 2+2=3.99999....). Модернисти од рачунара очекују некакво „виртуелно царство небеско“, које ће према њиховом мишљењу доћи када сви достигну тај ступањ информатичке с(а)вести – бојим се да ће све што би таква крајност донела било отуђење од људи. Овде би ваљало навести одговор једног старца монаха – када су га упитали како ћемо познати последња времена, он је рекао да ће се то десити када људи престану ићи једни другима и када се забораве путеви и стазе међу кућама. Немојмо стога дозволити да техноидолатријска доктрина са електронским дисплеј-контактима замени чврст стисак руке и топли пријатељски загрљај. Опет ваља поновити да дигиталну технологију можемо користити само као допуну нашег природног општења, а ни у ком случају као тоталну замену. Тех о о и а–страходство е ог н ф б ј р н Вероватно не постоји ништа више страно за једног хришћанина од ирационалног страха. Страхопоштовање односно страх Божји, страх да се не почини грех и не повреди Бог и ближњи је једини здрав страх који хришћанин треба да познаје, али и њега треба да превазиђе љубављу (види : 1 Јн 4, 18). Међутим, у погледу коришћења рачунарских технологија постоје многи људи који су верујући, а који показују огромну фобију и негирање свега што носи префикс „ дигитално“. У свему и свуда се виде разне завере и интриге, говори се да „ништа од тога није добро нити добру може послужити“... и слично. Најгоре од свега је што таквим понашањем управо иду на руку завереничким процесима какви су прислушкивање, праћење, уцене прикупљеним подацима, тоталитарна контрола помоћу 18 Искушења технолатрије и технофобије дигиталних технологија... јер се пажња дисперзује и одвлачи од онога што је истински опасно. Пошавши од једне апсолутне негације зарад одбране тиме се парадоксално стиже до фактичке релативизације реалних опасности. Православни не треба да имају страх од коришћења технолошких средстава уколико то чине са расуђивањем и молитвеним расположењем. У православној подвижничкој литератури често налазимо мисао да ствари саме по себи не могу бити ни добре ни лоше (у философији би се то означило термином адијафора), већ је начин њихове употребе добар или лош. Треба посматрати начин употребе ствари, а не ствари саме по себи, иначе ћемо доћи до неоманихејских ставова и порицати све материјалне тековине човековог духа. Једном приликом сам, у једном домаћем часопису за друштвено-религиозна питања, прочитао сјајно поређење у вези са коришћењем модерних технологија: аутор текста је поредио апостоле у време Христово и апостоле савременог доба. Први су, да би свуда стигли да благовесте Еванђеље Христово, користили широке римске путеве који су били последња реч тадашње технологије (условно речено), а којима су ишле и римске легије познате по својој суровости. Данашњи апостоли, односно савремени преносиоци Христовог учења, такође користе модерну технологију (рачунаре и Интернет), широке путеве 21. века, не осврћући се на то да исту технологију користе и сви остали, међу којима итекако има антихришћански настројених људи. Наравно, нико неће од монаха и пустињака тражити да користе технолошка средства, нити ће им она бити потребна, узевши у обзир природу њиховог завета и служења Богу и ближњем, али активним мисионарима ће итекако бити од користи. Доста се говори о томе да ће управо дигиталне технологије бити једна од главних полуга власти и тираније антихристо19 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ вог режима у последњим временима. Заиста, нико са сигурношћу не би могао да каже да то неће бити тако, поготово ако се узму у обзир покушаји тоталне електронске идентификације људи применом директног маркирања на телу (тзв. чиповање). Но, управо ту треба да се искаже наша савест и активност као свесних и одговорних личности у историји, оних који треба да преображавају ток историје и дају јој смисао, да се суочавају са искушењима, а не да беже од њих. Дакле, чак и ако је то случај, наша је дужност и обавеза да дамо свој одговор по том питању и упозоримо остале јер ће то вероватно бити и један од наших одговора на Страшном суду – да ли смо размишљали само о себи или и о другима. И ту не сме бити никаквог страха и фобије – најлакше је окренути главу, но оно што је истински одговорно јесте хватање у коштац са бременом времена. Ка осепо та и ипремаовимискушењима? к с в т Крајности технолатрије и технофобије су стране аутентичном православном поимању света и човека. Можда би чак могли рећи да су у питању ставови аналогни онима из давних, чак прехришћанских времена – паганској идолатрији и тотемизму сваке врсте са једне стране, а платонизму и идеалистичкој философској доктрини (која са ниподаштавањем гледа на материјалне тековине) са друге стране. Истина је, ипак, негде на средини и од нас тражи да се мало помучимо да би је увидели. Најлакше је приклонити се једној или другој екстремној струји (иако је прва далеко бројнија у овом случају), но да би се нашло право решење потребно је много више. Треба схватити да смо одговорни за милионе људи који користе дигиталне технологије – православна мисао и њима треба да буде свећа која се на трпезу ставља, а не испод ње (ср. Мт 5, 15), да би светлела свима и указала на правоживље по том питању. 20 Превазилажење дигиталног индивидуализма * Чини се да је највећи проблем у вези са домаћим и страним рачунарским часописима то што рачунарским феноменима приступају на један спољашњи, готово фактографски начин, без дубинско-аналитичког погледа који би обухватио органску везу са свакодневним животом. Зато ћемо у њима често имати прилике да прочитамо компаративни приказ софтвера или хардвера са детаљним односима цена, перформанси и лакоће коришћења, док су ауторски текстови у којима се информациона проблематика прожима са антрополошким проблемима веома ретки. Западномислећег човека та чињеница мало узбуђује с обзиром да је исти потпуно адаптиран на утилитарну етику као нешто сасвим природно, тако да је од стране homo economicusa најнормалније да у рачунарском часопису прочита само оно што му у сфери дигиталне праксе и користи, без евентуалног дубљег увида. Ди и ал апројекцијаин и и у и ма г т н д в д ал з Купујући новембарски број (2004. година) српске верзије реномираног компјутерског часописа PC Magazine (једног од најпознатијих светских часописа те тематике) био сам заинтригиран причом о дигитализацији целокупног животног окружења која је наведена као тема броја, под насловом „Ваш диги *Православље 907/908, 2005. 21 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ тални дом“. Идеја је била показати да нас у будућности очекују потпуно функционални дигитални уређаји који би са једне стране заменили садашње кућне апарате и машине (потпуно дигитализована кухиња, дневни боравак, аутомобил...), олакшали и аутоматизовали неке од садашњих радњи, као и отворили неке сасвим нове могућности. Тренд који би могли у једној речи да назовемо пандигитализација. Са техничке стране, целокупан приказ је заиста беспрекоран, што је и логично, с обзиром да су га саставили признати стручњаци из области информационих наука. Међутим, оно што ме је разочарало је чињеница да нигде нисам могао да нађем критички осврт, у смислу потенцијалних негативних импликација на антрополошком или социолошком нивоу. Има ли уопште места било каквом критицизму, ако је све тако лепо насликано и нашарано? Поготово има ли га у свести човека који живи по малочас поменутом, западном умном моделу? Аналитички поглед ка насловној страни већ довољно говори о потенцијалном проблему без потребе за даљим прегледом садржаја. Наиме, на насловној страни наведеног броја је приказан средовечан пар који у удобности свог дигиталног дома ужива све „благодети“ ултрамодерног дигитализованог окружења. Око њих су најмодернији дигитални уређаји који су сви на притисак даљинског управљача усмерени ка једном циљу – стварању што лепште атмосфере, готово овоземаљског диги талног Едема. Међутим, за разлику од наших прародитеља, Адама и Еве, који су у правом Едемском врту пре пада уживали на начин аутентичне заједнице – у љубави и синергијској мисли која је била управљена ка Творцу – брачни пар из модерног, дигиталног Едема својим погледима који су усмерени ка различитим центрима говори о великој разлици. Наиме, пажљивијем посматрачу насловне стране тешко да може промаћи да је поглед мужа окренут ка једном уређају (ТВ-у најверо22 Превазилажење дигиталног индивидуализма ватније), док жена (која је у његовом загрљају) своју пажњу усмерава ка laptop рачунару који јој је на колену. Иако њихов међусобни положај тела говори о једној топлој брачној вези, усмереност погледа говори о међусобној удаљености на умном плану, удаљености која недвосмислено говори о очитом индивидуализму. Уколико би овај закључак некоме изгледао као преоштар, додатна анализа текстова би дала исти резултат. Примера ради, у тексту „Ваша будућност“ је дат један аксонометријски план (специфична архитектонска представа која задржава тродимензионални поглед, али без конвергенције линија – прим.) дигиталне куће будућности у којој су сви њени укућани готово трагично раздвојени – свако се „игра“ својим омиљеним дигиталним „играчкама“. Најупорнији апологети некритичког модернизма ће на ову примедбу одговорити да је то техничког приказа ради, те да су сви ти уређаји повезани и умрежени тако да итекако постоји нека заједница међу укућанима, иако на различит начин, него што је то уобичајено. Но, ако кренемо том логиком, неминовно ће нам пасти на памет да дигитализујемо и иконостас или једном доћи у искушење породичне молитве преко рачунарске мреже. Овај пример говори да је ипак потребно темељно одређење и осмишљавање става према овој проблематици. Пре а и а е еди и ал огин и и у и ма в з л ж њ г т н д в д ал з Дао сам себи слободу да овај феномен назовем дигитал ним индивидуализмом – можда ће неки читалац замерити због терминолошких новотарија, али ми се чини да та синтагма гађа право у срце проблема. Имплементирање модерне дигиталне технологије на свеобухватном плану само појачава индивидуалистичке тежње у вези са којима је Запад одувек показивао слабост, почевши од Августина, преко Декарта све до данашњих модерниста. Индивидуализам и јесте 23 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ одувек био камен спотицања између источне и западне богословске мисли (прочитати о томе у студијама Владимира Лоског, професора Христа Јанараса и митрополита Јована Зизјуласа). Била би, међутим, велика грешка одбацити све технолошке новине (па и дигиталне) које је Запад донео, само зато што је западни човек несвесно почео да их обоготворава или да се према њима погрешно поставља. У формирању става по том питању доста нам помаже и бриљантна мисао преподобног Максима Исповедника са поукама о коришћењу ствари на благоразуман и правилан начин (за дубљи увид погледати главе 1, 4 и 86 Трећег стослова његових познатих Глава о љубави – прим.). Требало би да имамо на уму и размишљања можда највећег философа 20. века, Мартина Хајдегера, који је опоменуо модерног човека да према технологији мора имати подвижнички став. На који начин практично можемо превазићи дигитални индивидуализам и не подлећи својеврсној фрагментацији свести услед коришћења најмодернијих дигиталних средстава? Решење се налази у ономе што је одавно замрло у уму западног човека: у постојаној есхатолошкој свести, оној свести по којој се данашњи секуларизовани хришћани толико разликују од хришћана првих векова (како је то приметио умни и осећајни Александар Шмеман). Управо је елементарни недостатак те свести довео западномислећег човека до неугодног положаја да зависи од технологије, уместо да њоме господари. Имати ум Христов, како то богонадахнуто говори апостол Павле у Посланици Коринћанима (ср. 1Кор 2,16) је предуслов без кога не можемо даље, а да не будемо савладани смрћу индивидуалног постојања. Човек који живи за следеће литургијско сабрање, од недеље до недеље, човек коме је есхатолошки Дан Господњи (односно недеља као мали Васкрс) истински центар живота нема разлога да страхује од ди- 24 Превазилажење дигиталног индивидуализма гиталног (или пандигиталног) индивидуализма. Доживљавајући икону Царства Небеског на сваком евхаристијском сабрању, православни хришћанин који је укорењен у живот литургијске заједнице, чијом динамиком живи и дише, једини може имати исправан став према дигиталном окружењу. Реално окушајући истинско царство Духа, он нема потребе да га мења дигиталним царством или било каквим „виртуелним Царством Небеским“. Такав човек технологију користи слободно и суверено, као господар, не робује јој (као у случају технолатрије) нити се ње плаши (у смислу некакве ирационалне технофобије). У рукама таквог човека свака технологија (а самим тим и дигитална) служи својој сврси без опасности од застрањивања било ког типа. Хајдегер је можда несвесно мислио управо на таквог човека када је говорио о подвижнич ком ставу по питању модерне технике. Под и нич иставпре апан и и а и а и и в ж к м д г т л з ц ј Идеја пандигитализације, онако како се пропагира у модернистички настројеним интелектуалним круговима, носи са собом велику опасност од крајње индивидуализације свести поробљене „светом на дугме“. Уколико се некоме таква констатација чини претераном, нека просто пита било кога ко интензивно ради на рачунару, да ли се тај интензивни рад рефлектује на односе са другим људима, макар у смислу одузимања времена за обичну међуљудску комуникацију? Скоро сам слушао једног професора Београдског универзитета који се жалио да због претераног рада на рачунару није ни приметио како му деца одрастају. То, наравно, не значи да је решење у простој негацији концепта дигиталних уређаја и окружења, већ у његовом идејном преусмеравању, како је у тексту већ наведено. Подједнако су опасне крајности идиличне, безличне технокултуре и њених деривата са једне, и технофобично-манихејског 25 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ односа ка дигиталним производима са друге стране. Гледано у светским размерама, мислим да ће се у догледној будућности већина људи по инерцији приклонити првој крајности, осим у случају какве глобалне катаклизме (попут оне екранизоване у филму „The day after tomorrow“) када би то фактички било онемогућено. За православне хришћане је најбитније да задрже литургијско, Богочовечанскоцентрично усмерење бића које би у старту својом здравом динамиком елиминисало обе наведене крајности. Ко зна, можда ћемо управо таквим ставом дати убедљиво и аутентично сведочанство живота 21. века људима који живе уроњени у западну хемисферу мишљења и тако бити светлост свету, овде и сада. 26 Дигитални и/или природни контакт * Роботика (израз који је први употребио познати амерички писац Исак Асимов) је једна од најмлађих научних дисциплина у корпусу модерних наука данашњице. Она обухвата теоријске постулате и практичне моделе за примену робота у обављању разних послова који су углавном механичке природе и често симулирају покрете реалних бића. Највише се ослања на њој сродне и такође младе науке: информатику (науку о прикупљању и обради информација) и кибернетику (науку о управљању). У технолошки најразвијенијим земљама, попут Јапана, роботи се користе у многим областима, превасходно у индустрији, али и за специфичне задатке које човек не може довољно добро обавити из многих разлога (прецизност, недоступност, безбедност...). Несумњиво је да је употреба робота у поменуте сврхе крајње оправдана и корисна. Сведоци смо да оно што је пре неколико деценија било власништво једино специјализованих научних лабораторија, данас (због приступачних цена) имамо у многим домовима, додуше само у технолошки најразвијеним земљама, где роботи полако постају део свакодневног инвентара. Ту настаје један проблем на који се ретко ко осврће у технолошки прогресивним друштвима. Наиме, у последње време у часописима дигиталне тематике читамо помпезне вести о ценовно приступачним моделима робота који замењују кућне љубимце. Апсо*Светигора 154, Сретење 2005. 27 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ лутни хит су постали роботизовани модели куца и маца који имају могућност програмирања многих функција. Примера ради, могуће је програмирати различите покрете, акције, звучне реакције „дигиталних љубимаца“. Минијатурни роботи-животиње су тако урађени да својом конструкцијом апсолутно подсећају на оригинале из природе (по местима зглобова, карактеристичним покретима и слично). „Феноменално!“ – рекао би неки технофил или какав класични припадник потрошачког друштва – „коначно могу да приуштим себи луксуз кућног љубимца, и то без муке око одржавања стана. И све то потпуно аутоматизовано, на дугме! И уз то га могу активирати-деактивирати кад год ја то хоћу, могу му до миле воље командовати и он ће слушати, онако како му ја одредим! А уз све то одлична забава...“ Да ли је заиста све тако лепо и фино како се на први поглед чини некритички оријентисаним конзументима или се иза сличних изјава крије нешто друго, нешто што мање говори о технологији као таквој, а више о кризи персоналног идентитета савремог човека? Погледајмо ове феномене са гледишта православне антропологије. Шта је то што човека више привлачи „контакту“ са мртвом шареноликом машинеријом него са реалним бићем (односно човеком)? Очигледно је да је у другом случају потребан подвиг општења, који најчешће није лак. Модерном човеку је управо ова реч (подвиг) мучна јер он бежи од подвига у свакој сфери, тражећи не оно што је спасоносно и истинито, већ оно што је лако и примамљиво. Овим се потпуно разоткрива утилитарна и хедонистичка етика која стоји иза целе приче и не дозвољава субјекту задовољавање туђих потреба ако се исте не поклапају са његовим. Жртва за другог, као идеал хришћанске љубави и врхунац подвига, овим приступом бива потпуно занемарена и потиснута. 28 Дигитални и/или природни контакт Следеће што се да приметити је одсуство двосмерног контакта у случају односа човек-робот – тај однос је потпуно једносмеран, јер само човек има слободу делања која се тако своди на пуко командовање. Са роботом је лако водити конверзацију јер је исти испрограмиран да даје одговоре и реакције које нама одговарају – са живим бићем је знатно теже бити у контакту, поготово у случају неподударања расположења или, пак, неслагања ставова. Оно што даље можемо закључити је тенденција модерног човека ка саображавању околине његовим потребама, тенденција која извире из егоцентризма. Робот је тај коме никада неће досадити да нас слуша, увек ће бити потпуно спреман да изврши оно што му се нареди, без поговора (или ће бар моћи да има програмиран ниво гунђања, онако како то „кориснику“ одговара). Тако ће виртуелне животиње (или већ сутра дигитални модели људи?) имати све одлике живих оригинала осим управо суштинске животности, која би можда иритирала чуло навикнуто на тежње егоцентричног самозадовољства. У целој причи се раскрива један дубљи проблем који је вековима био и остао непревазиђен између Истока и Запада – проблем индивидуализма. Начин постојања модерног човека углавном је постојање као индивидуа, а не као личност, чиме се губи образ Божји који је у човеку. Човек је управо призван да оствари свој образ у смислу личносног постојања у заједници љубави са Богом и ближњима. Може се слободно рећи да ван тог личносног односа човек и не постоји, односно постоји на смрт, како то мислиоци егзистенцијалистичке философске орјентације наглашавају. У односу какав човек има према модерној роботици управо видимо кризу овог личносног идентитета. Данас се човек полако навикава да му буде потпуно свеједно да ли ће у стану имати дигиталног или правог кућног љубимца. Већ сутра ће му се сугерисати да је дигитална солуција 29 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ много исплативија и сврсисходнија, за одржавање чиста, а за комуницирање неупоредиво лакша. Епилог целе приче ће бити људски дигитални модели кроз коју деценију које ће рекламирати као савршене саговорнике, који увек слушају шта говорите, увек имају времена за вас, никада вас не критикују и, уопште, понашају се онако како то вама одговара. Човек ће покушати да своју трагичну усамљеност (односно глас савести који тражи Бога и ближњег) реши тако што ће комуницирати са машином, наседајући на рекламу комуникације без ризика и евентуалне повреде осећања. Било да се та идеја актуелизује конкретним моделима робота или пак виртуелном реалношћу, сурвавање у амбис безличне комуникације никада неће бити лакше, а егзистенцијални промашај људског бића ће бити рекламиран као нешто без чега се не може. Хоће ли модерни човек смоћи снаге да се у будућности одупре таквом искушењу? Ако не буде имао литургијску динамику и есхатолошку свест, то ће бити веома тешко, ако не и немогуће... Не треба мислити да је ова будућност веома далеко те да сада треба размишљати о пречим стварима. Криза личносног постојања је одавно у уму модерног човека присутна, а дигитална технологија је само омогућила да се оно што се збива у дубинама људског духа пројектује кроз опипљиве ствари и види као дигитални феномен. Како другачије објаснити чињеницу да се озбиљно рекламирају производи попут компјутерске кабине за стан у коју човек коме досаде укућани (!) само треба да уђе и да се изнутра закључа па ће коначно бити сам са својим омиљеним дигиталним саговорником – рачунаром?! Зар нам дигитална технологија у овом случају не помаже да на најочигледнији начин схватимо на ком нивоу поразне индивидуалности је човек данас и до које мере је угрожена заједница и општење међу људима? 30 Дигитални и/или природни контакт Роботика је пуно допринела да се многи нехумани послови пребаце са човека на машину – испитивање радиоактивних супстанци, преглед неприступачних терена, помоћ у тешком раду... У том погледу, роботи се заиста користе за правилну замену за човека. Међутим, њиховим уласком у домове чини се да ће највише допринети да се древна искушења која су одувек била пред човеком развију до крајњих граница. Човек је готово опседнут идејом да направи машину која ће бити што сличнија живом бићу. Екранизације таквих идеја су све чешће (од „Одисеје у свемиру“, преко робота Johny 5 из „Кратког спо ја“ и све до „ Ја, робот“, најновијег филма Вил Смита), што говори о питањима која муче мисао модерног човека. Интуитивно свестан кризе идентитета односа са другим људима, он најчешће не жели да га превазиђе на начин крстоносан, литургијски, већ на начин који ову кризу само продубљује тражећи неког „виртуелног ближњег“. Везујући се за смртно, сам остаје у трагичним оковима смрти. Да ли ће, као у случају Нобеловог динамита, човек опет имати више штете него користи од модерне науке и технологије, остаје да се види. 31 Из потпуно другачијег угла * Већина људи који годинама користе рачунарски софтвер су потпуно адаптирани на једну просту динамику која се осликава парадигмом куповина новог софтвера/хардвера – учење или прилагођавање новинама – експлоатација – куповина но вог софтвера/хардвера. Круг је потпуно затворен и процес је цикличан по својој унутрашњој логици. Једино што се ретко ко од нас упита колико заиста сврсисходности има у тој причи те колико све то радимо просто по инерцији, а не по рационалном критеријуму. Још је мањи број оних који у свему траже дубинске разлоге, али и последице које из њих произилазе у будућности. Својевремено је Имануел Кант, познати философ и зачетник класичног немачког идеализма, направио преврат у философској мисли генијално инвертујући дотадашњи положај субјекта и објекта у теорији сазнања, што је названо коперниканским обртом. Укратко, целокупна мисао до њега се базирала на томе да се субјекат у једној игри сазнања прилагођава објекту не би ли га сазнао или спознао, док Кант тај однос обрће у корист субјекта. Чини се да је данас у информатичкој науци потребан сличан интелектуални обрт од стране мислећих елита не би ли се горе наведена парадигма сагледала из једног потпуно другачијег угла и довела до нове синтезе... *Православље 904, 2004. 33 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ Па а оксин ор а ич огтр и та р д ф м т к ж ш Информатичко тржиште, као једно од оних са највећим растом, није толико робусно колико то на први поглед може изгледати. Иако се целокупна модерна цивилизација у једном прагматичном смислу ослања на тековине тог тржишта, оно ипак болује од једне парадоксалне бољке која је у пракси толико срасла са њим да је постала део његове структуре. Реч је о прећутном рушењу основног економског постулата да је купац тај који, условно речено, диктира трендове и кретања на тржишту. На први поглед, ово је случај и са рачунарском сценом – апологети модернизма ће одмах додати да нико неће купити софтвер или хардвер уколико исти не задовољава његове потребе или уколико за њега нема довољно новца, што је повратни тржишни сигнал за произвођаче. Међутим, суштина проблема се не крије у томе, већ у дилеми да ли су те потребе истинске или наметнуте? Другим речима, да ли ми заиста потребујемо неко ново решење, да ли је оно заиста онакво каквим се представља (рекламира) и које су потенцијалне алтернативе у избору? Сетимо се да је некада било случајева да су многи корисници користили софтвер стар пет-шест година, што би данас некога запањило. Опште је познато да неки уредници еминентних рачунарских часописа (између осталог и уредник најугледнијег домаћег рачунарског часописа) за писање текста користе десет година старе програме, попут Word Perfecta за DOS оперативни систем (да ли га се неко данас уопште сећа). Бунт? Не, уверен сам да није то, већ једна, готово судска, непристрасност и независност у резоновању коју поседује веома мали број људи. Неки програмски пакет је онолико добар колико квалитетно, поуздано и брзо завршава посао за који је предвиђен, уз његову цену као посебну ограду (додатни фактор за пондери сање, како би то рекле колеге информатичари). А искрено, да ли се сви поводимо том логиком или одмах трагамо за најнови34 Из потпуно другачијег угла јом верзијом софтвера готово не постављајући питања квалитативне природе? Где је ту уопште рационална свест, ако је све што је потребно куповина (по навици) најновијег софтверског решења које ће све послове учинити „неупоредиво лакшим“, рад учинити „много пријатнијим“ и уз то понудити „величанствене новине“ (узгред, све исто као и стара верзија када се тек појавила). Ово постаје проблем погово у случају глобалних решења попут MS Windows оперативног система који поред наметања најновијих верзија (а одмах потом и најновијих безбедоносних закрпа) отвара још једну тоталитарну димензију, а то је укидање алтернативе (тачније, скоро укидање с обзиром на све већи пораст популарности Linuxа). Из свега није тешко закључити да се некадашња критичка свест купаца скоро сасвим трансформисала у конформистичко виђење целе ствари. Императив времена постаје прилагодити се, а не одабрати; укључити се у нови ток, уместо одредити га. Модерна економија као наука такође бива погођена овим феноменом и долази до тачке да у практичном делу мора бити редефинисана – произвођачи су de facto „победили“ купце, иако је моћ купаца још увек de jure та која одлучује. Штајеса„обич имчо е ом“? н в к Недавно сам на једном уско стручном форуму анимационе тематике прочитао духовиту опаску једног рачунарског аниматора који се јавно пожалио да је његов софтвер већ у овој верзији постао „већи од диносауруса и компликованији од америчке спољне политике“. Људи су углавном резигнирани (барем несвесно) чињеницом да узимајући најновије верзије софтвера (у складу са праћењем тренда) унапред бивају свесни да неће користити барем 30% новина које им се бомбасто намећу у реклами као нешто апсолутно неопходно, иако заиста креативне новине најчешће заузимају незнатан део (част изузецима којих 35 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ објективно има). А уз то ће морати и добро да надограде свој рачунар који је до јуче био врх понуде (наравно, прећуткујући „случајну помисао“ да произвођачи хардвера и софтвера имају тајне уговоре о међусобној сарадњи). Веома стресна ситуација, рекли би психоаналитичари и препоручили опуштање неком од проверених метода „заборављања проблема“ које функционишу у супербрзо доба данашњице. На жалост, тиме се сам проблем не решава јер се већ сутрадан трка наставља и тако редом, као у Хераклитовом (и генерално античком) виђењу света и кретања његових стихија које се смењују у кружном току. Неки практичан излаз се проналази у фрагментацији и одлуци о уској специјалиацији по принципу „јапанског оца“ (ако му се роде два сина, једног школује да буде стручњак за леви, а другог за десни точак). Но, разбијање интегралног принципа, бар у основи, води даљој конфузији с обзиром да се човек тиме изолује од једног дела праксе који му је по самој природи ствари неопходан. Специјализација – да, али само ако се универзална основа бар у оквиру не губи. Осим ако неко заиста нема чудну жељу да буде пасивна компонента система којим се управља са неодређене инстанце, што је ипак недостојно homo sapiensa. Друштво несвесних конзумената ипак није оно што бисмо желели од будућности, зар не? Да ли сте можда препознали негде у тексту своја питања? Било би право чудо да нисте! Још преостаје само да слегнете раменима и да кажете да је све тако, али да другачије не може... Или можда може? Као што рекох на почетку, можда баш у неком од Вас лежи Кант рачунарског доба чија ће оштра мисао преокренути безлогосни ток у којем дигитална индустрија све више плива и вратити субјекту (човеку) моћ и снагу да натера објекат (дигитални свет) да му се прилагоди. Супротан ток каузалистички одређује нимало светлу (орвеловску?) будућност... 36 Промашај есхатологије модернизма * Од свих човекових урођених инстиката вероватно је најјачи онај за одржањем живота, кога у критичним ситуацијама надмашује само заштитнички осећај према вољеном бићу. Заиста, питање живота (у ужем смислу живота вечног) и живљења је увек актуелно, додуше понекад замаскирано чудним испољавањима, али увек је ту – присутно у човековој свести или, пак, потиснуто у пределе подсвести. Одувек је било мислилаца који су из таквог осећаја жи вотности покушавали да допру до Бога. Међутим, ван откровењске духовности хришћанства таква стремљења су често завршавала неуспехом, осим ако то није била почетна фаза истинског боготражитељства која је увек водила ка Христу (као у случају Блеза Паскала). Гледано из наше историјске перспективе, најпроблематичнији су били покушаји да се рационалистичким приступом дође до Бога. Примера ради, чињеница је да је Рене Декарт покушао рационалистичким поставкама да оснажи западну метафизику, али ју је у крајњој инстанци тотално поткопао (о чему одлично пише професор Христо Јанарас у својим студијама) и посредно отворио простор за каснији продор нихилистичке мисли, чија се разорна снага и данас осећа. Било како било, сваки покушај допирања до вечног живота ван аутентичне хришћанске есхатолошке равни само отвара перспективе за промашај. *Православље 918, 2005. 37 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ У свету се последњих месеци говори о једном таквом покушају да се кроз својеврсну „дигиталну есхатологију“ превазиђе смрт. Фу у о о кисно и т р л ш в Светски и наши електронски и штампани медији су пренели сензационалну вест да је водећи британски футуролог Јан Пирсон (иначе шеф футуролошког одсека British Telecom-a) изјавио да ће рачунарске технологије донети вечни живот средином 21. века јер ће бити омогућено чување комплетног садржаја мозга у електронским уређајима! Циљ је, према поменутом научнику, стварање компјутера са уграђеном свешћу и интелигенцијом конкретног човека. Застанимо на трен код самог почетка ове изјаве јер нам се просто намеће неколико поређења. У први мах, верујући човек никако не може да се отме утиску да је у питању опет нека врста нео-хилијазма, овог пута обученог у научно рухо. И то прецизно фиксираног за једну временску тачку, баш онако како смо навикли када је реч о нео-хилијастичким покретима који последњих неколико векова просто бујају на Западу (почев од Вилијама Милера па надаље). Иако поменута изјава нема апсолутно никакве религијске конотације, сличност у перцепционој равни је евидентна. Већ на следећем кораку видимо нешто ново, једну карактеристику данашње епохе, а то је потрага за виртуелним царством небеским, царством бајтова које ће бити успостављено у оквирима историје, без њеног надилажења и преображаја. Вечни живот у овом контексту се, дакле, не везује за преображај постојеће реалности у суштинском смислу, већ за својеврсно вештачко продужење постојеће егзистенције, некакву диги тализовану еманацију бића, макар то било и привидно. Посебно је занимљив део изјаве који се односи на ближе одређење тог вечног живота где се човек своди на прости ин38 Промашај есхатологије модернизма формациони садржај и везу између информационих структура похрањених у мозгу. Да ли је ово коначан плод западне теологије која још увек стоји на августиновском индивидуалистичком одређењу личности кроз самосвест и њен квалитет? И да ли се тиме отворено негира личносност ментално заосталих људи? Или је, пак, ово модерни плод поменутог Декартовог рационалистичког става (код кога је, између осталог, такође мозак седиште душе) и давно постављених премиса? Аналогије су очите... Можда ће тај дигитализовани двојник и моћи да учини неки привид човека, нешто што ће симулацијом свести и емоција личити на поменуту Августинову самосвест или на испуњење Декартовог Cogito, ergo sum, али неће бити – Личност. То је оно што је битно, јер за личност није конститутиван чинилац мишљење, знање, емоција већ однос љубави и заједнице. Управо одатле хришћани црпе своју веру и снагу, из односа са Господом Христом кроз подвижнички живот у литургијској заједници. Философским речником речено, вечни живот хришћани траже једино кроз онтологију персоналности, односно кроз вечну заједницу створеног и нествореног, несливену и нераздељиву, омогућену оваплоћењем Логоса. Но, оно што је најстрашније код поменуте футуристичке перспективе јесте чињеница да ће човек свој однос са умрлима покушати да успостави преко мртве машине, уместо преко литургијске молитве. Контакт са мртвим комадом полупроводника који брзо рачуна и стварање илузије присуства ближњег на крају ће довести управо до одсуства живог и личног контакта, оствареног кроз литургијски помен. Биће то потпуно безлична симулација живота без живећег, прелест каква до сада није виђена! 39 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ Про лемсмр и б т У наставку изјаве, господин Пирсон каже да смрт тиме више неће представљати проблем (у првим деценијама углавном за богаташе, како се даље каже у изјави). Заиста смела изјава с обзиром на то да је смрт била и јесте главни проблем човека, од праоца Адама па наовамо. Има ли веће жеље него да смрт буде коначно укинута? И не сведочи ли то о њеној неприродности која као жалац у телу човечанства узима данак? Футуролози овај проблем покушавају да реше сопственом „есхатологијом“ која није усмерена на Други долазак Христов, већ на класичне технолатријске представе. Занимљиво је да сличне технопоклоничке изјаве, у доста поједностављеној форми, дају чак и неки српски политичари говорећи „да се у будућност не може ићи кандилом, уместо рачунаром“. Никога од ових људи не треба осуђивати због таквих изјава, директно условљених ограниченим антрополошким ставовима који се као доминантни намећу са свих страна, оличени у некритичком модер низму као владајућој доктрини (чак и међу широким масама). Та доктрина решавање проблема смрти не види у озбиљним онтолошким ставовима јер јој они личе на празну причу од које „нема хлеба“. Стога је усмерена више идеолошки, него онтолошки, чиме не решава питања, већ их вешто маскира и замагљује. Сваком истинском хришћанину таква обмана и прелест је јасна већ на првом кораку, али шта је са осталима? Кри асве тимо ер огчо е а з с д н в к Иако је изречен од стране једног научника, поменути став је еклатантан пример кризе свести модерног човека. Ова криза се огледа у чињеници да је човек и те како свестан проблема смрти који не може да потисне ни турбулентни развој технологије, ни брз живот у оквирима модерних економских односа нити, пак, планско измештање гробља на периферије града. 40 Промашај есхатологије модернизма Смрт остаје последњи непријатељ кога треба надвладати. Неискусан по питању духовног живота, модерни човек излаз проналази понекад у неумереном каријеризму и стицању статусних симбола, некада у псеудорелигиозности, а понекад чак у алкохолизму, дрогама и делинквентом понашању. Гашење метафизичке жеђи помоћу футуролошке дигиталне есхатологије најновији је тренд, до сада невиђен. „Душа је по природи хришћанка“, говорио је Тертулијан. Природна носталгија душе за Будућим веком есхатолошког Царства Божјег покушава се премостити технолатријским идејама са другоразредним хилијастичким предзнаком. Да ли ћемо, као православни хришћани који живе у 21. веку, бити на висини задатка да, попут древних хришћана, свету сведочимо један другачији и увек нови поглед на живот или ћемо опет утонути у своје проблеме који су често тако прозаични? Од о ор остЦр веумо ер омдо у г в н к д н б Можда ће некоме цео текст изгледати као непотребно расипање снаге на одговор једном футуристичком сценарију који можда и нема толике изгледе на остварење? Није проблем у конкретном сценарију (који је овог пута дошао од водећег светског футуролога), проблем је у чињеници да се модерни човек са проблемом смрти рве на потпуно погрешан начин, западајући све дубље у самртнички ропац, покушавајући да се из провалије извуче тако што ће самоме себи пружити руку, овога пута помоћу дигиталних технологија (што је само продужетак идеологије о прогресу). Стога је сведочанство Цркве кроз подвижничко-литургијски живот у Христу данас насушна потреба света који тоне у живо блато дигиталног рационализма. Налазимо се у времену које веома подсећа на раздобље у коме су деловали апостоли Христови. Некадашњи глобализам Римског царства данас је успостављен модерним технологијама ко- 41 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ је су од света направиле глобално информационо село, како се то често каже. Нажалост, свет данас подлеже обмани вечности дигиталног царства које је, као и свако друго (па и некадашње Римско), дело руку људских и има свој почетак и свој крај. Чињеница да то дигитално царство својим широким комуникационим путевима обезбеђује неслућене могућности мисије модерним мисионарима, није ни у ком случају нешто што би могло да потисне сваки критички осврт. Ако су апостоли Христови могли да пронађу начин да у оквиру тадашње посрнуле политеистичке империје сведоче о Царству Божијем као јединој истинитој реалности онда и ми, уз благодат Духа Светог, то можемо учинити у контексту наше историјске реалности, оковане модернистичком мишљу. У једном тако специфичном друштвеном оквиру у коме данас живимо, потребно је дати одговор на питања која су увек актуелна – питања живота и смрти. Код ових питања не смемо остати само на критици плитких модернистичих ставова данас базираних на дигиталним технологијама, већ морамо давати афирмативне одговоре. А њих ћемо дати искључиво кроз аутентичан подвижничколи тургијски етос, сведочанство живота које је одувек било и биће семе за нове хришћане, ма у ком времену да су живели. 42 Потрага за изгубљеним идентитетом * Западна јавност је у 2005. години била узбуркана вестима да је у низу криминалних аката извршена, како је наведено, огромна „крађа идентитета“ из рачунарских база података. Изнете су (званичне) процене да је само за пола године на тај начин „украдено“ близу милион идентификационих података, и то само узимајући у обзир хакерске акције масовног обима. Од медицинских установа (Medical Group Management), преко кредитних компанија (Choice Point) па све до ланаца продавница робе широке потрошње (Retail Ventures), сви су били на удару „крадљиваца идентитета“. Рачунарске преваре какве су phishing и pharming (крађа идентификационих података на Интернету ради финансијских и осталих малверзација - прим.) су већ посебна прича која даје нову дозу озбиљности целокупном проблему. Потрошачка друштва, обликована хедонистичким погледом на свет, имају сужен видик (Владика Николај је својевремено такав видик звао воловским јер не види даље од пашњака и стомачних потреба), а самим тим дају и сужен одговор на ово питање, јер све своде искључиво на економске последице и повреду приватности. Наравно, те последице су итекако реалне и несумњиво важне за функционисање у сваком друштву – никоме не пада на памет да их пориче. С тим у вези треба подсетити да су хришћани (којима је одувек био стран сваки *Православље 915, 2005. 43 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ манихејски дух који негира све што је везано за материјалну егзистенцију) потпуно свесни своје друштвене одговорности и данас указују на реалну опасност од различитих појава, али никада не остају на спољашњим разлозима јер искључиво фокусирање на њима не даје свеобухватан и целовит приступ. У оквиру теме о „крађи идентитета“, ваља нам прво одговорити на питање колико је сам појам идентитета у данашњим условима сужен и разводњен, поготово ако узмемо у обзир светоотачку ризницу којом се Источна црква напаја већ два миленијума. Пи а еиден и е а т њ т т т Питање идентитета човека једно је од кључних вековних несугласица између источне и западне мисли. Запад, практичан и са смислом за друштвене институције и организацију (очигледан пример је римско право), одувек је човека посматрао као индивидуу, појединца који у друштвеним односима изражава свој идентитет. Вероватно је тај легалистички дух имао утицаја и на каснију западну теологију. Базирана углавном на темељима које је поставио блажени Августин (а које ће Тома Аквински само консеквентно продубити), западна теолошка мисао је утонула у индивидуализам приликом одређења човековог идентитета. Пошто је Августин доследно реципирао платонистичку мисао, пројектујући је на хришћанско учење у тријадолошком догмату, дошао је до закључка да се човек потврђује као личност преко самосвести односно да тиме потврђује свој идентитет. То је касније имало несамериве последице на цео друштвени живот, па и на однос према природи (проблем еколошке кризе је посебна тема која се директно ослања на ову проблематику). Насупрот томе, увек контемплативно оријентисан Исток није имао такву мисаону путању у одређивању идентитета. До44 Потрага за изгубљеним идентитетом вољно је упоредити латински језик (са својом лаком, правнички прецизном структуром и хладним тоном) и старогрчки (песнички језик са обиљем израза и структуром неупоредиво комплекснијом за учење) па да се схвати разлика у начину мишљења етничких корпуса који су се њима служили. Исток је, дакле, иако мање практичан у овосветском смислу, одувек имао шире видике, а свој богословски апогеј је доживео у мисли Отаца 4. века, пре свега кападокијских теолога (првенствено светог Василија Великог). За поменуте Оце човек, као икона Божија, није могао бити поиман ван односа са другим људима и то односа који би почивао на љубави и слободи. Таквим односом љубави и слободе човек је боголик – другим речима, као што идентитет Личности Свете Тројице извире из њиховог међусобног односа, тако и човек свој идентитет црпи из односа са другим људима и са Богом. Ван тог односа, све се сурвава у трагичан индивидуализам у који су први закорачили наши прародитељи Адам и Ева. Да иувид љ Битно је нагласити да се пуноћа животног односа не може остварити уколико је усмерена само према ближњем, јер смрт потире и такав однос – у вечности, када буду порушене баријере времена и простора, неће постојати само међуљудски однос, већ и однос према Богу. То прожимање односа према Богу и ближњем најбоље се види код светог Јована Богослова који поручује да себе лаже сваки који каже да Бога воли, а брата свога мрзи (види: 1 Јн 4,20). Такав духовни доживљај је описала и древнохришћанска изрека: „Видех брата свога, видех Бога свога!“, изречена од египатских монаха и записана у Старечнику. Стога је сваки хуманизам, уколико није утемељен богоцентричном динамиком, лажан и пропадљив. Често је он замаскиран људским правима, магловитим антрополошким одређењи- 45 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ ма, понекад националном припадношћу, некада обичним породичним односима – али увек је једнодимензионалан, без вертикале која би га извлачила из смртне агоније. Двоје младих се, рецимо, воли и свој однос базира на љубави и слободној вољи, али то није довољно за превазилажење смрти уколико та веза није крунисана Христом и усмерена на изградњу Тела Христовог. То је духовно посебно евидентно када прослављамо празник Васкрсења Христовог, празник победе над смрћу. Уколико сви наши међуљудски односи из којих црпимо идентитет нису заокружени истим таквим односом ка васкрслом Христу, на који начин можемо очекивати истинско остварење идентитета? Неко ће рећи да и после Христовог Васкрсења људи умиру, па чак и светитељи. Како на то одговорити? Јесте, тачно је да људи умиру и после тог славног догађаја, али то није смрт каква је била раније. Пасха Христова је смрт учинила једним пролазом ка животу вечном, у коме ће наш истински идентитет бити потврђен у потпуности када Бога будемо видели као што јесте (како је то истицао архимандрит Софроније, ослањајући се на 1Јн 3,2). Уколико је наш идентитет био истински везан за Бога и ближњег, биће потврђен за живот вечни, а уколико је био везан за све што је ниже од тога, биће потврђен за муку вечну. То је богочовечанска реалност која не извире из уџбеника, већ из живог опита Цркве. Ли ур иј кииден и ет т г с т т Дакле, дошли смо до закључка да је идентитет аутентичан једино уколико извире подједнако из односа љубави и слободе ка ближњем и ка Богу, а то се у животу Цркве најбоље и најпуније одсликава у литургијском сабрању. Хришћанин ван Литургије суштински није хришћанин јер свој идентитет налази, потврђује и овековечује једино на литургијском 46 Потрага за изгубљеним идентитетом сабрању које свети Игњатије Богоносац у својим познатим посланицама и види као Цркву. То је идентитет који долази из вечности (Духом Светим) и преноси се у вечност (причешћивањем). Возглављени Христом као Главом мистичног Тела, идентитет везујемо како један за другог (попут односа удова једног тела), тако и према Богу (као тело према глави). Такав органски спој разбија сваку механистичку парадигму која би покушала да се наметне као исправна. Овакав став у потпуности разоткрива површност данашњег идентитета како се он узима у обичном разговору. Иако је истакнуто да хришћани никада нису бежали из овоземаљске реалности нити су били сањари и идеалисти, ипак су друштвеним феноменима пре свега давали шире значење и смисао, дајући одговор увек из литургијске перспективе. Шта бисмо у том случају могли да кажемо за проблем крађе идентитета са почетка текста? Ан ро о о ки,падру тве ипро лем т п л ш ш н б Треба апсолутно подржавати борбу свих друштвених институција у вези са манипулисањем рачунарским идентификационим подацима о личностима или предузећима. Хришћани ће у том погледу увек подржати прецизне законске легислативе и нормирање друштвених односа ради заштите грађанских права. Али, у нечему се и разликују. Разликују се по томе што не стају на тој тачки, чиме би изневерили свој хришћански етос, далеко шири од класичних друштвених односа. Сведочећи свој етос, хришћани ће увек сведочити да су проблеми у оквиру друштвених односа увек пројекција проблема у вези са међуличним односима. Тај нарушени однос између личности је или директно условљен реципираним философским премисама, или подстакнут општом идеолошком матрицом која се медијски намеће ширим слојевима. Свима 47 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ је ваљда јасно да је у модерном свету таква општа матрица по хоризонтали базирана на крајњем индивидуализму, а по вертикали на крајње утилитарној етици. У овом конкретном случају, проблем није само у нелегалном преузимању и коришћењу података од стране хакера, већ у поимању идентитета онако како га друштво узима данас под притиском технократије. Као хришћани, никада не можемо пристати на то да наш идентитет лежи у гомили података на хард-диску или некој картотеци, већ ћемо га увек налазити у светој Литургији – друштвене односе ћемо увек поштовати, али их никада нећемо обоготворавати. Терминологија мора бити кристално јасна и недвосмислена – иако су идентификациони подаци у друштвеним односима увек били коришћени, идентитет човека је ипак много шири од њих. Про а а е еиз у ље огиден и е а н л ж њ г б н т т т Проблем крађе идентитета није нов – први лопов био је ђаво, а први покрадени Адам и Ева. Иако тада нису постојале компјутерске базе података, целом човечанству је украден идентитет, али не хакерским упадом, већ одвајањем од Бога и раскидом заједнице живота. Свака даља крађа идентитета само је пројекција те крађе, а изгубљени идентитет је у целости могуће пронаћи само васпостављањем аутентичне међуличне заједнице, онако како је Црква живи и доживљава. 48 Виртуелна реалност * Један од рачунарских концепата о којем се веома много пише и говори јесте тзв. виртуелна реалност (Virtual Reality). Иако је реч „виртуелно“ вишезначна (у „Лексикону страних речи и израза“ Милана Вујаклије постоји десетак различитих интерпретација) у контексту рачунарске терминологије она означава оно што на дигитални начин опонаша природно, али није од природе, већ само споља има њен изглед. У практичном погледу, овај концепт је највише заживео у тродимензионалним компјутерским играма и тзв. симулационом софтверу. С обзиром на то да су рачунари у последњих десетак година имали вртоглави развој по питању брзине централних процесорских јединица, видео компоненти и количине информација коју је могуће складиштити и обрадити, данас се дошло до тога да је графички могуће фотореалистично репрезентовати ствари реалног света. То практично значи да рачунарски генерисану слику (визуелизацију) неког природног модела (човека, рецимо) готово да једва можете да одвојите од реалне слике. Постоје, чак, посебни сајтови на Интернету на којима се нуди низ слика код којих треба погодити да ли је у питању рачунарски генерисана визуелизација неког природног модела или пак природна фотографија. Јасно је да виртуелна реалност у рачунарском свету има претензије да буде нека врста замене реалног света, у споља*Православље 901, 2004. 49 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ шњем, визуелном и звучном смислу. Колико овај концепт задире у православно виђење света и човека, које су његове потенцијалне могућности, али и опасности и на основу чега треба заузети став по питању овог феномена? За ав исофт ер б н в Мало се зна да је индустрија тзв. забавног софтвера (рачунарских игара) далеко већа од филмске. У питању је огромно тржиште чија је циљна група популација старости од 5 до 35 година (а можда и шире). Вреди нагласити (због потенцијалних романтичара) да се ова индустрија (као и свака друга) руводи искључиво профитом и никаквим другим циљем и мотивом – ту ентузијаста има веома мало. Виртуелна реалност у овој области се може посматрати у ширем и ужем смислу. Шире посматрано, у питању је коришћење рачунарских игара на било ком рачунару, независно од опреме коју исти поседује. У ужем контексту, виртуелна реалност се везује за коришћење игара које имају изузетну графичку подлогу тродимензионалног типа (то су игре које претендују да што верније пресликају спољашњу стварност). Уз њих се често користе специјализоване VR (Virtual Reality) наочаре, кацига и рукавице. Особа која навлачи кацигу на главу одједном пред собом има потпуно нови, виртуелни свет са својим законима и правилима. Двадесет минута коришћења оваквих кацига је највише што лекари препоручују, с обзиром на статички напор који кичма трпи, али и на психо-моторичке последице које могу настати у супротном. Које су то последице? Експериментална пракса је показала да после дужег коришћења оваквих „помагала“ моторика тела почиње да заказује, у смислу да покрети немају пређашњу прецизност, координацију и ритмику. То није ни чудо јер ниједан виртуелни симулатор не може довољно добро да испрати покрете тела, ма колико графич- 50 Виртуелна реалност ки био савршен. Још увек се поуздано не зна какав је утицај на мождане ћелије и функције мозга уопште. У последње време се чак користи и ваздушни простор (то се видело 2004. године и на CeBit-у, једном од највећих сајмова дигиталне опреме на свету) уз помоћ холограмских помагала и стварањем лажне перспективе тако да је тродимензионални модел практично пред вама, иако је, наравно, у питању чиста илузија. Православни поглед на ову проблематику се не исцрпљује у констатовању техничке и ергономске стране – тиме би више требало да се баве информатика и медицина, а њихова сазнања (која смо навели) и хришћани би требало да узимају у обзир приликом обликовања свог става. Но у овом конкретном случају, поставља се и питање до које мере се овај концепт може користити, а да не утиче на духовни живот и његову здраву динамику. Превасходно се ово питање поставља због чињеница да Православље својим литургијско-подвижничким погледом на свет претендује на његов преображај изнутра и у складу са његовим природним назначењем и циљем датим од Бога приликом стварања света и човека, док концепт виртуелне реалности покушава да учини слично, али на један спољашњи и крајње неприродан начин, без икаквог подвига – практично из фотеље. И не само то, већ стварност „преображава“ тако што креира привиде и карикатуре настале у нечијој машти која је често под утицајем потпуно антихришћанских идеја (пример су најновије игре потпуно вулгарне тематике). Можда је боље рећи да виртуелна реалност, у смислу у ком је наведена, покушава не да преобрази реалност, већ да побегне од ње тј. да омогући тренутни бег од реалног живота и то право у илузију, која је, према светим Оцима, једно од оружја којом се нечастиви користи да би преластио (преварио) човека. А да не говоримо о последицама неумерене фантазије на исихастички живот који треба да буде врхунац хришћанског подвига. 51 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ Наведимо један конкретан пример. Најновији наставак игре под називом Doom (Страшни Суд – прев.) је једна од најпознатијих и најраспрострањенијих игара овог типа на PC (персоналним) рачунарима. Технички, она представља врхунац графичког и звучног достигнућа у данашњим оквирима дигиталне технологије доступне кућним условима. Међутим, ко год је, барем на трен, погледао слике из пропагандног материјала ове игре није могао остати равнодушан јер креатуре које се у њој појављују су, благо речено, демонолике. Да ли дете основношколског узраста треба да уђе у тај свет виртуелних демона из нечије болесне маште правдајући то потребом праћења трендова и чињеницом да сва деца ионако користе такве „игрице“ (обратите пажњу на еуфемизам)? Хвала лепо, али не за мене! Иначе, један познаник који често користи забавни софтвер и има либералније ставове ми се директно пожалио да је управо ту игру деинсталирао са свог рачунара неколико минута пошто ју је покренуо – напросто није могао да издржи тај ниво тортуре виртуелног сатанизма! ПримериправилнеприменеVRконцепта Поред игара, где се користи најчешће на штету конзумента, виртуелна реалност има неких примена које би, у складу са икономијским ставом, могле бити дозвољене (па и корисне), али једино уколико би коришћење било строго контролисано. Примера ради, студенти Академије ликовних уметности би могли на часовима да прођу кроз виртуелни модел неких од познатих светских музеја и да разгледају највиша уметничка достигнућа директно у амфитеатру свог факултета. Архитекте би исти концепт могле да искористе за тродимензионалне пројекције најпознатијих светских архитектонских решења. Студенти медицине и ветеринари би вежбе из анатомије и судске медицине могли да врше на виртуелним моделима без потре- 52 Виртуелна реалност бе за сецирањем људских лешева или животиња. Чак би и студенти теологије могли да имају користи од овог приступа јер би, примера ради, могли на вежбама из Црквене уметности да се упознају са унутрашњошћу најпознатијих манастира из православног света. Један такав CD са тродимензионалним материјалом везаним за манастир Хиландар урадио је познати уметник Тејлор. На нашем Православном богословском факултету у Београду пионири правилног коришћења овог приступа су катедре за патрологију и литургичко богословље чији предавачи повремено организују мултимедијалне презентације за едукативне потребе. Не би само образовање имало користи од ограничене употребе овог концепта. Војска би, рецимо, имала користи при обучавању пилота или тенкиста коришћењем виртуелних симулатора чиме би се сачувала природна средина и смањили трошкови обуке на правим објектима. Све су то примене које се могу и дају осмислити, али још једном треба поновити, једино уз критички и строго контролисан приступ. То би значило да је потребно применити овај концепт не са циљем замене или бежања из реалности, ка чему ова област све више неконтролисано гравитира, већ скренути употребу на практичне ствари, строго водећи рачуна о томе да је у питању само једна алатка. То никако није нека врста „православног утилитаризма“, већ покушај преображаја умног става према овом феномену и његовог правилног перципирања од стране савремених хришћана који ће пре или касније доћи у сусрет са њим. Далијеупи а у„за ра ениплод“? т њ б њ На крају бисмо могли да поставимо питање: да ли је у питању „забрањени плод“, који споља изгледа веома лепо и привлачно, али који води ка пропасти? У једном делу ове пробле- 53 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ матике треба бити строго одречан и већ на почетку, готово хируршки, одсећи примену у виду комерцијаних виртуелних игара, осим у (ретким) случајевима када је игра повезана са учењем деце (поготово оне која заостају у развоју). Не сме бити лажних компромиса: рачунарске игре у уобичајеном смислу, осим што узимају огроман део слободног времена, могу бити врло опасне по духовни, али и телесни развој, поготово деце. Са друге стране, примене у образовању студената, медицини, војсци... могу бити веома корисне, с обзиром на то да саме по себи подразумевају да је у питању употреба технологије од стране човека, а не супротно. Модернизму, као својеврсној философској доктрини која покушава да се наметне у тзв. дигиталној ери, требало би по свим питањима (па и по питању концепта дигиталне виртуелне реалности) супротставити здравоумно расуђивање. У том смислу није добро a priori одбацити све могућности које технологија доноси, а још мање некритички примати све што она нуди. Исти став треба имати и према концепту виртуелне реалности који носи велике могућности, али и опасности, те стога захтева опрезан приступ и расуђивање које извире превасходно из подвижничко-литургијске перспективе. 54 Компјутерске игре * Вероватно ће се већина читалаца изненадити чињеницом да вртоглави успон рачунарске технологије у последњој деценији није условљен само све захтевнијим рачунарским апликацијама и „озбиљним“ софтвером, већ превасходно развојем тродимензионалних игара! Управо су 3D игре пресудно утицале на појаву све бржих кућних рачунара (тачније бржих процесорских и видео подсистема) који би могли без успорења да извршавају сложене калкулације у виртуелном простору. И таман се појави процесор на вишем такту или бржа видео карта, а на тржишту се већ појавила „супер-реална“ игра која захтева бржи рачунар... и тако у круг. Профит који остварују произвођачи игара (а уз њих и произвођачи рачунарских компоненти) је огроман и значајно премашује износе из филмске индустрије. Ако је пре петнаестдвадесет година и било ентузијаста у овој области који су рачунарске игре радили из креативних побуда, данас је процес креирања компјутерских игара у готово 99% случајева детерминисан искључиво профитом. До деведесетих година мало ко се суштински бавио проблематиком рачунарских игара: графика није била фото-реалистична, а велики део игара је задржавао колико-толико пристојан ниво узимајући у обзир општеважеће друштвене норме морала и понашања. Медицински радници и социолози су се у то *Православље 903, 2004. 55 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ време ограничавали на препоруке за временско ограничење рада на рачунару (укључујући и играње), док је ретко која игрица изазивала реакције психолога у смислу забране коришћења деци млађој од 18 година. Готово истовремено са напретком дигиталне технологије и повећања степена реалности у „игрицама“ дошло је и до забрињавајућег пораста насиља, бруталности, али и отворене моралне декаденције која се почела отворено сугерисати, тако да је данас готово немогуће пронаћи компјутерску игру која би имала здрав садржај и тему. Да ли је време да се заузме одлучан, конкретан став по овом питању и шта се све притом мора узети у обзир? Там астра ави еоига а н н д р Сећам се да је мој први додир са рачунаром био у 4. разреду основне школе када сам добио Commodore 64 који је у то време (уз ZX Spectrum) био убедљиво најраспрострањенији кућни рачунар. Вероватно је сувишно напомињати да је мој тадашњи рад на рачунару био везан углавном за забавни софтвер тј. игре (што се одразило и на школске оцене). После неког времена је дошао и PC, „озбиљан“ рачунар, али старе „неозбиљне“ навике вишечасовног играња су остале. Гледајући из садашње перспективе, више пута сам покушао бар оквирно да израчунам колико сам времена изгубио играјући се као дете (али и као адолесцент) разних акционих, платформских, FRP (Fantasy Role Play – специфичан тип игара са посебним амбијентом фантазије – прим.) и сличних игара из којих ништа корисно нисам научио (напротив!). Треба одмах на почетку рећи, дословно и доследно: 90% игара које су до данас пласиране на светско тржиште са становишта образовања представљају потпуни губитак времена – све знање добијено играњем сводиће се најчешће на памћење 56 Компјутерске игре програмираних нивоа (Levels) или вежбање условних рефлекса са палицом (Joystick). Дакле, са становишта корисности, већина игара представља пуки промашај. Да се прича завршава само на томе, могли бисмо да затворимо тему и да кажемо да се све своди на икономијско одређивање максималног времена које се може приуштити за играње (иако би потпуно одбацивање истих у овом случају било једини одраз јаког карактера). Међутим, прича овде тек почиње... Главни проблем је у чињеници да је садржај највећег броја игара данас дефинитивно разоран по психу конзумента, а поготово деце. Ово пре свега важи за игре које су се појавиле у последњих неколико година у којима је проценат болесног материјала поражавајући. Као најмања опасност међу психички погубним играма појављују се акционе игре које вас стављају у улогу командоса и најочигледнији су пример виртуелне бруталности: разарање и крв на све стране, а све то са реалним звуком и графиком (попут игре Far Cry која је померила технолошке домете овог жанра). Било би занимљиво направити једну озбиљну српску социолошку студију која би утврдила евентуалну повезаност повећања малолетничке делинквенције и конзумирања оваквог типа игара. До које се мере демоноликости оваквих компјутерских игара може доћи види се из примера једне од најпознатијих игара на свету под називом Doom. Најновији наставак до те мере дочарава атмосферу неког болесног ума да ни најзагриженији играчи (популарно : gamer-и) не могу да издрже вишечасовно малтретирање чула које долази са мониторског екрана и звучника. Ко год има колико-толико здрав поглед на свет ову игру прекида (тачније, комплетно деинсталира) после само неколико минута! Сатански симболи, убиства, језиви крици и све остало што прати ову ултрапопуларну игру говоре до које мере може доћи некритички став према компјутерским 57 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ играма. Овакве игре се, због нивоа насиља у њима, забрањују малолетницима, али лично мислим да би држава својим полугама (порез, рецимо) требало још више да им отежа приступ тржишту, а са друге стране да поспеши појаву здравих садржаја (примера ради, прикупљањем пореза на промет „умотворина“ попут горенаведених игара може се пунити фонд за едукативни софтвер на српском језику). Осим оваквих игара, очигледно опасних по ментално здравље човека, постоји и низ оних које би могли да сведемо под „морална катастрофа“. Примера ради, у часопису Svet kompjutera 8/2004 (једном од реномираних домаћих часописа дигиталне тематике који објављује и приказе игара – прим.) најављена је игра Seven sins (Седам грехова), у којој је циљ да будете што већи грешник и да што више пута чините седам смртних грехова. Слика која стоји уз најаву „обећава“ врхунску графичку подлогу – сада постаје могуће и виртуелно гре шити, без зазора, стида и граница. Сваки даљи коментар о томе је сувишан... У јубиларном броју (10/2004) истог часописа се најављује игра под називом Diabolique: License to Sin (Ђаволство: Дозвола за грех) у којој се играч ставља у улогу ђавољег слуге који се бори против снага Добра! У истом броју је описана игра под називом Evil Genius која вас такође ставља у улогу антихероја. (ово није критика часописа Svet kompjutera који је на завидном нивоу у смислу техничких информација које нуди, већ критика самог смера ка којим новије игре све више иду – прим.). Осврнимо се укратко и на феномен тзв. групних игара. Човеку је одавно постало досадно да се бори против машине па је тренд умрежавање више рачунара ради игре у групи, било једних против других или заједнички против машине. Играонице ничу на сваком кораку и препуне су углавном малолетника који уживају у надметању са својим пријатељима (једна од 58 Компјутерске игре најпознатијих игара овог типа је пуцачка игра Counter strike). Овде би требало тражити и дубинске узроке – чини се да млади овим првенствено изражавају онтолошку жеђ за заједни цом, али на један извитоперен начин. Због тога је веома важно да вероучитељи деци пре свега преносе литургијску мисао и менталитет, да их позивају на заједничко активно евхаристијско учешће у Служби над службама – Литургији, па ће та погрешно усмерена енергија добити свој прави ток. Не ипо и ив икон еп и к з т н ц т Истине ради, треба поменути да постоје и компјутерске игре које се могу искористити за учење и интелектуални развој деце и одраслих. Најстарије игре тог типа биле су шаховске симулације (које су данас на таквом нивоу да представљају озбиљан изазов и шаховским велемајсторима) и разне логичке игре (попут прастарог Sokoban-а). На следећем степенику корисности налазе се тзв. мултимедијалне презентације у облику забавног софтвера. Области попут математике, хемије, физике, историје, географије... су обрађене на такав начин да је учење омогућено преко игре, што је одличан начин да се деца заинтересују за неку област, али и да се на прави начин ослободе страха од коришћења рачунара. Деца би уз овакве игре могла да науче и стране језике и то врло рано и потпуно ненаметљиво. Подразумева се да би стручњаци за образовање требало да имају редовне консултације са информатичарима и да им дају смернице по питању обима информација који је примерен одређеном узрасту, да не би дошло до преоптерећења деце. Овде лежи и шанса за црквену катихезу младих у савременој цивилизацији јер би деца могла да науче доста о православној вери играјући се едукативним софтвером. Електронске квизове бисмо могли да ставимо у посебну групу компјутерских игара едукативног типа. Они су популар- 59 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ ни и код младих и код старих (о томе говори и гледаност квизова на домаћој телевизији), а многе сувопарне чињенице се путем пријемчиве форме квиза лакше памте. За децу би најбоље било да електронске квизове играју заједно са (веро)учитељем на часу, ако за то има услова, или са родитељима код куће. Ho olu ens m d Наш уважени професор Пастирске психологије на Православном богословском факултету у Београду, академик Владета Јеротић, често у својим антрополошким есејима истиче да је човек не само homo sapiens, homo religiosus итд. већ и homo ludens – биће које се игра односно има потребу за игром. Ово играње не би требало схватати сувише уско јер се игра често спаја и са озбиљним, свакодневним пословима, ради уништавања монотоније. Компјутерске игре у већини случајева данас губе свој смисао јер уместо одмора углавном доносе напетост чула. Стога треба бити крајње реалан и опрезан по овом питању јер се погрешна стремљења не увиђају одмах, чему често придоносе разни еуфемизми (попут речи „игрице“). И овде се ваља држати златног правила о умерености и здраворазумском расуђивању: икономијски би било дозволити деци временски ограничено коришћење одређеног круга игара које би могли свести под ненасилне и опуштајуће, али исто тако скретати пажњу на погубност коришћења игара агресивне или директно сатанистичке тематике и потпуно их разобличавати. Особито родитељи морају имати активну улогу у том процесу. Са друге стране, нипошто не треба одбацивати ону грану компјутерских игара која је по својој намени едукативног карактера и омогућава квалитетан видео и звучни запис, као и брзу претрагу информација, што је предност у односу на класичне уџбенике. 60 Деца и употреба рачунара * Не тако давно смо били сведоци једне бурне дискусије у погледу дилеме да ли је за децу најмлађег узраста потребна формална настава из информатике или не. Аргументи pro et contra су углавном били изношени у зависности од наклоности ка конзервативизму или модернизму, међутим, веома мало је било истинског поимања целе проблематике, због чега је тежиште са суштинског питања пребачено на епифеномен. Наиме, првенствено је требало рећи на који начин децу уопште треба упућивати према овој области, што обухвата и поменути формално-хронолошки аспект. Чињеница је да су информационе технологије присутне у свакој пори друштвеног живота те да је потребна одређена стратегија у припремању деце за сусрет са њима. У решавању тог питања ни крајњи изолационизам ни стихијски приступ не дају прави одговор. Потребно је отварање ширих видика, у смислу да поред чисто прагматичних разлога у обзир треба узети психолошке, физиолошке, дидактичке и педагошке факторе. Праг а ич ираз о и м т н л з Данас ћете често чути то да је „деци најпотребније да науче да раде на рачунарима јер то је будућност“. Нико не спори чињеницу да ће дете када одрасте неумитно сусрести дигиталне технологије, ма каквим послом се бавило, но да ли је овај * Православље 911, 2005. 61 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ уско технолатријски и прагматични став целовит и темељан? Историјски токови људске мисли уче нас да сирови прагматизам увек губи дах на дуже стазе, ако није потпомогнут темељнијим концептом. Ако као доминантан и једини прави разлог узмемо прагматично настојање да се рачунар безусловно постави раме уз раме са оловком тј. учењем писања, проузроковаћемо веома компликоване ситуације у каснијем добу. Конкретно, замислите човека који је од малих ногу научио да сабира и множи само користећи софтверски калкулатор или који има непрепознатљив рукопис јер је одмалена навикнут на текст-процесоре. Само ова два примера су довољна да се увиди да није баш све онако како стереотипне фразе говоре. Пре рада на рачунару, дете свакако треба потпуно да савлада основне математичко-логичке операције и основе писмености. У свом најранијем узрасту оно треба да учи фундаменталне ствари које за цео живот остају такве какве јесу и које се не мењају – сабирање и одузимање основних бројева увек остаје такво какво јесте, а исто важи и за правопис чија правила остају бар док је поколења. Међутим, код рачунара није такав случај, јер се оперативни системи, програмски језици, апликације... мењају сваких неколико година и потребно је стално унапређивање знања. Довољно је само да се сетимо преласка са командне линије DOS оперативног система на графичка окружења попут Windows-а, што је било равно софтверској револуцији. Треба тежити да се деци најмлађег узраста рачунар сугерише као корисно помагало, али тек пошто савладају основне школске дисциплине. Рачунар никако не треба сугерисати као замену за те основне процесе. У почетним разредима више времена треба посветити класичним предметима који су основа за даље, па и за информационе науке. Уколико се већ иде ка рачунарској едукацији мале деце, не би их требало 62 Деца и употреба рачунара оптерећивати учењем променљивих софтверских решења, већ их треба упућивати на схватање основних и лако схватљивих ствари из рачунарског света које ће остати за дужи временски период непромењене. Пси о о киаспект х л ш Вероватно је свима јасно да дете има свој сопствени свет, зависно од узраста и породичног окружења. Психолошки аспект је веома битан када говоримо о додиру детета са рачунаром јер се могу направити грешке које ће итекако имати одраза на касније формирање личности. Дете је склоно спонтаном истраживању света око себе и у овом сазнајном процесу треба му помоћи да све поима на прави начин – не само рачунар који имате у свом стану, већ и сваку другу ствар. Од малих ногу, детету је потребно пренети здрав став према стварима које га окружују, а то ће најбоље бити урађено директним примером родитеља. Рецимо, ако родитељ сатима седи за рачунаром у кући не обраћајући пажњу на потребу општења са укућанима, вероватно је да ће и дете желети да га подражава, што је општепознат феномен имитирања родитеља. Са друге стране, пожељно је (уколико дете испољи интересовање за рад на рачунару) да родитељи што чешће заједно са њим раде и да мудро одређују временски период колико би дете требало да проведе времена за монитором. Сигурно је да ће у том случају оно у каснијем развоју испољавати мање тежњи ка индивидуализму и да ће развијати здрав осећај за заједницу, док су у супротном извесни егоцентрични токови психолошког развоја. Фи и о кири амде е а з ол ш т т т Питање физиолошког развоја детета је у великој мери условљено физичким активностима, поред главних чиниоца какви су исхрана, сан, породични мир. Стога родитељи тре- 63 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ ба да воде бригу о томе колико дете проводи времена у константно седећем положају који повећава статички притисак на кичму и мишиће врата. Осим тога, није непознато да су руке током куцања на тастатури и држања миша најчешће у неприродном положају (препоручљиво је повремено истезање мишића руку) што може довести до низа лакших, али и тежих обољења, какво је Carpal Tunnel Syndrome (нагњечење нервних влакана због неправилног положаја руку приликом дуготрајног куцања на тастатури или коришћења миша које узрокује парализу екстремитета – прим.). Мониторски екран има утицај на вид, не толико у виду негативног зрачења које је у протеклих неколико година значајно смањено, или фреквенције освежавања, колико у погледу близине (савет: научите децу да повремено скрећу поглед на удаљене предмете ради опуштања зеница ока) и чињенице да је број трептаја очних капака смањен (не каже се узалуд за некога да „буљи у монитор“, због чега су препоручљиви повремени брзи покрети очних капака). Потребно је и временски ограничити рад на рачунару за децу која су у развоју. Посебно је апсурдна чињеница да многа деца играју спортске игре на рачунару, а у близини куће имају игралиште! Родитељи напросто морају водити рачуна да дете не изгуби свој нормални физиолошки ритам потребан за раст и развој. Мо ер иви о иуче а д н д в њ Уско дидактички аспект би се могао свести на проширење начина учења уз помоћ рачунара. Пре свега, треба узети у обзир учење језика које уз помоћ мултимедијалних CD-ова олакшава рад. И овде важи препорука да је најбоље учити заједно, са родитељима или наставником. Деца ометена у развоју нарочито могу имати много користи од оваквог начина учења. Међутим, треба бити потпуно искрен и рећи да децу најмање 64 Деца и употреба рачунара занима учење преко рачунара, а највише игре и DivX филмови, што је општепозната ствар, утврђена и емпиријским истраживањима. Тешко да ће се просечно дете у избору између видеоигара и неког едукативног софтвера одлучити за овај потоњи. Као потврду тога, наводим сопствени пример јер пријатељима често говорим да се не могу искајати за сате и сате протраћеног времена играња компјутерских игара у основношколском периоду. Пра и есво еде е т т ј т Долазимо до кључне тачке проблема која се односи на педагошки део и везана је пре свега за родитељски надзор. Овај аспект је веома битан јер се свакодневно сусрећемо са појавама какве су порнографски материјали на рачунарским CD-овима, који су се до скорашње акције београдске полиције продавали на сваком углу. Осим тога, Интернет је до те мере презагађен оваквим садржајем, да су реалне процене да је преко 50% његових капацитета затрпано управо недоличним материјалом. Овде се сусрећемо са наличјем прагматичног става о „информатизацији“ детета по сваку цену јер му постаје доступан материјал такве разорне снаге да су последице несагледиве. Додуше, постоје програми који донекле блокирају приступ већини таквих сајтова, но они нису ни издалека потпуно решење. Такође постоје програми помоћу којих родитељи могу пратити кретање своје деце по Интернету јер бележе сајтове који су посећени, но питање је колико је адекватна реакција родитеља post festum. Са друге стране, дете ће увек покушавати да заобиђе родитељски надзор, поготово јер родитељи често немају довољно знања. Немојте заборавити и на популарност Интернет причаоница (chat) на којима децу често салећу злонамерни људи. До овог проблема смо већ некако и могли наћи modus vivendi, но како изаћи на крај са проблемом оп 65 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ ште доступности информација неморалног карактера? Сви некритички настројени модернисти ово питање максимално избегавају, бивајући свесни да нема чаробног штапића који би га решио. За решавање проблема доступности свима (па и деци) свих информација које је некритички прагматизам у области дигиталних технологија изнедрио, потребна је директна акција на општедруштвеном нивоу, од породице преко школе до светских влада. Иначе ће некритичка имплементација информационих технологија угрозити основне постулате на којима свако друштво стоји. Не а instant ре е а м ш њ У Божићној посланици владике жичког Хрисостома (за 2005. годину) говори се о томе да дигиталне технологије саме по себи нису ни добре ни лоше те да сви (па и деца) треба са расуђивањем да их користе, што је православни став по овом питању. На жалост, сведоци смо супротних трендова, „модернизације“ по сваку цену. Такви трендови се рекламирају као напредни негирајући сваки другачији став као анахрон и назадан. Цена таквој непромишљености може бити велика – ко ту цену не плати на мосту (то је онај почетак када се вулгарни прагматизам шепури показујући своју „напредност“), платиће је на ћуприји (када исти тај концепт изгуби дах). 66 Проблем зависности од дигиталних технологија * Веома је занимљив случај финских војника који су у другој половини 2004. године ослобођени војне дужности под дијагнозом да су „зависници од Интернета“. Да то није изолован случај и да је у питању озбиљан проблем, сведочи и вест коју је пренео један од најажурнијих домаћих извора технолошких новина, дневне електронске вести часописа Mikro. Почетком јула 2005. године наведени извор је пренео вест да је у Кини, тачније у државној болници у Пекингу, почело лечење групе младих људи којима је дијагностикована зависност од компјутерских игара и Интернета, а као примарни симптоми наведени су депресија, нервоза, страх, испољавање недруштвености, паника, агресија... Државно-правни систем Кине је иначе један од ретких који има критички однос према дигиталним технологијама, мада је у великом броју случајева крајње рестриктиван, што је опет дијаметрална супротност у односу на либерално-модернистичка гледишта. Кинеска влада полугама власти често иде дотле да затвара играонице и интернет клубове, али више из идеолошких разлога (НР Кина функционише под специфичним видом комунистичке идеологије), а не услед суштинског препознавања проблема. Иако је веома пожељно имати критички став по питању технолошких новина, ипак је само институционални став недо*Православље 921/922, 2005. 67 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ вољан (а често уме да буде и контрапродуктиван), ако није утемељен на здравим антрополошким премисама. Шта у случају зависности од дигиталних средстава можемо да констатујемо узимајући у обзир науку Христову и светоотачко искуство? Про лемза и но тиуоп те б в с с ш Погрешно је изоловати проблем дигиталне зависности (да га тако назовемо) од проблема зависности уопште. Постоје, додуше, неке специфичности које га чине посве другачијим, али је срж проблема потпуно иста као код осталих облика зависности – једино је феноменолошка раван различита. Сећам се једног разговора из времена студија информатике, вођеног између двају колега, хришћанина и атеисте. Повод је била хришћанска вера као таква, при чему је атеиста верујућем одмах пребацио „да не може прихватити круте калупе, правила и догме“ које по његовом мишљењу Црква намеће и који ограничавају човекову слободу. Пре конкретног одговора на такав став, верујући колега га је замолио да баци цигарету коју је овај имао у руци, у име исте те слободе за коју се страствено залаже и која је тобоже укинута заповестима Божјим. Збуњен, студент атеистичке провенијенције није смогао снаге то да учини, на шта му је саговорник једноставно рекао да је слобода једино у односу према греху те да вера и испуњавање заповести Божјих не поробљава, већ ослобађа... Проблем зависности уопште треба посматрати у односу на људску природу, тачније у односу на оно што није њено – страсти као извитоперене енергије. Није роб онај који је у веригама и заточеништву земаљском, већ је роб и зависник онај који је спутан грехом и страстима које му окивају вољу. Књига Постања сведочи како је човек створен као слободан и независтан у смислу одлуке да прихвати или не прихвати иницијативу Божју. Једина зависност је постојала и постоји у равни онтоло- 68 Проблем зависности од дигиталних технологија гије (бити жив, што није могуће ван заједнице са Богом), али не и у равни воље и одлуке. Међутим, првостворени човек управо слободном вољом чини противприродан покрет и, уместо ка животу, усмерава се ка смрти. Слобода као највећи дар Божији, којим је човек постепено требало да се успиње до висина обожења, искоришћена је тако на сопствену пропаст. А управо у дубинама хришћанског појма слободе налази се кључ за решавање проблема зависности какву срећемо међу људима данас. Хри ћан кипо амсло о е ш с ј б д Хришћански појам слободе је далеко дубљи него у било којој религији или, пак, философској доктрини. На жалост, често је управо код хришћана присутан легалистички појам слободе, појам чисто друштвено-политичког карактера који слободу види у равни избора потврде или негирања између датости кроз постојеће опције. Међутим, хришћански појам слободе је далеко шири, што се види већ у светотројичном догмату. Богу од вечности ништа не сапостоји, према томе он нема између чега да бира и код Њега се та слобода увек испољава као афирмативна, као Да. Отац од вечности жели и љуби Сина и Духа Светог потврђујући слободно своје постојање у односу љубави у оквиру светотројичне заједнице. Са друге стране, Логос Божији своју слободу као љубав потврђује својим слободним рађањем од Оца од вечности и испуњавањем Очеве воље оваплоћењем у времену. Дух Свети од вечности исходи од Оца, такође потврђујући своју слободу у заједници љубави као Да према Очевој иницијативи. Слобода у Божијем постојању је неодвојива од љубави и када кажемо да је Бог љубав, управо мислимо на начин постојања и остваривања Бића Божијег, дакле на онтолошку, а не етичку категорију. У складу са тим треба посматрати и истинску човекову слободу јер је човек створен као икона Божија. То је одлично 69 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ изразио преподобни Максим Исповедник описујући праву слободу као незадржив полет ка Богу. Наиме, сваки хришћанин је призван да својим животом оствари оно што му је од Бога дато као циљ у смислу обожења. Стога љубав и слобода за хришћанина не представљају просто неке моралне категорије, већ нешто без чега спасење није могуће, управо начин постојања и уподобљавања Богу, остваривања заједнице са Њим и избављања од смрти. Без слободе оличене у заједници љубави, није могуће остварити икону Божију у себи и узвести је до подобија, није могуће узрасти у аутентичну личност којој ће сусрет са Господом бити светлост, а не тама. То је слобода у Духу Светом, слобода више реалности којом нас је Христос ослободио и учинио усиновљеницима Божијим по благодати. За остварење такве слободе потребан је велики труд воље и напор духа (јер је после пада људска воља ослабљена), а пре свега утеловљење у заједницу Цркве, Тело Христово. То је оно што називамо подвижничким животом у Христу, у смислу добровољног испуњавања заповести Господњих односно активног покушаја човека да своју вољу усагласи са Божијом. То је управо и природно стање бића и воље – велико Да према обожењу! За дубљи увид у ову проблематику препоручујемо тријадолошке студије митрополита Јована (Зизјуласа), еклисиолошке студије епископа Атанасија (Јевтића) и сотириолошка разматрања митрополита Јеротеја (Влахоса). Про лемза и но тиодди и ал ихтех о о и а б в с с г т н н л г ј Дошли смо до закључка да пут слободе у заједници љубави није робовање правилима, како то заједљиво пребацује атеистичка пропаганда, већ пут који у крајњој инстанци води до најпотпуније могуће слободе, односно њеног остварења у афирмативном смислу у односу према Богу и ближњем. Узевши то у обзир, покушајмо да анализирамо проблем о коме је 70 Проблем зависности од дигиталних технологија у тексту реч. Улазећи у свет виртуелне реалности и потпуно замењујући аутентичан начин живота, млади људи у коришћењу дигиталних технологија виде начин остваривања свога бића. Оно што је за хришћанина остваривање иконе Божије кроз литургијски живот у заједници љубави који преображава постојећу реалност светотајински је уводећи у есхатон, за технолошке зависнике је „причешћивање“ празним садржајем виртуелне реалности коју они прихватају уместо пуноће литургијске заједнице са Богом и ближњима. Уместо потпуног остварења слободне воље, временом долази до њене парализе. Хришћанину је јасно да његово биће припада створеној егзистенцији те да је без најприсније заједнице са Нествореним избављење од смрти немогуће. Иако је свестан потпуне онтолошке зависности од Бога, на вољном плану потпуно слободно тежи прожимању Нествореним енергијама стремећи ка тачки обожења када његова воља постаје Да вољи Божијој и остварује боголикост по благодати. Код зависника од виртуелне реалности све је супротно: некритичким односом према технологији постепено се утемељује свест базирана на виртуелној реалности која блокира аутентичан однос према човеку и Богу, везујући створену егзистенцију за створене енергије и правећи безизлаз смрти. Врхунска слобода, слобода синовског Да у заједници љубави коју сваки хришћанин тежи да успостави у односу према Богу и која се очитује у слободном испуњавању заповести Божијих, у свету зависника од виртуелне реалности тако задржава само једносмерност, али према смрти, уместо ка Животу. Са ојејед опо реб о... м н т н По ко зна који пут, поучени животним искуствима која су пред нама, постављамо питање критичког односа према информационим технологијама, али и према свему осталом што 71 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ пред нама стоји као могућност избора. Човек у свему може претерати и постати зависник, чак и од одређене хране и пића, маркираног одела, друштвеног статуса... па и дигиталних технологија, као што видимо. На таква искушења једино су у одређеној мери имуни људи (само)критичке свести, интелектуалци у правом смислу те речи (јер интелектуалац није човек који пуно зна, већ онај који уме критички да размишља и користи интелект). На жалост, чињеница је да млади и неискусни људи том искушењу често подлежу. Искушење пандигитализације свести стога треба разоткривати и разобличавати литургијском свешћу и есхатолошким погледом. Ту лежи одговорност савремених хришћана јер делатним примером треба да покажемо правилно коришћење дигиталних технологија и аутентичан однос према Богу и људима. Модерни човек је све ин вертовао и ступио у псеудооднос са виртуелним светом, а за своје ближње оставио утилитаристички принцип коришћења (што резултира отуђењем). У питању је класична криза идентитета личности, а технолошка зависност је само последица. Проблем не може бити решен ван онтологије персоналности и покушаја остваривања иконе Божије коју сваки човек у себи носи. Све остало (па и институционални покушаји) ће у крајњој инстанци завршити промашајима којих смо били сведоци у људској историји. 72 Пост као информациона апстиненција * Тешко је пронаћи макар једну особу из најближег окружења која нема (у мањој или већој мери) устаљену навику праћења потпуно бескорисних аудио/видео садржаја. У неким случајевима, временски консеквентно продужена пракса примања информација празног садржаја прелази у очигледну зависност. То се видело и за време не тако давних рестрикција струје из 90-их: људи су били нервозни и утучени махом зато што нису могли да отпрате омиљену ТВ серију, информативну емисију, филм или пак да одиграју неку видео игру или да сурфују Интернетом. Одсечен од светотајинског живота, савремени човек је до неслућених граница развио потребу за „информационотехнолошким причешћивањем“, задовољавајући своју метафизичку жеђ свим другим, само не Извором воде живе. Нажалост, под налетом секуларизма на ово нису имуни ни хришћани. Ду ин кисми аоВе и огпо та б с с л к с Општа информациона инфлација и њено апсорбовање од стране некритичких конзумената сигурно су на првом месту проблематичних питања данашњице. Са свих страна, човек је буквално бомбардован низом информација преко модерних технолошких (углавном дигиталних) средстава. Бујица информација која стиже са ТВ екрана, компјутерског монитора или пак слушалица MP3 плејера, често варира од посредно штет*Православље 913, 2005. 73 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ них (у најбољем случају бескорисних) до очигледно духовно опасних. Веома је тешко наћи баланс између крајњег изолационизма и искључивости са једне, и некритичког примања информација и информационог либерализма са друге стране. Нажалост, велика већина људи не само да не тражи решење за овај проблем већ своју зависност од разних информационих садржаја сматра за најнормалнију ствар. Крајња последица је феномен познат као информацијскочулна преоптерећеност. Модерни човек ће ту преоптерећеност покушати да заборави неком од „техника заборава“, али је неће решити. Ако је у питању верујући човек и ако благодаћу Божјом постане свестан те преоптерећености, најбоље време за обнову је управо време Великог поста. У једном преносном и дубинском значењу, Часни пост проживљавамо подвигом старозаветног Израиља, његовим проласком кроз пустињу до Обећане земље. Усвајајући такав смисао, хришћанин време овог поста види као сопствени седмонедељни пролазак и борбу са пустињом својих страсти да би га овенчао Пасхом, учешћем у васкршњој радости. Пут правилног усмеравања бића узводи нас до назначеног циља целе творевине, до заједнице са Богом кроз Васкрслог Господа Христа, наше обећане земље – Земље живих. Великопосна обнова нашег бића управо је пролеће душе, како се о томе дивно изразио отац Александар Шмеман. Барем за тренутак усвајајући логику Великог поста, хришћанин долази у директан судар са устаљеним навикама које на први поглед често немају ничег заједничког са духовним животом, али раслабљују умну сферу личности уколико нису под јаком уздом. Потребно је имати искрености и одлучности јер се поставља само једна дилема: да ли ићи у директну конфронтацију са старим навикама или, пак, усвојити лаганији приступ? За решавање овог питања нема просте формуле, већ 74 Пост као информациона апстиненција је најбоље слушати савет искусног духовника који ће по структури личности најбоље оценити која је тактика најпогоднија. По е акука е о и а ане а и е ч т т г р ј м г ц ј Отац Александар Шмеман у својој изврсној студији о Великом посту подвлачи да је немогуће спојити покајничку великопосну атмосферу са најновијим шоу-програмом на телевизији. У контексту наше ситуације, можемо рећи да је немогуће спојити усмереност ума ка васкршњем циљу са информационом инфлацијом у нашем окружењу. Почетак решавања овог проблема мора бити у категоријама негације, у смислу да се напором воље елиминишу сви сувишни извори информација. Логично је да човек и за време поста, да би нормално функционисао у друштву, мора колико-толико да прати информативне емисије, но да ли мора да прати и све остале емисије? Са друге стране, да ли је потребно пратити баш сваку информативну емисију (осим ако је то повезано са професијом, као у случају новинара)? У молитви светог Јефрема Сирина, која се чита током Великог поста, између осталог молимо за дух целомудрености односно умне целовитости нашег бића. Ова првобитна целовитост је распарчана и фрагментована прародитељским падом у рају и потребан је подвиг воље да би се она постигла. Тај циљ је немогуће постићи у амбијенту пренатрпаном разноврсним информацијама, било да је то музика која, као каква илустрација стварности, непрекидно иде у позадини, или непрестано смењивање берзанских цифара на екрану (на каналима попут CNN-а). Ако већ није могуће у потпуности елиминисати прилив сличних информација, могуће је бити избирљивији по питању њиховог садржаја и количине. Лавина информација различитог садржаја увек је била главни противник сабирања ума, о чему сведочи подвижничка пракса Цркве. Тако у Ста- 75 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ речнику и Филокалији налазимо савете да се клонимо рада који расејава мисли, колико до нас то стоји. Није проблем само у расејаности као таквој, већ и у некаквој чудној равнодушности и пустоши душе која је често прати. Наиме, за време поста смо и те како позвани да размишљамо о потребама својих ближњих, пре свега у смислу милосрђа. Оно увек бива подстакнуто благодаћу Божјом, али не противно човековој вољи, јер би супротно била тиранија попут оне којом западни „доброчинитељи“ просто утерују срећу по свету. Осетљивост срца је знатно снижена код просечног медијског конзумента који у току једног дана само са телевизије прикупи огроман број података различитог садржаја (радосног, тужног, лепог, ружног, здравог, болесног...) и то насумично поређаних (без реда се смењују информације различите тематике и опсега). Пред чулима се упоредо одвијају поплаве, земљотреси, затим прославе, шоу-програми, квизови... Таква динамика улазних информација напросто меље гносеолошко-критички апарат ума који не успева да се избори са огромним приливом информација различитог типа. Критички апарат постепено отупљује и духовна учмалост је неминовна (то је онај дух празности на почетку поменуте молитве Јефрема Сирина). Било због професије, било због потребе сазнања информација битних за функционисање у друштвеном систему, многи од нас нису у могућности да за време поста потпуно држе искључен ТВ, радио или компјутер. И у таквим околностима постоји начин да се све сведе на разумну меру. Уколико имате рачунар и пратите вести са Интернета, паметније је да направите списак сајтова који су заиста потребни и да у оквиру њих листате оне категорије које су од интереса. Тиме се бар донекле елиминише праћење сувишног материјала. Тај задатак је већ мало тежи код телевизије. Примера ради, човек који на телевизији прати збивања са српским народом на Косову, најче76 Пост као информациона апстиненција шће прво мора да погледа низ умарајућих вести везаних за политичка препуцавања или серију рекламног материјала, што опет води до поменутог проблема релативизације. На крају, изузетно је битно истаћи да се све не своди на „информациону дијету“ до следећег „мрсног периода“, већ је циљ да се сазнајни апарат изоштри до те мере да лакше препознаје корисне од бескорисних (и штетних) информација и убудуће. Ди а ро ич овре е ј х н н м Велики пост са својом посебном динамиком помаже да се схвати цела проблематика о којој је реч јер заглушујућој буци информација са свих страна противставља говор тишине. Свету који је навикао да живи по овоземаљским похотама и да се оријентише гастрофилософијом, посни став је лудост. Хришћанин, са друге стране, свој живот обликује управо преко свештеног времена, односно преко седмичног богослужбеног циклуса овенчаног недељом и годишњег круга празника и постова са Васкрсом у центру. Чак и да под утицајем омамљујућих спољних информација његов критички апарат утоне у сан, лако му је да се врати у истинску реалност ако живи часовником Цркве. Време које Црква доживљава је дијахронично и не познаје овосветску разлику између прошлости, садашњости и будућности. Све је повезано у односу на есхатон, који је Истина, према преподобном Максиму Исповеднику. Велики Петак стога није комеморација на тужан дан од пре два миленијума, већ директно духовно проживљавање Голготе. Хришћанин се тада ставља у положај Јована Јеванђелисте који стоји под Крстом гледајући свог љубљеног Господа како страда. Зар би такав дан требало да буде испуњен посетом биоскопу или пак гледањем омиљене ТВ серије? И да ли је Васкрс дан када баш морамо да ревносно прегледамо све вести светских медијских кућа? 77 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ Ан и о ич иза љу ак т н м н к ч Заиста је антиномична ситуација да информатичар говори о потреби за информационом апстиненцијом. Но, читалац који разуме антиномије Светог Писма и који је проживео антиномију радосне туге (феномен јединствен за православни етос), разумеће и овај позив. То није позив у смислу радикалног изолационизма, већ упућивање на критичко преиспитивање количине и каквоће информација које преко модерних технолошких средстава допиру до наших чула, често их отупљујући до жалосних граница. Апстиненцијом од преобилних информација открићете још једну антиномију – антиномију Великог поста који у себи обједињује средство и циљ. Средство, јер нам помаже да уредимо свој дух кроз сваковрсни, па и информациони пост; циљ, гледано кроз призму свештеног времена, односно годишњег богослужбеног круга, јер кроз учествовање у празнику Васкрсења Христовог иконично испуњавамо своју есхатолошку веру и наду. 78 Еколошка криза: дубинска анализа * Еколошка криза као феномен пре само педесет година није била ни на видику историјског хоризонта, а данас представља велики светски проблем. Вероватно нема потребе за формалним дефинисањем еколошке кризе, што због широких последица које сви осећамо, што због медијске кампање са разних страна. Једино што је дискутабилно јесте питање да ли смо из еколошке кризе већ закорачили у еколошку катастро фу, што је сигурно у вези са одређеним подсистемима целокупног екосистема (рецимо у случају биљних или животињских врста које су нестале или су пред нестајањем). Иако је свима јасно шта је у питању када се помену ови појмови, поставља се питање на који начин се борити и у крајњој линији трајно изборити са овим искушењем? Најчешће се само констатује да је еколошка криза последица неконтролисаног технолошког развитка, те да се кључ за њено решавање мора тражити искључиво у прецизним законским одредбама које би се поштовале како на националном, тако и на светском нивоу. Акценат се, дакле, ставља на решавање проблема у категоријама негације и превенције, без једног начелно афирмативног става (част изузецима, оличеним у разним удружењима која се боре за аутентичан став према природи). Тако је, примера ради, највећи светски произвођач рачунарских процесора, компанија Intel, био принуђен да у проје*Православље 916, 2005. 79 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ кат уклањања олова из својих чипова уложи око 100 милиона долара ради прилагођавања еколошкој кампањи и позитивном законодавству у овој области. Друштво покушава да решење нађе на ширем нивоу легалистичким принципом, помоћу разних законских докумената (које велике силе често не поштују). Примера ради, један такав инструмент, по коме су биоетичка, еколошка и културна права стављена у трећу генерацију, усвојила је Организација за европску безбедност и сарадњу. Међутим, угрожавањем еколошких права директно су угрожена права прве генерације (права личности) јер су та два правна корпуса неодвојива. Иако су овакви пројекти достојни сваке похвале, ипак се мора рећи да је приступ решавању проблема по принципу санирања последица некомплетан и у неку руку промашен. Да би се проблем еколошке кризе, данас изазване стреловитим технолошким напретком (а сутра ко зна чиме) адекватно решио, потребно је поћи од корена саме кризе. Ко енеко о кекри е р л ш з Уста Христова, апостол Павле, у својој Посланици Римљанима богонадахнуто говори да целокупна творевина тугује и уздише, чекајући да се јаве синови Божији (види: Рим 8, 19– 22). Две хиљаде година пре модерних еколошких покрета, апостол незнабожаца говори о проблему који данас резултује еколошком кризом. Но, за разлику од гледишта већине данашњих бораца за очување екосистема, апостол Павле том проблему прилази из једне интегралне перспективе везујући га сотириолошким премисама за антропологију, тачније за човеков однос ка Богу. Источна Црква је одувек учила да је творевина увучена у пропадљивост не неким фаталистичким одређењем, нити стога што је створена од Демијурга (како су говорили неки секташи), већ погрешним усмерењем слободне воље оног створе- 80 Еколошка криза: дубинска анализа ња које је требало да је рекапитулира и узнесе је ка Богу. Наиме, првостворени људи (Адам и Ева) су погрешно усмерили своју слободу и, уместо свом Творцу, природу принели самима себи истовремено упадајући у егоцентрични вртлог и раскидајући везу са Богом. Раскидом те животворне везе, јединог истинитог узрочника живота, све оно чију је круну представљао човек повучено је у бездан пропадљивости. Ту већ лежи први и основни корен еколошке кризе, онај који натуралистички оријентисани мислиоци поричу или превиђају. Дакле, прва и основна еколошка криза је криза смрти творевине која је започела далеко пре модерних технолошких проналазака. Она је настала у тренутку када је човек престао да живи етосом благодарности и заједнице живота, односно када је престао да буде свештеник природе и да је у заједници љубави и слободе приноси Богу. Еколошка криза какву поимамо данас само је последица ове првобитне кризе, последица која је постала толико видљива у тренутку када је човек почео да користи модерна технолошка средства која су само омогућила да на спољашњи начин пројектује стање свог духа и сопствени став према природи. Можда бисмо могли да пођемо и другим путем па да кажемо да је и сама појава технологије као такве пројекција стања тог истог духа, но свеједно – долазимо до исте чињенице да технологија сама по себи није узрок еколошке кризе, већ човеков став према свему што га окружује. Целокупна данашња мисао се базира на једном индивидуалистичком гледишту реалности где се природа посматра у дијалектичком односу, често као антитеза или као нешто наспрам чега човек треба да се постави, да га негира у дијалектичком мисленом ходу. Тако ћете у уџбеницима управљања технологијом, економије, па и социологије често наићи на сличне дефиниције односа човека и друштва према природи којима провејава један те исти ути- 81 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ литарни дух данашње епохе. Тај дух тврди да природа постоји зато да би човеку обезбедила материјалну егзистенцију, те да је основни човеков циљ да потчини природу зарад својих потреба. Овим се још једном потврђује да нема етике ван догматике, а владајућа „догматика“ потрошачког друштва је свима позната. Стога је и наш велики мислилац и носилац аутентичног хришћанског духа, отац Јустин Поповић, једном приликом рекао да данашње доба карактеришу модерна техника и прашумска етика. Био је у праву... Ли ур иј каеко о и а т г с л г ј Некоме ће се учинити да је кључ у натуралистичком виђењу целог проблема, у коме природу треба посматрати мајчински (вероватно сте често пута чули синтагму „мајка природа“). Овај, готово пантеистички став, је доста стар и везује се за најстарије философске школе, а модерни припадници атеистичких доктрина су га само доследно прихватили, чак и покушали да га прикажу као научни. Оваквим ставом могуће је парцијално решавање проблема еколошке кризе у широко распрострањеном смислу, али не и у суштинском, у контексту у који га је ставио апостол Павле и каснији источни хришћански мислиоци. Јер, све је узалудно ако је, у крајњој инстанци, природа и све створено заробљено смрћу. Како год да човек покуша да реши овај проблем, наћи ће се у безизлазу, ако га не веже за сотириолошке премисе. Било да се то покушава решити легалистички или философски, смрт остаје крајњи противник који не да излаз. Црква тај излаз увек, па и сада, налази у васпостављању односа човека и Бога који је омогућен Оваплоћењем Логоса, а даље се остварује учешћем у литургијској заједници. Управо на литургијском сабрању видимо приношење дарова односно 82 Еколошка криза: дубинска анализа делова творевине који је символизују у целости (управо оно што је Адам имао као задатак, а у чему је, на жалост, затајио). Приношењем уља, вина и хлеба тј. плодова људског рада, иконично се васпоставља нарушени етос истинских синова Божјих, свештеника и литурга природе. Човек више не негира природу, не такмичи се са њом нити јој се супротставља, већ је пружа Створитељу ради живота себе и ње саме. Православна Литургија, дакле, нема само сотириолошке, већ и пуне космолошке импликације – цела творевина символички бива узнета Богу ради живота. Такав литургијски етос се наставља и после свете Литургије када верујући одлазе на своје свакодневне послове и занимања. Хранећи се плодовима природе, хришћанин наставља да благодари Творцу за њих и свештени однос се наставља. Такав однос чува природу од нерационалног и деструктивног коришћења јер човек обрађује и узима онолико колико му је потребно, све време имајући одговорност пред својим Творцем који му је назначио благословену употребу са једне и упозорио на промашај егоистичке употребе са друге стране. Природа тиме постаје средство општења човека и Бога и бива увучена у догађај спасења и преображења који ће се, по обећању Божијем, десити на крају историје. Ди а ели ур иј кимплу и а с њ т г с ћ м Црква повезује еколошку кризу са антрополошком кризом и спасење света са спасењем човека, дајући тиме један потпун и заокружен поглед на ову проблематику. Са друге стране, Црква својим виђењем нема претензије да пружи глобални друштвени одговор и не поседује моћ коју имају козмократори, нити гаји илузије да ће цео свет који у страстима и сластима лежи, поћи за њеним позивом преумљења и преображаја свог бића зарад преображаја природе. Али, то и није њен задатак. 83 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ Послање Цркве је да непрестано сведочи о откривеној богочовечанској реалности и кроз то сведочење да даје свој став о решавању проблема какав је еколошка криза. Да би такав став прихватио, модерни човек прво треба да продише литургијским плућима, да ухвати мало здравог литургијског ваздуха да би схватио да није само угрожен због загађења обичног ваздуха и озонског омотача. Ако спољашњи човек осећа дисајне сметње због угрожености природне околине, колико ли се тек унутрашњи човек гуши због недостатка чистог духовног ваздуха? Ако је спољашња околина модерног човека загађена и презагађена, колика је тек затрованост у његовом духовном животу? Еколошка криза није само проблем чије се решење очекује од човечанства, већ и видљива опомена савременом човеку о стању његовог духа загађеног егоизмом и индивидуализмом. Уколико модерни човек не постане свестан тога, неће бити од помоћи ни ратификација споразума у Кјоту нити било који други облик легалистичког решења. Кључ за решавање еколошке кризе је у оживљавању литургијског етоса, уколико чула модерног човека нису отупела до те мере да не чују громогласан вапај природе за синовима Божјим. 84 Антиисихазам модерне цивилизације * Догматске истине, које је Црква током своје тегобне историје речима формулисала, заправо су настале као реакција на појаву погрешних учења. То не значи да Црква догмате није опитовала и доживљавала пре њиховог формулисања јер јој је Предање као извор догмата увек било иманентно. Међутим, када год се појавила опасност у виду непредањског учења, саборски би настајали догмати као речју формулисане богооткривене истине којима је Црква одувек живела. У првој половини 14. века дошло је до једног таквог спора који је иницирао рационалистички и западномислећи богослов Варлаам Калабријски, веома образован и учен, али неопитан у правоживљу. Он је омаловажавао умносрдачну молитву коју су неговали (и дан-данас негују) светогорски монаси. Реакција је, на молбу светогорских монаха, уследила од најобразованијег богослова кога је источна Црква у том тренутку имала – светог Григорија Паламе, потоњег архиепископа солунског, који је на богословски начин формулисао исихастички метод молитве који је и сам опитовао. Центар самог спора био је смештен у питању Таворске светлости за коју је аристотеловски оријентисани Варлаам тврдио да је створена, док је Палама бранио свештено предање о нествореној светлости, односно енергијама Божијим у чијем учествовању се обожујемо, испуњавајући циљ нашег живота – остваривање заједнице са Богом. Спор је, *Православље 924, 2005. 85 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ дакле, носио изразито сотириолошке импликације, јер је Палама бранио саму могућност нашег спасења односно обожења причасношћу нествореним енергијама Божјим. Успео је да одбрани ту истину, не толико због свог широког богословског образовања, колико због чињенице да је сам опитовао учешће у Божанској светлости и био носилац непрестане умно-срдачне молитве. Недуго потом, на познатим светогорским саборима потврђена је аутентичност и спасоносност исихастичког живота, односно стремљења хришћана ка богопознању и обожењу кроз литургијски живот Цркве и подвиг опитован кроз умно-срдачну молитву, учествовањем у слави нестворене светлости. То је била одсудна битка за Православље и правоживље, битка којом је Црква успела да сачува аутентичност свога учења од уплива крајње опасних рационалистичких струја. За дубљи увид у ову проблематику погледати докторску дисертацију митрополита Амфилохија (Радовића), дисертацију и студије Ставроса Јагазоглуа и радове митрополита Јеротеја (Влахоса). Ан и и а тич иве ро ида а њи е т ис х с к т в н ш ц Исихастички живот потребује неговање унутрашње и спољашње тишине и мира, чиме се омогућава уму да потпуно урони у Исусову молитву. Није посебно тешко закључити да модерна цивилизација негује управо антиисихастички дух. Тишина се схвата као нешто непријатно и, било да је човек у градском превозу, послу, стану... однекуд увек постоји тенденција истеривања мира и тишине, било од стране музике коју емитује неки HiFi уређај, безвезних и иритирајућих мелодија које на сваком углу одјекују са мобилних телефона или, пак, визуелних сигнала који долазе са рекламних уређаја. Својеврсни прогон тишине је толико изражен да поседник модерних технолошких средстава ниједног тренутка не жели да је осе- 86 Антиисихазам модерне цивилизације ти: на сваком кораку ћете приметити људе који шетају са слушалицама у ушима у којима одјекује музика са MP3 плејера који вири за појасом или, пак, звуци минијатурне конзоле за видео-игре која потпуно фиксира пажњу конзумента. Чак и са становишта конвенционалног функционисања у друштву, то је поражавајуће понашање (довољно је запитати се колико је смањена будност и пажња учесника у саобраћају, рецимо, било пешака или возача, чија су чула под непрестаним дејством виртуелне реалности). Свештеник Григорије Науменко је то одлично дефинисао као информацијскочулну преоптерећеност јер модерни човек свакодневно бива буквално бомбардован огромним бројем информација различитог типа што незаобилазних (везаних за професију), што потпуно сувишних (у виду измишљених потреба). Живећи у таквом амбијенту, човек најчешће није свестан штетности и последица неконтролисаног „конзумирања“ информационог садржаја, чиме бива све дубље увучен у живо блато информационог нихилизма све до тренутка када критички апарат отупи до те мере да дође до неке врсте клиничке смрти душе која због обиља информација није у стању да живи у смислу исихастичког усмеравања ума на Бога и успостављања молитвене заједнице са Њиме. Исихастички живот који се темељи на унутрашњој молитви (насупрот блуђењу ума), усредсређивању и пажњи (насупрот расејаности), миру и тиховању (насупрот немиру и буци), тиме бива потпуно онемогућен. Митрополит Јеротеј Влахос је стога у праву када каже да модерном цивилизацијом бесне антиисихастички ветрови... Пра о лав ихри ћа инуан и и а тич омокру е у в с н ш н т ис х с к жњ Како сведочити аутентични предањски живот источне Цркве у простору информационе буре око нас? Треба бити реалан и рећи да ни у најранијим вековима хришћанима није би- 87 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ ло лако трудити се у таквом молитвеном подвигу. Већ први векови хришћанства показују да они који „савршени желе бити“ (види : Мт 19, 21) одлазе на пуста места да би избегли метежност света и узнели ум ка Богу. То су они којих, према речима апостола Павла, „свет не беше достојан, а који се по пустињама потуцаше, и по горама и по пећинама и по рупама земаљским“ (Јев 11, 38), они за које је остављена слава Сунца (ср. 1 Кор 15, 41). Међутим, према речима Николаја Афанасјева, Црква је окренута пре свега према свету, а не према пустињи. Наиме, шта је са, условно речено, „обичним“ хришћанима који су били у свету, живели у свом призвању и професији? Јесу ли они живели ван овог исихастичког опита којим су живели пустињаци и монаси? Сигурно да није тако јер већ код апостола Павла налазимо заповест о непрекидној молитви (ср. Еф 6, 18) за све хришћане, невезано од службе, места и призвања (ср. 1Тим 2,8), а тако је остајало и у потоњим временима. Занимљиво је да је отац Григорија Паламе, Константин Палама, био високи чиновник на двору цара Андроника II Палеолога и радио у окружењу сталног дворског метежа, али се одликовао високом молитвеношћу, умном трезвеношћу и сабраношћу, што су примећивали чак и чланови царског савета за време заседања. Узевши све то у обзир, да ли је у условима модерне цивилизације могуће одупрети се искушењу обитавања у створеним уместо у нествореним енергијама Божијим? Ста ипод игуновомвре е у р в м н Данашњи хришћани пре свега морају бити свесни опасности секуларизације (одвајања од Бога) уколико се пасивно предају информационој плими око себе. То значи да је потребан константан труд критичког преиспитивања сваке информационе потребе – да ли је иста незаобилазна (пословне ин88 Антиисихазам модерне цивилизације формације, студије, информације везане за функционисање у друштву...) или је сувишна. То неће проћи без резова који умеју и да боле, поготово ако је човек навикнут на непрестано конзумирање празног информационог садржаја (безвезне телевизијске емисије и шоу програми, вишеминутно тумарање по Интернету без неког посебног циља, позадинска музика као подлога стварности...). Наравно, то не значи да је потребно одсећи апсолутно сваки информациони садржај који модерна технолошка средства емитују јер би то био крајње манихејски покушај, али сигурно треба бити пробирљив (по садржају и временском сегменту). Као одговорни чланови друштва, не можемо бити ван битних информационих токова. Међутим, то не значи да наша душа треба да буде некаква антена која ће непрестано и неконтролисано примати свакојаке садржаје са свих страна. Поразна је чињеница да у највећем броју наших домова ТВ и радио пријемници често раде у празно, по некаквој чудној инерцији, само да би се попунио простор тишине који је a priori резервисан за исихастички сусрет са Богом. Недавно ми је на примедбу о „убијању“ тишине једна блиска особа рекла да не може без укљученог ТВ-а када је сама јер јој је тишина непријатна, што је још једна потврда несвесног антиисихастичког расположења модерног човека. Правилан однос према информационом окружењу није мо гућ без молитвеног живота и обрнуто, права молитвеност није могућа у случају информационо-чулне преоптерећености. Стога је потребно упоредно стражење над чулима и неговање молитвеног живота, а пре свега утемељење и усмеравање свог бића ка литургијској перспективи и активном учествовању у светотајинском животу. За почетак ће бити довољно конституисање недеље у посебној атмосфери неговања мира ума и чула, у смислу иконизовања славе невечерњег Дана Господњег. 89 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ За крај ове кратке опсервације, битно је истаћи још нешто: иако свакодневне обавезе захтевају пуну пажњу и активацију разума, то није апсолутна препрека за исихастички начин живота, ако је пажња сачувана, јер је ум тај који треба да стражи и остаје у присуству Божјем. Западни теолози углавном поистовећују ум и разум, те стога падају у искушење хипертро фираности разума и покушај богопознања на философски начин због чега немају опит умне тишине у тренуцима активности разума. Источни оци праве битну разлику јер на ум гледају као на врхунско чуло душе, центар бића којим човек општи са Богом, а не као на вид или део разума, чиме је могуће упоредно бављење свакодневним активностима и пребивање ума у присуству Божијем (највиши вид такве делатности је показан у животу Пресвете Богородице). Истине ради, треба рећи да умној усредсређености изузетно погодује усредсеђеност разума и чула тачније избегавање послова који расејавају, али ни то никако не поистовећује ум и разум. Ту разлику је из сопственог опита добро знао и свети Григорије Палама па је проучавање паламитске богословске синтезе кључ за решавање егзистенцијално битних проблема који често задају болне ране хришћанима савременог, информационог доба. 90 ПРОБЛЕМ ИНФОРМАЦИОНОГ Т О ТА Л И ТА Р И З М А „Шта се дешавало у невиђеном лавиринту куда су водиле пнеуматичне цеви, није знао подробно; имао је само општу представу. Чим би се све исправке потребне за овај или онај број Тајмса скупиле, тај број би се прештампао, првобитни примерак уништио, а поправљени примерак уносио на његово место у архиви. Том поступку сталне измене биле су подвргнуте не само новине, него и књиге, часописи, брошуре, плакати, леци, филмови, магнетофонске траке, карикатуре, фотографије - све врсте књижевности и документације која би ма на који начин могла имати политичког или идеолошког значаја. Прошлост се ажурирала из дана у дан, скоро из минута у минут. На тај начин се за сва предвиђања Партије могло документима доказати да су била тачна; а није се допуштало да иједна вест, иједна изражена мисао у супротности са моменталним потребама остане на ма који начин записана. Свеукупна историја беше постала палимпсест са кога се, управо онолико пута колико је било потребно гребао стари текст и уписивао нови.“ Џорџ Орвел, „1984“ Електронска идентификациона документа * Дигиталне технологије су данас на том нивоу да омогућавају паковање огромног броја података на веома малом простору. Ово се користи, између осталог, за производњу разних идентификационих картица, најчешће у оквиру предузећа или организација као интерно решење за идентификацију запослених. Проблем настаје у тренутку када се овакав концепт жели увести у тоталном погледу, за идентификацију сваког грађанина односно за замену папирних идентификационих докумената. У неким земљама, попут наше, тај папирни идентификациони документ је лична карта, док у другим, попут Америке, личне карте не постоје и за идентификацију се користе возачка дозвола, пасош и слични документи. У Србији је ово питање актуелизовано после најаве министра полиције из времена ДОС-а (господина Душана Михајловића) да је склопљен финансијски аранжман о набавци најмодерније дигиталне опреме за идентификацију грађана. Кри и а т к Пре саме критике овог пројекта треба рећи да исти у Србији није прошао кроз неку врсту јавне дебате у којој би учествовали интелектуалци свих профила: правници, информатичари, економисти, философи, теолози... Осим тога, прескочена је основна процедура за предлог закона о новим иденти*Допуњена верзија текста објављеног у часопису Православље 905,2004. 93 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ фикационим документима, а није чак испоштован ни основни тендерски протокол. Поводом тог пројекта се новембра 2004. године огласио и министар финансија (изјаву су пренела штампана средства информисања) са тврдњом да је прекршен Закон о јавним набавкама те да ће бити подигнуте и кривичне пријаве. Све ово довољно говори о легалности поменутог пројекта, без потребе да се улази у даље појединости. Од стране тада актуелног режима само је напоменуто да ће нове, биометријске личне карте донети готово револуционарни помак у брзини, продуктивности, безбедности и утицати на степен криминалитета. Нове личне карте би требало, као што смо навели, да уместо класичних текстуалних података на папиру садрже информације у дигиталном облику о њиховом носиоцу. На првом месту треба одговорити на питање: колико информација о грађанину ће таква лична карта у себи носити? Ако у обзир узмемо претпоставку да на такав чип (или, пак, у одвојену базу података која би се ишчитавала преко идентификатора из чипа), поред графичких елемената који ће бити отисак прстију, скен рожњаче, слике из неколико перспектива (све оно што зовемо биометријским подацима) и слично, може стати и текстуалних информација реда романа Достојевског, може се претпоставити да ће поред класичних информација које данас постоје у личној карти, списак додатних, благо речено, бити веома проширен. Биће то практично један повећи досије. Ако не раније (због кршења системских закона и процедура), онда би већ на овом месту сваки искусан правник устао у заштиту свог легитимног грађанског права на приватност и упитао зашто би држава о њему скупљала толики број података? Право на приватност је једно од елементарних грађанских права загарантованих свакој личности које чува њен интегритет, у смислу да држави дозвољава уплив у њен приватни живот само до оне тачке која је разло- 94 Електронска идентификациона документа жна. У овом случају та тачка се помера унапред огромним кораком. Веома је занимљиво да ће ови дигитални подаци у предвиђеним биометријским личним картама бити читљиви једино на посебним читачима које ће поседовати искључиво државни органи. То просто значи да са собом носите државну базу података о себи коју ви лично не можете прочитати у сваком тренутку, осим преко захтева упућеног службеном лицу! Иако то није тајни досије, фактички је на пола пута до њега. Ако би поменути пројекат сагледали кроз информатичку призму, у смислу безбедности података уписаних на медијуму, опет долазимо до веома проблематичних ситуација. Прво, подаци о личности се практично централизују и помоћу једног документа појединац пред државом доказује свој идентитет. Шта се дешава уколико су подаци у личној карти погрешни, грешком или нечијом намером? На који начин у том случају доказати погрешност података? Замислите само сценарио у коме полицајцу доказујете да тај и тај податак у вашем чипу (односно централној бази) није тачан. Очито је да због тога мора постојати паралелна папирна документација у архивама, но у том случају се поставља питање зашто уопште улазити у електронску авантуру ако она не гарантује апсолутну поузданост без папирног ослонца? Ако је циљ само продуктивност или убрзање разних процеса, онда због једне прагматичности практично губимо поузданост и сигурност који треба да су увек први на листи приоритета. Такође се намеће питање непогрешивости државног органа који има приступ базама података јер се то a priori узима здраво за готово. Из искуства знамо да не постоји држава која на овај или онај начин није желела мању или већу контролу над појединцем, те да су идеалне државе могуће једино у Платоновом идеалистичком свету или пак Моровој Утопији. Ко гарантује да неће бити несавесних службеника који ће бити једини овлашћени да мењају ове податке у 95 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ државним базама? У случају папирних досијеа и више одвојених места на којима се чувају, било би знатно теже направити случајну или намерну грешку. У случају централизованог електронског система ка коме се иде, довољно је исправити податке у само једној табели у одређеној бази. Чак и да поверујемо у причу о апсолутно моралним и непоткупљивим службеницима који би одржавали базе, шта је са хакерским упадима у системе? Такви упади су у свету реалност већ неколико деценија, иако се произвођачи софтвера просто убише да нам докажу како су њихова решења апсолутно поуздана! Посебан је проблем тзв. цурење података. Наиме, Motoro la је америчка фирма која поред Intel-а гради чипове за њихову војску и остале државне институције. Истине ради, треба рећи да та фирма има изузетне стручњаке те да је њен развојни тим одувек правио једне од најквалитетнијих микропроцесора на свету. Но, проблем је друге природе. Наиме, та фирма одговара за своје радње америчком националном законодавству, а не нашем. Ко онда може гарантовати да у свој софтвер или хардвер који је продала није уградила програмске процедуре којим би неким комуникационим каналом био дозвољен приступ информацијама прекоокеанским обавештајним структурама? Са стране њиховог правног система, то би било потпуно легитимно као једна од обавештајних активности којом се проширују извори информација. Да ово није научна фантастика, сведочи и случај Microsoft-а и њиховог оперативног система Windows јер је пре неколико година доказано да је исти поседовао скривене процедуре које су биле задужене да, невидљиво за корисника, шаљу податке о његовом рачунару и инсталираном софтверу у Microsoft, у тренутку када је овај био прикачен на Интернет. Поводом тога се водио и правни спор јер су се корисници поменутог софтвера са правом осетили угроженим у смислу приватности (и добили су спор, што је најбитније). Да ли је то можда 96 Електронска идентификациона документа разлог што у армији Руске Федерације нема овог оперативног система ни на једном рачунару из војне мреже још од доласка Владимира Путина на власт? А поред Путина, вреди истаћи да се и француско министарство одбране зарад сигурности података одлучило за исти систем (прекомпајлирани Linux). Опа ностко асле и с ј д Било би још и сношљиво да се проблем овде завршава – напротив, ту тек почиње јер овај пројекат је на светском нивоу проблематичан управо због онога чему је претеча. Наиме, уколико би овај концепт заживео, заједно са њим би у неком одређеном периоду сигурно прошао и пројекат елетронске аутоматизације свих економских трансакција и обједињавање свих докумената у јединствену електронску карту. Многи ће рећи да је то одлично решење јер се тиме коначно ликвидира папирни новац и сувишна документација који толико успоравају економске токове. Но, уколико будемо имали искључиво електронска документа и средства плаћања (вероватно у будућности обједињена у једну картицу), самим тим ће подаци о нашем куповном профилу аутоматски бити познати одређеној инстанци (вероватно политичког или економског типа). Узмимо за пример човека који стално купује неки опозициони политички часопис или чита литературу која се не уклапа у режимску идеологију – он аутоматски бива изложен опасности да буде дискриминисан и обележен као непожељан. Можда ће му после тога, сасвим случајно, бити одбијене разне молбе државним органима, стипендије и слично. Са друге стране, поред производа које купује, овако се посредно лако прати и кретање субјекта куповине. Замислите само да су овакву могућност имали комунисти, рецимо, у каквом бисмо свету данас живели? Иако се на први поглед не види никаква директна опасност по црквени живот, утисак је варљив поготово ако се 97 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ узму у обзир најновији трендови које електронски гиганти покушавају да прогурају у масе. Ако идемо логичним корацима, после тоталне електронизације (личне карте) и интеграци је (сви документи у једном), следи минијатуризација која ће омогућити ношење докумената у свом телу! Пројекти уградње тзв. идентификационих RFID чипова (који су у овом поглављу обрађени у оквиру посебног текста – прим.) под кожу су већ реалност (прво су били ограничени на животиње). Недавно су медији објавили вест да је тужиоцу Мексико Ситија уграђен чип у леву руку са званичном потврдом да је то урађено да би га лакше пратили (!) и да би он лакше приступао подацима. На Западу се већ изводе слични пилот пројекти на појединцима на добровољној бази и за сада има већ неколико хиљада оних који су изразили жељу да приме тај чип под кожу. Сада је већ очигледно да је пројекат биометријских личних карти који се код нас уводи само увертира у савршенију варијанту супер-чипа који се не носи у џепу, већ се носи под кожом. У овом тренутку мислим да нема сумње да сте овај концепт повезали са тајном безакоња о којој говори свети Јован Богослов у 13. глави своје књиге Откровења. Да се подсетимо, управо ту се говори о једном тоталитарном режиму који утискује жигове на деснице и чела без којих неће бити могуће вршити чак ни основне купопродајне трансакције. Моје излагање о теолошком аспекту овог проблема ће овде стати, јер на том пољу има оних који су далеко позванији од мене да говоре. Ово је врло осетљиво питање, у вези са којим још увек нема једнозначног мишљења међу православнима, али је битно да се о томе говори и дискутује. Напоменућу само да су руски и грчки богослови на ова питања одавно реаговали (РПЦ однедавно и са званичним синодским саопштењем), сваки са својим (различитим) ставовима, па ће нам њихови погледи итекако бити од користи. А никако не треба заборавити ни 98 Електронска идентификациона документа светогорске монахе који су се такође бавили овом проблематиком. Најгоре што би се могло догодити је да злонамерни и антицрквени кругови искористе подвојеност ставова међу православнима да би ширили смутње и цепали Тело Христово. Стога је потребан чврст и једнозначан саборски став помесних Цркава о овом проблему, да би избегли потенцијалне поделе међу православним хришћанима... Уме тоза ључ а с к к Због свих опасности, реалних и потенцијалних, треба се борити за своја грађанска и верска права. Устав и закони ове земље нам дају велики простор за легалну борбу за одбрану својих права тако да би најисправније решење било директно оспоравање законитости пројекта биометријске идентификације на националном нивоу, пред надлежним судом, као што се то годинама ради у свету (код нас је то ређи случај због тоталитарне комунистичке прошлости која још увек затамњује свест о корпусу личних права). Поред тога, постоје и други видови легалне борбе за своја права којих се треба држати у овом погледу: петиције, обавештавање јавности о нелегалности поменутог пројекта, јавне трибине, дебате и округли столови, формирање аутентичних грађанских удружења за борбу против електронског тоталитаризма – битно је да одговор дамо саборно. За решавање овог проблема морамо се користити свим законским могућностима, баш као што су то чинили хришћани првих векова. Најбоље би било имати могућност избора односно необавезност замене старих личних карти због приговора савести, као у случају цивилног служења војног рока. Дигитални изазов 21. века је пред нама – нисмо га ни хтели ни бирали. Али одговор на њега морамо дати, поштујући законе Божије и људске, јер то је наш суд пред Богом и пред ближњима. 99 Одговор на дигитални изазов 21. века * Тешко да је икада у историји људског рода било толико конкретних и различитих друштвених изазова у тако малом временском размаку од само неколико деценија. Глобализација, биоетичка питања, еколошки проблеми... и креативни напор да се осмисли прави одговор, само су део целокупне савремене проблематике. Несумњиво, листа најактуелнијих изазова укључује и многа информатичка питања која су специфична због страховито брзог и донекле неконтролисаног напретка технологије. Међу горућа нерешена питања из ове области спада и тзв. тотална електронска идентификација грађана. Оно што карактерише овај концепт јесте употреба најсавременије дигиталне технологије за систем идентификације уз коришћење биометријских метода које су у свом рудиментарном облику коришћене још у доба фараона (тада су за идентификацију узимане физичке мере поданика). У време владавине ДОС-а објављено је од стране надлежних органа у МУП-у да ће постојеће личне карте бити замењене биометријским документима, а од тог пројекта се није одустало ни данас. То је био разлог да се 26. марта 2005. године, у Дому владике Николаја у Краљеву, у организацији Епархије жичке и са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Хрисостома, одржи стручни симпосион који би размотрио ово питање са свих потребних становишта. Треба *Православље 914, 2005. 101 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ истаћи да је ово први стручни скуп у Србији који је обрадио поменуту тему и то са свих аспеката, чиме је улога Епархије жичке од историјског значаја, с обзиром на то да су у свету прве званичне реакције на такве тоталитарне пројекте стизале из универзитетско-академских кругова и организација за заштиту људских права. Учесници симпосиона су били академик Никола Милошевић (редовни члан САНУ), проф. др Милорад Стевановић (са Универзитета у Крагујевцу и Бањалуци), доц. др Синиша Влајић (са информатичке катедре ФОН-а), Снежана Стојковић (Министарство просвете), протођакон Радош Младеновић (уредник Жичког благовесника), публициста Владимир Димитријевић и информатичар Оливер Суботић (члан редакције Православља). Овом стручном скупу је присуствовао и епископ Хрисостом. Токди ку и е с с ј Излагање учесника је отворио познати православни публициста Владимир Димитријевић који је пред присутним новинарима и телевизијским извештачима оквирно изложио тему симпосиона, план рада и најавио излагаче. Снежана Стојковић је говорила о важности медија и информационих технологија за Цркву. Др Синиша Влајић је излагање отворио концептом тзв. метајезика који би интегрисао теоријска и практична знања свих постојећих језика, да би у наставку детаљно разрадио проблем нехуманистичких метода. Аутор књиге која је пред Вама је изложио правне, информационо-безбедносне, геополитичке и философско-теолошке импликације биометријских технологија као општеобавезне форме идентификације. Посебно је наглашена чињеница да је 23. марта 2005. године преко стотину професора и стручних сарадника из области информационих наука, права и економи102 Одговор на дигитални изазов 21. века је престижне Лондонске школе економије и политичких наука оценило предложени пројекат биометријске идентификације у Великој Британији као споран у правном и ризичан у безбедносном смислу. Проф. др Милорад Стевановић је, полазећи од саме идеологије глобализације и потрошачког друштва данашњице, прво поставио одређене премисе за разумевање проблема о коме се дискутовало. Право на приватност је наведено као фундаментално, а електронске личне карте као директна злоупотреба. Професор Стевановић је имао једну веома занимљиву тезу да постоје одређене везе генетског материјала са неким карактеристичним биометријским подацима. Целокупно излагање је заокружио академик Никола Милошевић који је истакао лицемерје већине познатих невладиних организација које се само статутарно боре за људска права, а у случају реалних угрожавања истих (попут пројекта биометријске идентификације на националном нивоу) не реагују. Академик Милошевић је почео са историјским погледом на проблематику тоталитаризма наводећи упоредну анализу стаљинизма и данашње глобализације (односно формирања Новог светског поретка под утицајем униполарне светске сцене). Излагање је завршио закључком да су биометријске електронске личне карте у служби лажне глобализације, а све у циљу инструментализације света. За ључ ина ч огску а к ц у н п Пошто су сви учесници изложили своја гледишта, донет је и од свих потписан званичан став овог научног скупа по питању увођења биометријских докумената на националном нивоу. Пошто је извукао једну богословско-философску синтезу овог проблема, протођакон Радош Младеновић је изложио закључни документ формулисан у десет тачака: 103 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ 1. Биометријске личне карте на националном нивоу су уведене у неколико држава света, углавном далекоисточних. У Европској унији велика већина земаља нема такве личне карте нити планира њихово увођење. Оне нису услов за улазак у Европску унију нити њихово увођење доприноси бржем уласку. Као пример наводимо Словенију која није увела такве карте (иако је постојала могућност), већ обичне пластичне са вишим нивоом заштите. 2. Земље које су планирале или планирају да уводе биометријске личне карте суочене су са отпором мислеће јавности и друштвене заједнице уопште. У Великој Британији је покушај увођења биометријских личних карти довео до вишемесечних дебата у парламенту и бурних реакција академских грађана. 3. Светски стручни органи, какав је Заједнички комитет за људска права британске владе, процењују да је пројекат увођења биометријских личних карти на националном нивоу потенцијално у колизији са европском Конвенцијом о људским правима, а званичне студије о изводљивости показују да такве личне карте не гарантују стопроцентну поузданост и аутентичност. 4. У Србији пројекат набавке опреме за израду биометријских личних карти није прошао ни скупштинску расправу, ни обавезан тендерски протокол ни законско додељивање новца из републичког буџета. 5. Није тражена масовна сагласност грађана за проширивање базе података коју ће држава о њима водити нити су организоване јавне дебате. 6. Пројекат директно угрожава приватност личности као једно од фундаменталних права данашњице. Отвара се простор и за тајне архиве. 7. Бирократски апарат добија моћ манипулисања огромним бројем података преко централизоване базе, а могућа је и 104 Одговор на дигитални изазов 21. века продаја делова базе трећим лицима. 8. Постоји могућност скривених програмских процедура у систему које би омогућиле одлив података страним службама. 9. Злонамерни упади споља или намерно исправљање централизоване базе изнутра носе огромну опасност по интегритет личности. 10. Усвајање овог пројекта у будућности води ка много тоталитарнијим концептима интеграције свих докумената у један, чиме би се избрисала анонимност токова новца и отворио пут тоталном надзору државе над појединцем. Минијатуризација целог система се полако спроводи у свету, у виду поткожних чипова, због чега хришћани свих конфесија изражавају оправдан страх од најаве тоталитарног режима описаног у Јовановом Откривењу (уп. гл. 13, ст. 16-18). Учесници скупа су затражили поштовање елементарних грађанских права од стране државе и званично се придружили протесту светских академских кругова и стручне јавности. Са скупа је упућен позив свим релевантним духовним, интелектуалним и политичким чиниоцима нашег друштва да се укључе у решавање овог проблема. Гдесена а ире е епро ле а? л з ш њ б м Проблем тоталне електронске идентификације је један од великих проблема са којим се мислећи људи данас суочавају. Нове вести које допиру до нас нису нимало пријатне јер се модерна технологија све више имплементира некритички и стихијски. Најновији пример је вест да ће на новом светском првенству у фудбалу које се одржава у Немачкој 2006. године свих 2,9 милиона улазница имати уграђен RFID чип, којим ће бити 105 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ могуће идентификовати сваког навијача (име, адреса, датум рођења и број пасоша). Немачка невладина организација FoeBud је предводник отпора овој најави и разматра правне основе за покретање законског поступка који би оспорио законитост тог пројекта (питамо се има ли у Србији такве невладине организације). Са друге стране, најновија је вест да Motorola (аутор система продатог нашем МУП-у) и CIA раде на усавршеном тродимензионалном систему биометријске идентификације, што је званично потврђено (Svet kompjutera 4/2005, стр. 6). Нека о овоме размисле они који тврде да је биометријски систем који је продат Републици Србији заштићен од неовлашћеног коришћења на тај начин скупљених података од стране тајних служби. Уопштено говорећи, мислим да је главни проблем у спорости правног система који не успева да отпрати промене везане за дигиталне технологије. Стога је императив да правна легислатива (на светском и локалном нивоу) буде савремена, адекватна и релевантна. Већ сада је потребно проучити законитост поменутих пројеката и донети прецизне појединачне законске норме (а не само опште норме које је могуће растезати и тумачити по личном нахођењу). Уколико правне празнине по овим питањима не буду попуњене у догледном периоду (и код нас и у свету), поставиће се питање сврсисходносни постојећих норматива јер ће у пракси све чешће настајати конфликти интереса и сукоби одређених права. У нашем случају, решење се брзо може наћи уколико постоји воља да се организују стручне расправе попут ове коју је организовала Епархија жичка. 106 Интегрална критика пројекта биометријских личних карти на националном нивоу* Предмет дискусије овог стручног скупа је проблем који је актуелан не само код нас, већ и на светском нивоу. Иако је споља гледано у питању технолошка проблематика, суштински је реч о проблематици правне и етичке природе. Слична искушења су свагда била саставни део светске историје, но оно што разликује данашњицу од давних времена јесте софистицирана технологија која прожима све поре друштва. Управо тај невиђени технолошки замах је омогућио да се проблем нарушавања приватности и безбедности појединца размахне до неслућених граница. У случају Србије, тај вид нарушавања су биометријска лична документа чије је увођење најављено од надлежних органа још за време владавине ДОС-а. За разлику од већине земаља у којима су слични пројекти одмах по предлагању парламента или надлежног министарства излагани жестокој критици целокупне заједнице и јавности, у Србији су за сада ретки гласови критике по овом питању, вероватно стога што економска криза намеће друге проблеме као примарне или из разлога суштинске необавештености. Нећу зато погрешити ако кажем да је улога Епархије жичке по том питању од историјског значаја јер је то јединствен случај у свету да прва *Излагање на стручном симпосиону одржаном у Краљеву, у Дому владике Николаја, 26. марта 2005. године. 107 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ званична критика дође од научног скупа организованог са благословом једног епископа и у организацији једне епископије – у свету су прве реакције тог типа долазиле или од стране академских установа или од стране организација које се боре за људска права. Одмах на почетку је корисно навести неке чињенице у вези са биометријом. Биометријске методе идентификације темеље се на особеностима које су различите за сваког човека. Примера ради, такве особине су отисак и облик прстију, распоред вена, гласовне компоненте, динамика и облик потписа, мрежњача ока и слично. Ове методе су у свом рудиментарном облику коришћене још у доба египатских фараона када су узимане физичке мере поданика. Последњих деценија су изражене тежње, пре свега од стране великих корпорација, да се комбинацијом најмодерније дигиталне технологије и биометријских података уведе нов принцип идентификације службеника. На нивоу фирми и корпорација то није велики проблем, уколико су радници пре примања на посао информисани о бази података која ће се о њима водити и начину идентификације у оквиру саме фирме јер се тиме уважава њихова слободна воља да пристану или не пристану на такве услове рада. Проблем настаје при покушају да се биометријски дигитални систем уведе на националном нивоу као општеобавезан и искључив систем идентификације. Неколико земаља у свету, углавном далекоисточних, је увело такав систем на националном нивоу као замену за класичну личну карту, а неке се стидљиво спремају због јаког отпора јавности, но велика већина земаља не разматра ту опцију. Било је и случајева, попут Канаде, у којима је државни апарат закључио да нема подршку шире популације за такав систем те је одустао на неодређено време. За нас су тренутно најбитнија два најскорија примера по овом питању. 108 Интегрална критика Први је Словенија, која је од скора постала чланица Европске Уније. Словенци су имали могућност увођења паметних тзв. smart личних карти, међутим, одустали су од те опције и увели обичне пластичне личне карте са вишим нивоом заштите од фалсификовања. Ово је веома битно истаћи јер ће сигурно бити оних који ће правдати увођење биометријских личних карти као део обавезне хармонизације нашег друштвеног система са европским што, као што смо видели на овом примеру, уопште није релевантно. Други пример који је неопходно истаћи је пример Велике Британије где већ месецима трају жучне дебате у парламенту и медијима око увођења биометријских докумената. Влада Тонија Блера се суочава са изричитим противљењем Горњег дома, опозиције, организација за заштиту људских права и дела стручне јавности, тако да без добијања новог мандата не може успети да спроведе овај пројекат. Осим тога, владин За једнички комитет за људска права је у јануарском извештају објавио да би најављени закон о биометријским личним картама потенцијално угрожавао европску Конвенцију о људским правима. Са друге стране, подаци студије изводљивости која је наручена управо од стране владе говоре да овај систем не пружа стопроцентну поузданост и аутентичност што је императив код овакве сврхе. Пре неколико дана, преко стотину професора и стручних сарадника познате Лондонске школе еконо мије и политичких наука су упутили стручни извештај са захтевом министрима да зауставе пројекат биометријских карти због угрожавања људских права и безбедоносних опасности које он са собом носи. Било како било, у свим земљама развијене демократије по овом питању се итекако воде јавне расправе и дебате, док код нас није испоштована ни основна правна процедура за скупштинско већање, а о даљем и да не говоримо. Иако на 109 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ овом скупу присуствујем као информатичар, дужан сам да опет нагласим да је ово превасходно правни проблем, а не информациони. Поред тога што је пројекат просто најављен без икакве правне процедуре и тендера, са модерног демократског становишта овај пројекат је тоталитаран јер у листу демократских права спада и право грађанина да од државе захтева скупљање само оних података за које је дата масовна грађанска сагласност. Други значајан проблем јесте директно угрожавање права на приватност, једног од елементарних права у демократским земљама јер се количина и тип информација које држава скупља о појединцу драстично повећава. Потенцијално би овај пројекат могао водити и ка креирању шифрираних тајних досијеа као и повећавању опсега надзора државе над појединцем. Информатичко-безбедоносни пропусти су на следећем месту приоритета у даљој критици. Иако се коришћењем ове технологије неки послови значајно убрзавају, то може да има двоструке реперкусије. Пре свега, бирократији се даје огромна моћ располагања великом количином централизованих података који у случају корумпираних службеника могу завршити у рукама разних интересних група. Случајне или намерне грешке у централизованим системима попут овог могу бити егзистенцијално кобне по онога на кога се односе. Посебна прича јесте феномен цурења података. Наиме, Motorola је аутор целокупног пројекта и треба одмах рећи да је та компанија позната по квалитетном кадру и решењима, али и по томе што ради пројекте за америчку владу и војску. Узевши у обзир негативна искуства по питању оперативног система Windows као и скорашњу бруку око откривања америчког шпијунског сателитског система Еchelon којим је шпијунирана скоро цела савезничка Европа, ко може својом личном одговорношћу да гарантује да овај систем нема позадинска врата која омогућава- 110 Интегрална критика ју преузимање података од стране неке стране службе? Посебно питање су хакерски упади с обзиром на чињеницу да је за тестирање сигурности оваквог система потребно да прође бар неколико година. Лично мислим да је ово прелазно решење на коме се опипава пулс људи широм света за увођење далеко тоталитарнијих концепата. Да не бих ишао сувише у ширину, навешћу само два будућа пројекта која би нас вероватно чекала уколико би овакви пројекти били некритички усвојени и имплементирани. Наиме, после извесног периода би сигурно дошло до предлога за интеграцију свих докумената у један супер-документ који би између осталог омогућио и аутоматизацију новчаних токова. Прва последица тог приступа било би укидање анонимности токова новца јер би папирни новац био потпуно ликвидиран и користиле би се само електронске финансијске трансакције. То би довело до великог добитка у брзини и до исто толиког губитка у приватности јер би постојала база података о купљеној роби, времену, месту и осталим осетљивим подацима. Човек који би се уклопио у куповни профил терористе или који би читао литературу неподобну по владајући режим би ризиковао да буде изложен директној дискриминацији, праћењу и тортури. Други корак будућности би био крајња минијатуризаци ја целог система у виду једног чипа који би се носио уграђен у неки део одела или би био практично истетовиран под кожом. Већ данас у свету такве радио-фреквентне чипове добровољно носе на хиљаде људи ради идентификације и праћења, а у случају особља тужилаштва Мексико Ситија, такав чип под кожом руке је и обавезан. У децембру месецу, америчка Управа за храну и лекове је дозволила добровољну уградњу сличних чипова под кожу пацијента, уколико он жели да тиме замени 111 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ здравствени картон. Иначе, уградњом ових чипова изузетно је лако пратити појединца било где да се исти налази. Поред неприхватљивости овог концепта са чисто антрополошког аспекта, важно је нагласити и да цела прича неодољиво подсећа на злокобна предвиђања из Јовановог Откровења и да лако може унети раздор међу хришћане широм света који би имали различит став по овом питању. Ова појава захтева посебну дискусију и формирање заједничког става. Због свих ових и многих других разлога који могу бити обухваћени само опсежном студијом, веома је битно да се политички чиниоци и јавно мнење Србије коначно укључи у плодну расправу. Пропусти и опасности пројекта биометријских личних карти су сувише велики да би могли бити потиснути јер ће испливати на површину у тренутку када то најмање будемо очекивали и тада ће за реакцију можда бити прекасно. Још увек није касно да се овај пројекат, ако не обустави, а оно преусмери као вид интерног и ограниченог решења или да се постави на добровољну, а не обавезујућу основу. Приговор савести, као у случају цивилног служења војног рока, је крајња граница у којој су колико-толико испоштована права грађана. Остаје ми само да као савестан грађанин овог друштва изразим наду да ће духовне, интелектуалне и политичке елите бити свесне проблема који је пред нама и његово решавање започети одмах. 112 Велики Брат у малом издању * Политичари изражавају моћ преко гласачког тела које стоји иза њих, банкари на основу економске моћи и бонитета, генерали преко војне надмоћи и борбеног кадра, а мислиоци преко идеологије којом се управља друштвом. Управо ове детерминанте биле су најзначајније и за сваки од тоталитарних режима које је свет до сада видео, био он фашистички (Мусолинијева Италија), нацистички (Хитлерова Немачка), комунистички (СССР) или, пак, униполарно-глобалистички оријентисан (време у коме јесмо, са геополитичком сценом којом доминира САД). Међутим, ниједан тоталитарни режим до сада није успео у свом настојању да сопственој идеолошкој парадигми потчини човекову слободу и томе нас историја такође недвосмислено учи. Но, поставља се једно суштинско питање: у којој мери старе обрасце можемо применити на технолошку еру? Половином XX века један западни мислилац је изразио песимистичке прогнозе по питању будућности оваплотивши своју мисао у роман под кратким називом „1984“. Био је то Џорџ Орвел, чија је мисао данас веома актуелна. Орвел је у поменуту годину пројектовао један тоталитарни режим, који управља друштвом, али и мислима и слободом појединачних грађана служећи се специфичним полугама власти и врхунском технологијом. Велики Брат је тај који све види, све чује, све прати и држи све под контролом ради „виших циљева“. *Православље 910, 2005. 113 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ Орвел није доживео 1984. годину да би увидео да су његова страховања била преурањена. А да ли су иста страховања била нереална у апсолутном смислу? Да ли данас постоје технолошки концепти који би некритичким увођењем могли да воде ка потпуном тоталитарном мраку који је Орвел (пред)видео? Господо, уколико већ нисте, упознајте се са RFID технологијом... ШтајеRFID? RFID је скраћеница од Radio Frequency Identification и означава технологију која ради на принципу радио таласа и дигиталне обраде података. Цео систем се базира на минијатурним чиповима (величине су различите и мере се у милиметрима) са меморијом и антеном, чији се садржај очитава или мења у тренутку када се чип нађе у домету специјалних пунктова. Данас је комерцијално расположив велики опсег оваквих чипова који се разликују по томе да ли имају сопствено напајање (активни) или не (пасивни), по величини меморије и фреквенције на којој раде, што одређује опсег идентификације. Цео концепт није нов и везује се за Други светски рат када је у свом рудиментарном облику коришћен за разликовање савезничких и непријатељских авиона. Данас ову технологију највише рекламирају индустријски гиганти (какав је WalMart, рецимо) који имају интерес да сваки производ означе овакавим чипом да би се послови складиштења и купопродајне трансакције аутоматизовале до краја. Тиме би се смањили трошкови пословања, дошло до уштеде у брзини обраде и повећала сигурност од крадљиваца. Просто речено, нико неће морати да проверава који су производи на лагеру, шта се купује или да ли је неко нешто изнео, а да није платио – систем све ради и бележи у позадини, потпуно невидљиво (и алармира ако је потребно). Америчка војска је, тако114 Велики Брат у малом издању ђе, заинтересована за целу причу, а у вези са идентификацијом својих војника. Са друге стране, постоје фирме које пропагирају уградњу сличних чипова у људе из здравствених, безбедоносних и практичних разлога. Тако нам бар говоре рекламе за ову технологију. По ре апри ат о ти в д в н с Упркос великој реклами, реакције дела мислеће јавности на Западу су прилично оштре, а организације EPIC, CASPIAN, као и Privacy International, које се боре за права грађана на приватност, активно се боре против целог концепта. Иначе, то нису организације попут већине наших „назови“ невладиних организација које раде све, само не оно што би се могло назвати одбраном права грађана. Ово су озбиљне организације које су судским поступцима добијале спорове против највећих гиганата (чак и против Microsoftа). У чему је проблем? Проблем условно можемо разложити са правног, безбедоносног, философског и донекле теолошког аспекта. Куповином производа који у себи садрже RFID чип практично се отвара могућност за праћење нечијих куповина до најмањег детаља. То је највећи проблем код производа којим се лако може направити психолошки профил ваше личности, куповне навике или пак подобности по одређени режим (у случају да купујете опозиционе часописе или пак сумњиву литературу). То је један аспект проблема и везује се за аутоматско формирање базе података о куповинама – не треба бити много мудар да би се дошло до закључка да се такви подаци могу лако злоупотребити. Ово представља посебан проблем у случају безготовинског плаћања, што је на Западу доминантан начин. Наш професор са ПМФ-а, др Милан Туба, је дао занимљив пример у вези са сличним концептима на Западу: замислите да државни статистички апарат закључи да трошите суме нов- 115 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ ца за поједине артикле које се уклапају у класични куповни профил терориста – у том случају били бисте изложени сталном надзору. Безбедоносни аспект се односи на могућност праћења одређене особе, уколико би читачки пунктови били распоређени по терену. Примера ради, куповином ципела у које је уграђен такав чип, специјални читачи који би потенцијално постојали на трговима могли би да очитавају ко све пролази или ко је на протесту, рецимо, пошто се зна ко је купио одређену робу (ципеле, мајицу или слично). Данас нико не може тврдити да обавештајне службе не поседују такве читаче. Посебну буру реакција је изазвала вест да су неки произвођачи аутомобилских гума већ почели да уграђују овакве чипове у њих. Софистицирани читачи постављени поред пута лако би могли бележити кретање одређеног аутомобила. Званично, наравно, такви читачи не би постојали, али званично није постојала ни могућност праћења власника мобилних телефона па је на крају то било сасвим нормално. Ду ин кипро лем б с б Као православни хришћани, не треба да остајемо на површини проблема и треба да тражимо дубинске корене. Речено је да поменути концепт носи философске и теолошке проблеме. Немачки философ Гинтер Андерс је лепо приметио да се по питању државних органа априорно узима начело непогрешивости, што је својеврсни парадокс уколико узмемо досадашњу историјску сцену. Наиме, сваки режим је желео мању или већу контролу над људима, а RFID технологија итекако олакшава тај циљ. Замислите само да је Хрушчов имао овакву технолошку могућност бележења података и праћења људи! Но, највећи проблем искрсава код пројекта уградње чипова у људе који је за сада на нивоу комерцијалног волонтерског пројекта. 116 Велики Брат у малом издању Америчка фирма Aplied Digital Solutions је развила чип величине зрна пиринча под називом Verichip (у почетку је пројекат зван Дигитални анђео) који, уграђивањем под кожу, омогућава детаљну идентификацију и праћење свог носиоца. Америчка управа за храну и лекове (FDA) је скоро одобрила добровољну уградњу таквих чипова, у сврху замене класичних болничких картона (иако је у једном члану навела да постоје случајеви контраиндикација). Иако је уградња ових чипова искључиво на комерцијалном нивоу и добровољна, ипак има изузетака. Тако је особље тужилаштва Мексико Ситија морало да угради овакав чип у руку ради „безбедоносних разлога“, о чему је писала и наша дневна штампа. Шта ако би се у свету десио поновљени 11. септембар са јачим последицама и ако би државна инстанца тражила од већине грађана уградњу оваквих чипова из безбедоносних (у ствари тоталитарних) разлога? Из философске, односно антрополошке перспективе, ово је неприхватљиво јер човека своди на животињу која треба да прими својеврсни жиг. Поставља се и питање људи који су били у логорима и које су нацисти обележавали на сличан начин. Постоји и нешто друго, нама веома битно. Наиме, све неодољиво подсећа на тринаесту главу Откровења светог Јована Богослова због чега су на Западу реакције протестаната оштре. Људи не желе да прихвате нешто што их подсећа на жиг звери описан у поменутој глави. Поготово зато што је у првобитној рекламној кампањи за поменути чип рекламни знак, по њиховим тврдњама, садржао нешто што је личило на три шестице. Наравно, овде треба бити опрезан и нагласити да су протестанти увек имали проблема са апокалиптичним представама које су често доводиле до фаталног исхода. Са друге стране, заиста се не може оповргнути очигледна сличност са тајном безакоња о којој говори Јован Богослов и стога треба бити и максимално критичан. 117 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ Дру тве аод о ор ост ш н г в н Узевши у обзир све што је речено, јасно је да нам у сусрет не долази светлост прогреса, већ се на цивилизацију опет навлачи мрак тоталитаризма, овај пут максимално софистицираног. Савремени православни богослов Јован Мајендорф је једном приликом нагласио да хришћани не треба да пренебегавају своју друштвено-политичку одговорност. У том смислу, треба добро проучити RFID концепт и указивати на опасности, да би правна легислатива (законска решења) по том питању била адекватна. Веома је битно имати заједнички званични став по овом питању и то што је пре могуће. Најгоре од свега што би могло да се деси је да антицрквене структуре искористе појаву оваквих и сличних концепата за уношење раскола и раздора међу православне хришћане који би имали различит став по овом питању, због чега је императив формирање недвосмисленог, превентивног и заједничког става који ће имати довољну јачину да осујети сличне покушаје. Само је питање времена када ће овај концепт са Запада доћи и до наших простора и тада треба имати спреман одговор, независно од тога да ли ће борци за људска права на Западу и протестантске деноминације успети да се изборе за правилну употребу. Јер се Орвелов Велики Брат може појавити и у минијатурном издању – а ко има очи да види, нека види. 118 Интерактивно губљење приватности * Право на приватност спада у тзв. лична права, апсолутна права која ipso facto делују против свих (contra omnes) у наметању пасивног понашања. У оквиру грађанскоправне науке, право на приватност је правноцивилизацијски од огромног значаја. Пуна афирмација личних права долази до изражаја тек после Другог светског рата, у коме су фашисти и нацисти погазили сва писана и неписана права, од физичког и психичког интегритета човека до његовог достојанства, приватности и дигнитета. Појава и потоњи турбулентни развој информационих технологија само су учврстили став међу мислећим и критички настројеним људима да је право на приватност потребно очувати поготово данас и то правним мерама. Данас у свету постоји сијасет озбиљних организација које се баве овом проблематиком и које својим деловањем утичу чак и на рад државних органа. Примера ради, у Јапану је 30. маја 2005. године суд Kanazawa District-а досудио да је владин пројекат националних биометријских личних карти (тзв. Jukinet) неуставан због кршења члана 13 јапанског Устава који брани приватност грађана, и наредио Ishikawа управи да уништи све до сада прикупљене податке. Као што се из тог скорашњег примера види, у свету се право на приватност брани озбиљним мерама. Међутим, у том истом свету постоји и један други процес, у сваком погледу ретроградан, који је де*Православље 919, 2005. 119 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ лом условљен страховитим технолошким напретком. Наиме, све више се медијски популаришу класичне телевизијске или, пак, интернет емисије у којима се сугерише одбијање права на приватност. Углавном се траже млађи људи који би се одрекли приватности на одређени период времена у коме би били изложени снимању у свако доба дана и ноћи, на апсолутно сваком месту. Наравно, све се пропагира као луда забава и нешто потпуно „in“. Ве и иБ(92)рат л к И на овим просторима је било покушаја реализације сличних телевизијских пројеката, али све се сводило на један скромнији ниво и на ограничене ресурсе. B92, телевизија позната по томе што себе декларише као предводника модерних грађанских и цивилизацијских токова, дуже времена најављује емисију под називом Велики Брат (тачније Big Brother Ser bia) позивајући младе људе да се јаве и узму учешћа у „сто дана без приватности“ у кући са тридесет (!) камера и далеко више микрофона постављених по свим просторијама. Судећи по рекламном материјалу, тај пројекат ће бити далеко шири и обухватнији од свега сличног што је до сада виђено на нашим телевизијама у поменутом контексту. На крају, како стоји у пропагандном материјалу, гледаоци ће бирати победника (победника чега?). Да ли је у питању контрадикторна чињеница да се једна декларативно демократска телевизија de facto залаже за релативизовање општепризнатог права на приватност – и то у емисији са потпуно тоталитарним називом?! Треба, наиме, подсетити одакле синтагма Велики Брат. Њен творац је Џорџ Орвел, мислилац који је својим делима обележио другу половину XX века. Увидевши куда све може одвести неконтролисан развој технологије са једне и гушење грађанских права са друге стране, Орвел је своје зебње преточио у роман под нази- 120 Интерактивно губљење приватности вом „1984“. У њему Орвел говори о једном тоталитарном режиму који користи софистицирану технологију за продирање у сваки дом и рушење сваке тајне и приватности, покушавајући чак и да контролише мисли поданика. Од Великог Брата ништа не остаје скривено, „Велики Брат вас посматра (Big Brot her is watching you)“. Све светске организације које се боре за грађанско право на приватност, готово редовно се осврћу на Орвелова пророчка упозорења. При помену синтагме Велики Брат сваком нормалном и упућеном човеку који држи до људских права, диже се коса на глави. Стога је још чудније што телевизија каквом себе представља B92, промовише својеврсно добровољно одрицање од права на приватност, самим тим и његову релативизацију. Иако се тиме ово право у формалном смислу не руши, ипак се нарушавају универзални етички кодекси на којима оно почива. Са друге стране, како протумачити чињеницу да телевизија која себе промовише као борца против тоталитарних идеологија користи орвеловску синтамгу у афирмативном смислу за емисију у којој ће млади људи пред десетинама непрестано укључених камера живети, знајући да су сваког тренутка снимани и да је сваки део снимка директно доступан јавности? То је већ проблем уредничког колегијума телевизије B92 односно колизије програмске шеме са (декларативним) промовисањем аутентичних грађанских вредности – нисмо чули да се ико из директорског борда успротивио таквом имену и садржини емисије. Треба бити реалан и приметити да овај проблем превазилази границе једне конкретне телевизијске станице, чак и једног медија (телевизијског), јер у свету жељном сензација и завиривања у туђу интиму такви пројекти се одавно реализују и преко Интернета – потпуно интерактивно! 121 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ Етич енор еипри ат ост к м в н На Интернету постоји мноштво сајтова на којима ће вам њихови власници, бесплатно или уз новчану надокнаду, дозволити да завирите у њихову интиму (сетимо се примера Памеле Андерсон и Томи Лија) гледајући on line „серију“ директно из њихове куће, што је најдиректнији покушај комерцијализације права на приватност. Но, треба знати да су лична права специфична баш по томе што у свом највећем делу нису подобна за правни промет односно за пренос са једног на другог имаоца (куповином, рецимо). У садржину личних права, додуше, улазе овлашћења располагања, у оквиру којих је могуће пренети део личних права подобних за промет. У случају права на приватност, било да се правно располагање врши пристанком, одрицањем или преносом, друго лице тиме стиче законско право на уплив у приватну сферу туђег живота. Чисто легалистички гледано, ово је сасвим у реду, јер од конкретног човека зависи колико цени своју интиму. Али притом се често заборавља да законска допуштеност преноса овог права у начелу не сме да се коси са општеприхваћеним моралним нормама. Ту смо већ код главног проблема! Свет је данас толико изрелативизовао моралне норме да се готово све може посматрати мање или више моралним. Оно што је за хришћански етос потпуно неморално, неком урбаном атеисти биће сасвим морално. У питању је потпуно преокретање вредности, по речима нихилисте Ничеа, духовног оца данашњег моралног индиферентизма. То се види и у (фактички већ ноакутираном) Уставу ЕУ у коме је изостала инкорпорација јудео-хришћанских моралних вредности на којима европска цивилизација заправо почива. Би лиј кикон екстпри ат о ти б с т в н с У Светом Писму се нигде експлицитно не говори о приватности као таквој, али из различитих библијских догађаја може122 Интерактивно губљење приватности мо доћи до хришћанског става. Хришћани надилазе легалистички појам приватности јер је посматрају надиндивидуалистички. Из примера Христове Тајне Вечере много тога се може закључити о хришћанском поимању приватности у смислу једне одређене заједнице која је на окупу, ван очију јавности. Следећа слика која пуно говори јесте Христов улазак кроз затворена врата у собу у којој су апостоли после Васкрсења били сабрани (види Јн 20, 19) , као уосталом и сва потоња евхаристијска сабрања Цркве у апостолским и постапостолским временима које показује одређени вид затворености молитвене заједнице за оглашене и неверујуће (али не и изолованости јер су сви призвани да поверују и дођу на гозбу Царевог Сина – уп. Мт 22, 2-14). У првим вековима хришћанства чак су постојала лица која су стајала на улазу просторија, пратећи да на евхaристијски скуп не долазе нехришћани. Најинтимнији човекови тренуци описани су Христовом препоруком о узношењу молитве Оцу небеском тајно (ср. Мт 6,6), ван сваког погледа (мада се ово може посматрати и у пренесеном значењу, у виду умно-срдачне молитве). Закључујемо да нам Свето Писмо и Предање преко слика, догађаја, поређења и речи Господњих, посредно дају здрав став према приватности. Вероватно ће бити оних који ће уложити приговор на ово тумачење, позивајући се на Христове речи у којима се упозорава да ће све што је тајно бити јавно (ср. Мк 4, 22; Лк 8, 17). Ова антиномија се лако решава употребом основних ерминевтичких правила, пре свега праћења контекста у ком су те речи речене јер се везују за грех и врлину који ће изаћи на видело на праведном Суду Божiјем на крају света и века, када се буду испитивала сва дела људска. Штадо о ебу у ито о и? н с д ћ к в Проблем приватности је превасходно етичког каракте ра, али су практични разлози његово решавање везали за пра- 123 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ во. Питање је докле би информациони тоталитаризам дошао да није правне регулативе која колико-толико успева да прави противтежу. На жалост, сведоци смо да и правна регулатива полако губи снагу и то понајвише управо у оним земљама које се заклињу у модерне цивилизацијске вредности. Јесте ли знали, примера ради, да у Великој Британији, колевци европског парламентаризма, постоји близу милион (!) камера постављених на јавним местима и предузећима само у Лондону и околини? Мрежа шпијунских сателита је већ посебно питање за себе. Једино је још породични дом остао информациона оаза у коју није допуштен улазак објектива. Зато је свакоме ко критички размишља јасно да се догађа лагана медијска припрема терена, са (наизглед) бенигним емисијама, које ће у свести медијског конзумента мало-помало релативизовати право на приватност. Сутра, ако му се у реалном животу деси да му је право на приватност угрожено модерним технолошким средствима, он на то практично неће ни реаговати. Као жаба која се скува у води која се лагано загрева – када би ту исту жабу убацили директно у врелу воду, сигурно је да би одмах искочила. Свеукупна ретроградност медијских пројеката којима се сугерише добровољно и интерактивно губљење права на приватност није спорна. Једино питање које остаје отворено је: колико ће вулгарни технократски притисак успети да наметне контракултурну парадигму свету који је некада био много отпорнији на лоше утицаје? 124 Наличје тоталне аутоматизације * У нормалним условима, токове на светској привредној сцени диктирају понуда и потражња, а свако предузеће се труди да задобије компаративну предност у односу на конкуренте. Узимајући у обзир основне постулате тржишне економије, очигледно је да је немогуће одржати се у окружењу западних економских сила и „азијских змајева“ без високог нивоа аутоматизације производних процеса. Геополитичке детерминанте додатно оптерећују сцену – једна суперсила војном надмоћи и контролом критичних ресурса у великој мери поставља нове услове. То је сурова реалност, често до краја дехуманизована, али је таква каква је – на то мора рачунати сваки привредни субјекат и бити свестан двоструких последица. Прва се огледа у потреби непрестаног улагања у нова средства за унапређење и аутоматизовање пословних процеса, а друга се очитује на судбини самих радника који, услед немилосрдних тржишних услова, често остају без посла јер многи процеси временом постају потпуно аутоматизовани! У земљама попут Јапана, рецимо, постоје случајеви да су читави погони па и фабрике, потпуно аутоматизовани, а човеков удео сведен на минорну контролну функцију коју врши мали број радника. То је већ близу нечега што бисмо могли назвати тоталном аутоматизацијом производних процеса. Философским речником речено, радник у таквом концепту постаје нека врста „првог покретача“ – човеков рад, *Православље 920, 2005. 125 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ воља и енергија у даљем процесу постају непотребни... Неки социолози упозоравају да ће таква динамика, усмерена ка тоталној аутоматизацији производних процеса, пре или касније довести до огромне кризе на светском нивоу. Остављамо социолозима и економистима да се тиме позабаве на нивоу теоријских модела. Међутим, оно на шта ретко ко обраћа пажњу јесте покушај технократских структура да концепт тоталне аутоматизације, по природи везан за производне хале, пројектују на свакодневни човеков живот. Ауто а и а и аспо а њесре и е м т з ц ј љ ш д н Тоталну аутоматизацију не треба мешати са делимичном аутоматизацијом (условно речено), коју срећемо у свакодневном животу и која оставља велики део акције у човековим рукама. Добар пример су улични семафори без којих саобраћај ни у једном већем граду објективно не би могао да функционише. У евентуалном случају отказивања те сигнализације, сваки учесник у саобраћају делује у складу са посебним правилима која се ослањају на људску перцепцију и акцију. Међутим, ових дана стижу вести револуционарног садржаја: нека од водећих светских имена из области рачунарског софтвера и аутомобилске индустрије најављују потпуну ауто матизацију наше околине, почевши управо од саобраћајних процеса. Учешће возача, према њима, сводиће се на издавање гласовне (или неке друге) команде о дестинацији, док би дигитална машина сама израчунавала пут, водила аутомобил, пратила стање уређаја, ниво горива и одређивала брзину. Претпостављамо да би се све имплементирало преко посебних дигиталних контролера који би били постављени поред путева, очитавали потребне информације и вероватно координисали све радње са једним рачунским центром. 126 Наличје тоталне аутоматизације По инерцији, остатак околине ће бити аутоматизован коришћењем сличног концепта. Тако можемо претпоставити да у продавницама неће бити потребе за продавцима јер ће сваки производ садржати RFID чип – изношењем артикла из продавнице аутоматски ће се скидати одређена свота са рачуна купца (што практично значи да неће бити анонимности новчаних токова). У ресторанима ће вас служити аутомат, најчешће на основу профилисања (преференцијалних наруџби од раније). На испитима одговарање без кашњења, брзо, искључиво електронским путем (без икаквог додира са професором), а оцене се аутоматски спуштају у електронски досије... Иако наведено делује сувише футуристички, ближе је него што претпостављамо. Оно што је у дигиталној индустрији данас у домену лабораторијског испитивања, сутра (фигуративно речено) је скупа играчка, а већ прекосутра „широки народни слојеви не могу без тога“. Иако би, на први поглед, тотална аутоматизација друштвеног оквира донела револуционаран напредак у сигурности, брзини и квалитету (и свему осталом што се најчешће наводи у пропагандним материјалима), није све тако ружичасто. Први и основни проблем у овој причи је што човек пребацује огромне ингеренције на машину. Постепеним навикавањем, утицај човекове акције и контроле ће постати занемарљив, дајући коначни данак општем комфору. Није толико у питању класично одузимање природне акције, колико привикавање на живот без ње. Интуитивно се намеће Хајдегерово мишљење о човековом односу према технологији које је било крајње критички настројено. Не може се избећи ни никад актуелнији антиутописта Орвел јер тај глобални суперсистем и неће у пуном смислу бити потпуно аутоматизован и аутономан – увек ће постојати неко ко ће имати приступ и контролу над осетљивим информацијама (трансакцијама, кретању, преференци127 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ јама...) јер ће у „тотал-ауто“ окружењу све информације бити прослеђиване у централне базе (због координације и контроле свих процеса). Парадоксално, класична (бројна, спора и несумњиво неефикасна) бирократија ће нестати, али ће се појавити малобројна (техно)бирократија огромне моћи. Ни на чисто техничком нивоу ствари нису онакве каквим се представљају. Заборављају се многе потврђене чињенице из домена дигиталних технологија. Нема тог рачунарског система (ма како софистициран био) који не носи макар минорну грешку (bug), што ипак није разлог да их не користимо уз мере сигурности. Међутим, у „тоталауто суперсистему“ грешке би биле апсолутно фаталне. Осим тога, вишедеценијско искуство показује (из дана у дан све очигледније) рањивост рачунарских система, у смислу намерних спољних малициозних упада. Тако смо пре неколико месеци читали о хапшењу Герија Мекинона, рачунарског стручњака који је у једном тренутку имао под пуном контролом (!) рачунарску мрежу америчке војске у Вашингтону. А узевши у обзир данашње облике тероризма, тешко је замислити све могуће сценарије нарушавања интегритета тотал-ауто парадигме. Чак и данас, у условима делимичне аутоматизације, постоји реална зебња од неких догађаја. Примера ради, како би на јачи удар метеора реаговале лансирне рампе са тактичким наоружањем које су подешене на аутоматски одговор у случају атомског удара друге силе? Чо екиње о асре и а в г в д н Човек 21. века је, парадоксално, много рањивији него његови преци који нису имали таква технолошка средства и научна знања. Не верујете? Зар катастрофалне еколошке промене радикално не мењају наш начин живота? Зар отказивање само једног критичног ресурса метрополе (водовод, гасна артерија, електрана...) није довољан да животи десетина хиљада људи 128 Наличје тоталне аутоматизације буду директно угрожени (у шта смо се и сами уверили за време NATO бомбардовања)? Терористички напади су већ прича за себе и ту коментар није ни потребан. Тотална аутоматизација спољашње средине би у потпуности ослабила ионако размаженог човека данашњице, учауреног у своју индивидуалистичку представу живота, узимајући му и оно мало сналажљивости одржаване конкретним животним ситуацијама којима је колико-толико сачувана акција и иницијатива. Да ли је могуће да је модерни човек толико наиван да помисли да ће идила потпуне и некритички спроведене аутоматизације трајати вечно? Проблем лежи у нечему другом: под незадрживим технократским таласом све више се одступа. Уместо да одређује токове модерних технолошких токова, модерни човек постаје пасивни конзумент који се препушта матици не питајући куда води тај ток, у мирну луку или ка водопаду историје. Није, дакле, проблем у имплементирању дигиталних технологија и аутоматизације процеса, већ у некритичком односу према њима. Треба подсетити да и овај текст настаје коришћењем дигиталних средстава (рачунара) и једног нивоа аутоматизације (слања електронским путем) па би негирање свих облика аутоматизационих процеса била класична аутомахија аутора. Међутим, разлика између критичког и некритичког имплементирања технологије је готово суштинска – у првој је човек господар и суверен, а другој слуга и роб технологије. На жалост, критички гласови се често проглашавају за анахроне и штетне, док се сва нова технолошка решења a priori проглашавају за „праву ствар“. Перспективе кроје технолошки мегамонополисти, чиме се урушавају и на почетку поменути принципи тржишне економије. Томе погодује и драстично слабљење критичког апарата савременог човека. Оно „мало соли“ у виду малобројних критички настројених људи (какви су били Џорџ 129 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ Орвел и Мартин Хајдегер) јесте „глас вапијућег у пустињи“, али у дубоком онтолошком смилу носиће громогласно сведочанство. По уб остто ал(итар)неауто а и а и е г н т м т з ц ј Покушај пројекције модерне производне хале на свакодневни живот носи велике опасности. Крајњи производ је потпуно, тотално и некритичко имплементирање концепта тотал(итар)не аутоматизације у обичном животу. Упозорења се могу осетити чак и у филмским остварењима (попут „I, robot“ или „Terminator 3“), али на Западу ретко ко гађа у суштину проблема, који се јасно види из перспективе православне антропологије. Чула, на светом Крштењу освећена да би јасно могла да разликују добро од зла, код модерног човека (који често живи секуларним и схизофреним видом духовности) су до те мере ослабљена и отупела да се упозорења појединаца узимају у најмању руку као претерана и ксенофобична. Док положај човека у односу на технологију полако постаје робовски и директно инвертован уџбеничким дефиницијама из области управљања технологијом, орвеловске синтагме се релативизују шоу-програмима. Историја показује да је човек небројено пута морао да учи на грешкама, али критицизам a posteriori у случају концепта тоталне аутоматизације спољашње околине може имати непоправљиве последице... 130 Тероризам као катализатор новог тоталитаризма * Глобални терористички напади, како их средства информисања обично називају, никога не остављају равнодушним. Реакције су различите, но најбитнији је одговор естаблишмента погођених земаља. Узмимо за пример трагичне догађаје који су се десили у Лондону (бомбашки напади 7. јула 2005. године). Британска влада, као део одговора на нападе, почиње са увођењем технолошких новина којима покушава да парира потенцијалним терористичким нападима у будућности. У први пакет мера ушао је налог Интернет провајдерима и телефонским компанијама да чувају и чине доступним идентификационе податке и садржај порука одређени период времена ради пресретања потенцијалних терористичких активности. Питање је, међутим, колико се тиме постиже жељени циљ и то из многих разлога: шифроване поруке, коришћење заобилазних путева за слање мејлова, лажне поруке и намерно скретање трагова... Логично је да је оваквим мерама највише погођена приватност обичних грађана која полако постаје ирелевантан појам. Следећи корак је појачан притисак за увођење електронских биометријских личних карти, иако је отпор мислеће јавности, аутентичних грађанских удружења и дела институционалног система (Дом Лордова) до сада био веома јак по овом *Православље 923, 2005. 131 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ питању. Трећи технолошки одговор је посебно узбудио мислећу јавност у Великој Британији јер је Министарство саобраћаја (UK Department for Transport) добило зелено светло за спровођење пилот пројекта уграђивања RFID чипова у аутомобиле, чиме се омогућава директно праћење и надзирање кретања сваког учесника у моторном саобраћају! А врхунац правног волунтаризма британске владе је најава увођења тзв. Тајних су дова, чиме би се обистиниле најцрње кафкијанске слутње и наговестила нова ера у односу грађана и државе. Намерно је узет пример Велике Британије јер је то колевка парламентарне демократије и по природи ствари у том друштву постоји снажан отклон према свему што има примисао институционалног тоталитаризма. Ако је у тој земљи овакво стање, шта треба очекивати на другим странама света које су погођене тероризмом? И уопште, чему води технолошка трка светских влада са терористима? Крајњем поразу терористичких група или, пак, додатном усложњавању проблема информационог тоталитаризма 21. века? Тех о о катр асате о и ти а н л ш к р р с м Просто је невероватно да се нико од поборника технолошког тоталитаризма као савезника у рату против тероризма није упитао шта ће се десити када дође до симбиозе „крими нала белих крагни“ (криминалних кругова који имају приступ врхунској технологији – прим.) са терористичким ћелијама. Познати британски стручњак за информационе технологије и председник организације Privacy International, г. Сајмон Дејвис, тврди да је технолошки јаз између државних институција и модерних криминалаца толико сужен да је питање недеља (!) када ће најјаче криминалне групе поседовати, рецимо, технологију за биометријску идентификацију тренутно расположиву влади. Просто речено, већ сутра ће се испоставити да 132 Тероризам као катализатор новог тоталитаризма тренутно решење и није тако поуздано како су говорили представници јуче актуелног режима, па ће се изаћи са новим и по грађанске слободе још репресивнијим решењем, „које ће коначно решити ствар“ – све док не дођемо до трансформације међународне заједнице у мегаполицијску државу. А зна се којој би личности (библијски гледано) таква глобална парадигма једино одговарала... Дру а и ипри туппро ле у г ч ј с б м Уместо решавања последица по цену урушавања основних грађанско-правних норми, потребно је идентификовати и неутралисати узрок. А да би се то учинило, потребно је воље да се загребе испод површине овог феномена и да се отворе неки антрополошки слојеви јер проблем тероризма треба решавати упоредо усходним и нисходним путем. Хришћанима је јасно да сви терористички напади, ма у ком погледу и ма чиме оправдавани, представљају директну ђаволску инспирацију који и јесте човекоубица од почетка, по речима Господњим (ср. Јн 8,44). Тако преподобни Макарије Египатски у својим подвижничким списима говори да је најприметнија последица пада неред који влада у свету, те да они који имају просвећење Христово знају одакле све то долази. Сам тероризам је научно дефинисан као покушај добијања одређених политичких или других циљева употребом акција и средстава која изазивају општи страх у друштву. Овде је умесно подсетити се подвижничког искуства пустињских отаца Истока, корифеја хришћанског етоса, који су на све могуће начине били застрашивани да би одустали од свог подвига. Издржали су до краја управо зато што су имали јаку веру и љубав ка Христу и прави однос ка Богу и ближњем, што су једине силе које искорењују сваки страх и зло ђаволско. А из њихових житија видимо да су ђаволско деловање пре свега поражавали смире- 133 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ њем и исповедањем себе за грешне људе (а своју грешност су исповедали јер су имали опит боговиђења). Ако усвојимо овај темељан приступ, онда лако увиђамо да је један од главних покретача терористичких напада у свету општа хипокризија и грех у модерном друштву, пре свега међу политичким елитама светских сила које покушавају да преобразе све око себе осим себе самих. Поготово је очита хипокризија у неким западним центрима моћи који се залажу за борбу против тероризма са једне стране, директно га стимулишу на другој, а зло код себе не виде ни у траговима. Примера ради, на сасвим умесну примедбу новинара да су терористички акти у Лондону директна последица спољне политике коју Велика Британија води на Блиском Истоку, премијер Тони Блер готово одмах је одговорио одрично. Дакле, уместо сагледавања сопствених грешака (што и јесте основни и једини пут оздрављења и преображаја), прст се упире искључиво у другу страну и све креће у круг са додатном кинетичком енергијом. Жалосна је чињеница да би на некој међународној конференцији посвећеној проблему тероризма сам спомен греха и хипокризије довео до подсмеха... Ре а а екри е ш в њ з Свети Григорије Богослов на једном месту истиче да ниједно добро које се не учини на добар начин није добро. Уместо покушаја да се против зла тероризма одбране увођењем софистициране технолохије за праћење и надгледање целог друштва и модификације државно-правног поретка, потребно је прво сагледавање сопствених грешака (у овом случају на нивоу спољне политике). Са друге стране, на тоталитарне методе терористи ће сигурно реаговати другачијим ударцем. Ево једног простог примера. Међународну заједницу (што је у пракси еуфемизам који се користи за западне силе) веома 134 Тероризам као катализатор новог тоталитаризма брине пролиферација нуклеарног наоружања и стицање нуклеарне технологије ван тзв. „атомског клуба“. Семјуел Хантингтон, у својој познатој студији под насловом „Сукоб цивилизација“ (The Clash of Civilizations) примећује да су одвојени тероризам и нуклеарно наоружање оружје слабих незападњака, али њиховом комбинацијом слаби незападњаци постају јаки. У овом случају је цинично то што се Америка залаже за смањење светског нуклеарног арсенала, а сама развија софистицирану технологију у вези са нуклеарним оружјем, која иде чак и до космичких пројеката. Несхватљиви су (у суштини русофобски) покушаји да се сагради некакав нуклеарни штит од прекоокеанских пројектила јер терористи мини-атомску бомбу могу пренети буквално у руксаку преко Рио Гранде и активирати је негде у срцу земље... Да резимирамо: првенствено је потребно шире сагледавање феномена тероризма и исправљање сопствених грешака на време. Тиме би се поништио главни аргумент пре свега вођама радикалних исламиста којима није тешко да врбују младе муслимане због дволичне политике западног света (исту ту политику и наш народ на Космету итекако осећа на својим плећима). Ако би се направио недвосмислен рез са дволичним поступцима западне цивилизације, основни spiritus agens тероризма био би уништен. Поготово је лицемеран и безобразан позив неких западних политичара на хришћанску етику (сетимо се да је наша земља била бомбардована у акцији под називом „Милосрдни анђео“) јер такве изјаве су катализатор за даље реакције фанатичних исламистичких група које их повезују са крижарским походима. На жалост, горди свет кога покреће хедонистичка логика нема снаге за сагледавање сопствених грешака, а тек после њиховог признавања и исправљања, било би потпуно људски (али и легитимно) тражити решење проблема тероризма. То ни та135 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ да не би био лак посао, али би имао изгледа на успех; садашња стратегија ублажавања последица је потпуно јалова, а очигледна хипокризија паралише сваки конструктиван подухват. Све неодољиво подсећа на стање пред пад западног дела Римске империје изгрижене сличним унутрашњим болестима. Римска империја 21. века покушава да се заштити од модерних варвара тако што ће подићи технолошке бедеме који ће највише ограничавати сопствени народ, а само ће одложити финални пад. Без унутрашњег препорода, без потраге за аутентичним хришћанским идентитетом, западна цивилизација у веку који је пред нама стоји пред историјским сломом. Технолошки софистицирани системи биометријске идентификације, прислушкивања разговора, праћења и контроле и остале неуротичне пројекције колективног бића модерног западног друштва, све ће то једно време можда и давати неке резултате у превенцији тероризма, али смо дотле док се не деси радикално пробијање система на који су се сви ослонили, после чега би вероватно уследиле мере стезања каиша до издисаја. Но, опет, вреди се надати да ће модерно западно друштво ипак имати довољно свести и снаге да крене у истински обрачун са злом, у смислу сопственог унутрашњег преображаја и Бог ће му у том случају пружити руку спаса. Остаје та нада да ће модерни човек увидети своју грешку и са пророком Осијом ускликнути „Ходите да се вратимо ка Господу јер Он раздре и исцелиће нас, рани и завиће нас“ (Ос 6,1). 136 Прича о хакерима * Вероватно најинтригантнија тема у разговору о дигиталним технологијама јесу приче о тзв. хакерима (hackers). Хакери су, једноставно речено, углавном млађи људи који поседују велика знања из информационих и комуникационих технологија, изузетан ниво интелигенције, као и натпросечну упорност и мотивисаност које све заједно користе ради неовлашћеног упада у компјутерске системе. Вероватно је свако од нас, макар једном у животу, прочитао у штампи неку од догодовштина везану за ову групу људи – најчешће су у питању случајеви упада у банке, поште, али и војне системе. Прича о овим људима би била знатно окрњена и непотпуна уколико би се задржала на фактографском бележењу њихових „подвига“ јер је потребно обрадити мотивацију, околности и све остале факторе које нам могу рећи нешто више о психолошком профилу тих људи. И што је најбитније, одговорити на питање какав став као православни хришћани треба да заузмемо према њима и да ли уопште они могу пронаћи у Православљу нешто што можда својим понашањем несвесно и траже. Раз и еме уха е и а л к ђ к р м Генерално, хакере бисмо могли поделити на две групе, уколико би као критеријум узели њихову мотивисаност, мада бисмо условно могли дозволити и постојање треће граничне, мешовите групе. *Православље 906, 2004. 137 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ Највећу групу хакера представљају млади људи, адолесценти, који су најчешће жељни доказивања и показивања свог знања. Осим мотива доказивања који је иначе чест међу адолесцентима, бунт против сваке власти и ауторитета, радозналост и изазов су додатни мотивациони фактори који опредељују младе људе да се баве „проваљивањем“ у рачунарске системе. Поред тога што су информатички образовани, изузетно су упорни и у стању су да посвете више дана, па и недеља, да би оборили или упали у неки систем на који се намераче. У највећем броју случајева хакери из ове бенигне групе када „упадну“ у неки рачунарски систем не праве било какву штету нити траже сопствену корист – задовољавају се „објавом“ свог упада и шепуре се над јадним администраторима и службом за безбедност података. Но иако су крајње незлонамерни, њихове акције умеју да буду итекако озбиљно схваћене и санкционисане – попут примера у суседној Хрватској у којој се још увек памти упад двојице малолетника у базу Pentagonа, после чега су се у рекордном року на њиховим адресама обрели полицајци са америчким „колегама“ који су им конфисковали опрему! Друга група хакера је оно што би отворено могли назвати рачунарским криминалцима (у стручној литератури је општеприхваћен израз „криминал белих крагни“). То нису адолесценти, већ нешто старији људи који своја информатичка знања и умећа користе да би на незаконит начин дошли до добити, која може бити мерена и милионима долара! Некада раде сами, а некада су ангажовани од стране класичних криминалаца да би за њих обављали електронске крађе. Често су то и службеници у великим системима, попут банки и пошти – пре десетак година један такав случај је потресао Велику Британију када је један поштански службеник успео да, помоћу специјалног рачунарског програма који је сам креирао, са сваког телефон- 138 Прича о хакерима ског рачуна преусмери двадесетак пенија на свој рачун и тиме за пар месеци постане милионер, а да превару нико није осетио! Касније је ухваћен сасвим случајно (колегама није било јасно одакле му новац за луксузни аутомобил и лагодан живот, што га је и одало). Гранични тип би можда представљао Кевин Митник, најпознатији хакер на свету, који је до те мере генијалан (али и опасан) да му је после затворске казне забрањен рад на рачунару (први је хакер у историји који је отишао у затвор)! Иако је према годинама (у време хапшења имао је 31 годину) и нанетој штети припадао другој групи, према првој је окренут ако у обзир узмемо његову књигу „Уметност обмане“ („Art of deception“) у којој описује и своју мотивацију. Занимљиво је да он данас ради као консултант на пословима безбедности рачунарских система. Мо елисеетосха е апре ра и и? ж к р об з т Прескочимо сада хакерску групу коју смо свели под „криминал белих крагни“, пошто је у питању прави криминал само изведен модерним техничким средствима и усредсредимо пажњу на феномен класичних, незлонамерних хакера. Да ли ишта можемо закључити из њиховог понашања? Пре свега, уколико за тачну узмемо претпоставку професора Христа Јанараса, да Запад није само географски појам, већ да означава начин живљења и мишљења, можемо се сложити да феномен хакера настаје управо у таквој, назовимо је западно-мислећој културолошкој средини. Такође, оквирно можемо рећи да њу одликује систематичност, концептуализација и рационализација, са тенденцијом ка прагматичношћу и утилитарном етиком. Употреба информационих технологија у таквој средини све више доводи и до тоталитарних пројеката на које ни Исток није остао имун (биометријски системи иденти- 139 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ фикације – прим.). У таквој средини се јавља „модерни Робин Худ“ који у Шервуду рачунарских система показује да не признаје ничији ауторитет до свој и често се подсмева силнима међу технократорима. Другачије речено, поред несумњиво пубертетских потреба за доказивањем (које опет бивају подстакнуте тековинама модерног друштва), бунт је један од покретача ове активности. Ако бисмо хтели да извадимо дубински корен овог проблема, доћи ћемо до правог разлога – слобода којој свако људско биће по свом образу тежи је узрок због кога се ови млади људи одлучују да буду хакери. Своју онтолошку жеђ за (истинском) слободом они испољавају на овај начин тражећи слободу од нечега, слободу од система, наметнутог ауторитета, формулишући је као слободу информација и мисли. И није само у питању некакав јуридички (западњаци би рекли легитиман) захтев природе човека, већ управо онтолошки захтев личности. У чему је онда проблем, ако је тај захтев суштински исправан – у чињеници да се не остварује правилним средствима и на прави начин. Енергије којима обилују ти млади људи јесу природне, али неприродно су усмерене јер потврду слободе виде негативно, кроз рушење система, а не афирмативно, кроз обожење као циљ. Уколико узмемо у обзир све речено, долазимо до закључка који важи за свако људско биће, а то је да једино у литургијској заједници човек може остварити истинску слободу потврде по којој и треба да личи на Бога. Ван те потврдне слободе, слободе кроз љубав и слободе као „да“, све се врти у круг слободе од нечега односно слободе палог бића. Тако и у случају хакера који свој осећај слободе изражавају на један посебан начин, често симпатичан када су у питању невине играрије, али суштински промашен уколико је сам себи циљ. 140 Прича о хакерима По то ели„пра о лав иха е и“? с ј в с н к р Пошто смо дали једну оквирну критику и синтезу, морамо бити до краја поштени и дозволити да постоји могућност да човек буде хакер, условно речено, а да је православан. Ово је слична антиномична ситуација када је у питању учешћа хришћана у рату – од самог рата (да ли је одбрамбени) зависи да ли је то дозвољено и праведно. Примера ради, замислите једно тоталитарно електронско друштво, друштво несвесних конзумената и слепих чиновника које може бити извесно уколико се некритички будемо односили ка имплементацији и употреби дигиталних технологија у будућности. У једном таквом, готово умно дигитализованом друштву, било би веома тешко изаћи из опште матрице једноумља (које треба разликовати од православног јединомислија које је слободан чин, а не условљен – прим.). Управо у таквом информационом шаблону (чија смо жртва били и сами – сетимо се само бруталних фалсификата које су лансирали моћни CNN-олики медији током 90-их) хакери би, парадоксално, једини успевали да се изборе за своју реч односно за слободну мисао ван калупа. Сетимо се примера српских хакера који су за време бруталног бомбардовања Србије 1999. године са скромним хардверским потенцијалима оборили сајтове NATO машинерије и америчке владе. То је био одличан пример хришћанске родољубивости и одбрамбене акције која никог није повредила, а имала је великог учинка. Наравно, нико здравог разума не подстиче класичне криминалне радње нити би такав закључак требало изводити. Али не може се пренебрегнути парадоксални утисак да су управо хакери са својим понашањем својеврсна брана општедруштвеној тоталитаризацији свести. У том смислу их можемо посматрати као својеврсне јуродивце сајберпростора. Поготово узевши у обзир да се данас међу верујућима толико говори да 141 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ су управо дигиталне технологије веома погодне за једну од полуга антихришћанског тоталитарног режима и идеје изравнавања друштвене свести који ће пре или касније доћи. Чудни су путеви Господњи, заиста... Са друге стране, не треба се заваравати и уопштено оправдавати хакерске акције из романтичних побуда. Као општи закључак могли бисмо да кажемо да енергија коју они испољавају не тражи потискивање, већ преображај – суштина проблема је управо у преображају њихове индивудуалистичке свести у свест литургијске заједнице у којој ће сваки таленат (па и њихов) имати своје место. 142 Блага вест св. Еванђеља и заглушујућа бука медија * Да бисмо вечерашњу тему адекватно обрадили, потребно је да кренемо од неких етимолошких одредница које се односе на њу. Реч Еванђеље је једна од првих до које сваки православних хришћанин дође у почетку свог живота у Христу и једна од оних које га прате кроз цео живот. Ту реч су Срби преузели од својих кумова, Грка, у потпуности је прихватајући без измене. У старогрчком изворнику она је била у облику to evangelion и пре свега значила благу вест односно благовест. Иначе, веома је занимљиво да речи које имају префикс ev-, како у старогрчком тако и у новогрчком, имају неки позитиван квалитет и означавају нешто добро и лепо (evlogia, evdokia, evharistia...). Вероватно ће се неки од Вас запитати због чега у наслову вечерашње теме стоји Блага вест Еванђеља – зар то није еклатантан пример плеоназма? Ово додатно ствара забуну јер се у црквеним проповедима често чује синтагма „еванђелска благовест“. Разлог за ово допунско наглашавање значења речи лежи управо у чињеници да је то данас нама страна реч и да је потребно што више нагласити њено право значење које се у овом случају поклапа са граматичким. Међутим, уколико бисмо желели да будемо до краја доследни и верни Предању Источне Цркве, најбоље би било да кажемо Радосна вест *Предавање одржано 7. фебруара 2006. године у згради Патријаршије у Београду. 143 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ св.Еванђеља. Не само због чињенице да се у Новом Завету реч радост појављује више од 50 пута, већ због конкретне атмосфере радости којом он одише, почев од радосног поздрава арханђела Гаврила и тренутка када заигра дете од радости у утроби Јелисаветиној када дође Богомајка, преко радосног васкршњег догађаја као центра хришћанске вере па све до књиге Откровења која је препуна есхатолошке и надземаљске радости. Колико је тај дух радости изнад површних, моралистичких и пијетистичких тумачења Светог Писма! А на жалост, велики број хришћана га управо тако и поима, на крајње легалистички начин без имало животног духа. Стога је Ниче, творац модерног нихилизма, својевремено изјавио да су хришћани тужни и песимистични људи. До таквог закључка је дошао гледајући западне хришћане које је имао као суседе и познанике око себе. А познати православни теолог, Александар Шмеман, у својим студијама каже да су те Ничевое речи велика оптужница за нас и трагедија нашег погрешног перципирања живота у Христу. Стога нам познање значења речи Еванђеље помаже да правилно усмеримо и уобличимо своју перцепцију. Оно што је карактеристично за ту благу и радосну вест новог живота у Христу јесте да се она не намеће никоме. Када год је било супротних тенденција, а овде пре свега мислим на западни прозелитизам и тоталитаризам кроз векове, резултат је био супротан од жељеног. Такви покушаји којих је историја западног хришћанства препуна су управо резултат погрешно схваћене еванђелске мисије међу људима, која пре свега треба да буде мисија делом, а потом речју. Сам Господ Исус Христос се није никоме наметао за време овоземаљског живота, а бар је он то могао, како год и када год је хтео. То се најбоље види по питању чуда која су описана у Светом Писму, која никада нису била потврда силе, већ љубавног одговора на веру потребитих људи. 144 Блага вест св. Еванђеља и заглушујућа бука медија Свето Еванђеље, као радосна вест за сваког човека и сваку твар заробљену смрћу, је пре свега литургијска књига. Одабрани еванђелски стихови се, као што знате, читају на свакој Литургији и то у оном њеном делу који је некада био део обавезне преткрштењске катихезе. Блага вест се тако превасходно сазнавала на литургијским сабрањима, после чега би на посебан возглас оглашени излазили напоље, задржавајући слободну вољу да поверују и приме крштење или одбију благовест са амвона. Литургијско читање Еванђеља на неки надуман начин оприсутњује Христа међу нама чинећи нас сведоцима онога о чему је реч. Битно је истаћи да у литургијском смислу Реч Божија до нас допире из есхатона дејством Духа Светога који отвара двери времена и простора за долазак ванвременог и ванпросторног Царства Божијег. И у томе јесте срж благе вести Еванђеља: учествовање у благодати Божијој кроз заједницу вере и љубави, чиме предокушавамо будућу радост Царства Небеског. Благу вест светог Еванђеља, дакле, треба првенствено да везујемо за последње, а не прве догађаје, јер таква је и перспектива живота у Христу. Размотримо сада данашње медије и то тако што ћемо опет кренути од етимолошких одредница. Можемо узети да је реч medium латинског порекла, од које долази реч медији као њена множина која означава утицај на некога или пак саопштавање неке идеје у слободнијем преводу. Наша тема се односи на кованицу mass media, која је у говорну потребу уведена почетком 20-их година прошлог века и која обухвата технолошки медијум (теливизија, радио, компјутер) који је у стању да пласира информацију до масе људи. Вероватно нема потребе да дубље објашњавамо шта су то електронски и штампани медији јер су они стандардни део амбијента у коме живимо и одсликавају парадигму информационог друштва. Сличност медијске и еванђелске поруке је очита споља и то управо у чиње- 145 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ ници да су окренуте свим људима у жељи да утичу на њихов живот, док свака дубља анализа показује велике разлике. Погледајмо само неке. Благовест Еванђеља до нас допире ненаметљиво и тихо, често изнутра као тихи призив срца, док медијске вести допиру до нас увек споља, а најчешће агресивно, бучно и наметљиво у грчевитој борби за аудиторијум. Мисионари Еванђеља су углавном били скромни људи и светским очима гледано мали, док су медијски емисари моћни и богати космократори који кроје светску политику. Да ли је уопште могуће упоредити апостола Павла са једне и Руперта Мардока, Теда Тарнера или Доналда Трампа са друге стране? За успех еванђелске благовести била је потребна пре свега благодат Духа Светог, а потом делатно сведочанство преносица, док је за глобални пренос информација медијског типа потребан само новац и технолошка инфраструктура. Уопште није потребно да они који преносе медијске информације верују у њих нити да их сведоче, што је дијаметрално супротно еванђелским сведоцима Истине чија благовест неће дати добре резултате, ако није праћена правим делом. И на крају, медијске информације се смењују из дана у дана, из часа у час, потискујући једна другу и на неки чудан начин релативизујући сваку претходну у свести медијског конзумента који их упија само за тренутак о коме је реч. Садржај медијских информација је разнолик, често контрадикторан и уме да мрви критички апарат конзумента. Некада се догађа да примаоцу информација у једном низу буде сервиран садржај тужног, радосног, смешног, важног и неважног карактера, што има великог удела у релативизацији разних догађаја. За разлику од тога еванђелска благовест остаје увек иста, али увек савремена, такође пуна разноликих догађаја и учесника, али увек христоцетрично усмереним и осмишљеним, без трунке 146 Блага вест св. Еванђеља и заглушујућа бука медија подвојености или супротности. Што више човек прима такву благовест, његови умни потенцијали постају све шири. Но има нешто на чему посебно треба инсистирати, а у чему се огледа основна разлика и јаз између еванђелске благовести и данашњих масмедија. Наиме, малочас поменута есхатолошка реалност је тачка на којој се најбоље види непремостива разлика између медијских вести и еванђелске благовести. Информациона плима која нас свакодневно запљускује из средстава јавног информисања и на коју су медијски конзументи апсолутно адаптирани (а у великој мери и зависни) потискује прошлост у заборав, садашњост посматра кроз актуелну новост, а будућност гледа крајње утилитаристички. То је дијаметрална супротност у односу на еванђелску благовест која памти прошлост, преображава садашњост и црпи идентитет из будућег века. Хришћански појам времена је, дакле, инвертован овосветском и остварује се у односу на Будући век односно Други долазак Христов, а не у односу на прошлост. То се најбоље види из молитве анамнезе на Литургији која спаја све временске димензије и даје им смисао овенчавајући их есхатолошком реалношћу. Да ли све ово значи да хришћани не могу и не треба да буду укључени у модерне информационе токове? То би био погрешан и олако изведен закључак, узевши у обзир преображењски етос хришћанства и чињеницу да хришћани никада нису одбацивали ниједну цивилизацијску тековину, али су је, са друге стране, увек вредновали умом Христовим и покушавали да примајући преобразе. У том смислу, хришћани данас не треба да постављају питање информисаности, али треба да постављају питање количине и каквоће информација и у складу са тиме информационе апстиненције у оквирима редовних постова. У истом погледу увек треба да постављају питање критичког 147 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ размишљања и преиспитивања сваког информационог садржаја, а не његовог примања без икакве критичке резерве и промишљања, као у случају Беконовог идола трга. А пре свега и изнад свега треба се трудити на указивању на другостепени поредак медијских информација у односу на еванђелску благовест која је увек примарна. У том смислу и треба да схватимо речи да ничега новог нема под Сунцем, осим Христа васкрслог. Супротне тенденције, каквих данас на активистичком Западу има пуно (а какве се полако појављују и код нас) ће еванђелску (благо)вест у свести хришћана полако сводити на једну од вести коју он свакодневно прима – тиме је простор за финале секуларизма широм отворен. Следећи корак у таквом развоју догађаја је директни информациони нихилизам који би био далеко разорнији од претходног јер би наступао изнутра, а не споља. Хришћани стога морају бити свесни како опасности од информационе изолације, тако и опасности од секуларизације, које прете уколико се еванђелска благовест релативизује у односу на модерну информациону парадигму. Ово је поготово битно у случајевима реализовања неке врсте православне телевизије, где се морају прецизно одредити смернице у смислу „које, када и колико“ информација је примерено. Нико са здравим литургијским погледом неће рећи да је нормална ствар пренос Литургије преко ТВ-а нити пак пренос неке –„благочестиве“ емисије за време црквених служби – то би био парадокс par exellence, управо зато што је еванђелска порука везана пре свега за учешће у црквеним службама. Али сасвим су корисне емисије у којима се разговара на теме духовног живота у Христу, са људима који су истински сведоци Христови. Такође треба поставити питање умесности временског оквира емисије, да не би дошли до појава попут оних на протестант148 Блага вест св. Еванђеља и заглушујућа бука медија ском поднебљу, где имате тзв. телееванђелисте који вам са ТВ екрана проповедају, после чега следи шпица са жиро рачуном, а потом и наставак омиљеног ТВ шоуа. Дакле, да резимирамо: мисија помоћу модерних информационих технологија – ДА; на некритички, конформистички и секуларни начин – НЕ. У овим стварима морамо бити доследни и јасни: еванђелска проповед се не сме претворити у рекламу, јер Црква није производ. У овоме треба увек да се угледамо на Оце, који су увек били савремени, али никад модерни – увек су се хватали укоштац са изазовима свог времена (у чему се огладала њихова савременост), али никада се нису поводили за временом (у чему се огледа њихов став према некритичком модернизму). За крај овог предавања треба отворено рећи још нешто, у вези актуелних напада на Хришћанство путем медија. Црква сигурно споља неће надјачати информациону буку медија, али то и није њен задатак. Њен задатак је сведочанство Христовог Еванђеља и победе над смрћу и тим сведочанством она изнутра преображава свет око себе кроз векове, онолико колико тај свет у томе жели да партиципира. У контексту медијских манипулација које су све више присутне у информационом етру, став Цркве је био и биће недвосмислен – против једне медијске манипулације нипошто не треба ићи другом медијском манипулацијом, већ истином, у чему и јесте сила Крста Христовог. А како нам боговидац Јован Богослов сведочи, Јагње Божје ће кротошћу надјачати нападе свих, па и медијских вукова, ма колико да су јаки и бројни. И у то сведочанство и ми се уздамо! 149 И кандило и рачунар * Петог октобра 2004. године у Дому омладине одржана је три бина Центра за модерну политику. Један од учесника трибине је био Чедомир Јовановић који је између осталог подвукао да „се не може у будућност кандилом уместо рачунара“ (цитат из часопи са Danas, 6. октобар исте године). Пре икакве дебате по том питању, морамо разлучити шта је дотични господин желео рећи. Изјава „изаберимо између кандила и рачунара“ својим садржајем намеће узајамну искључивост наведених појмова. Према њој је кандило односно православна духовност (ако то схватимо у суштинском смислу) неспојиво са рачунаром, тј. информационом науком уопште. Тиме се очигледно хтело рећи и да ако желимо да будемо рачунарски писмени и конкурентни међу светским информатичким силама морамо да раскрстимо са свиме што се не уклапа у модернистички поглед по схватању Центра за модерну политику. Колико је Чедомир Јовановић био у праву износећи овако смелу изјаву? Да би дошли до одговора користићемо искључиво чињени це. Прва међу њима је та да је Чедомир Јовановић драматург по професији – у ком смислу онда може бити ауторитет по питању односа православне духовности и информационих нау*Православље 903, 2004. 151 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ ка? И то такав ауторитет да часопис Danas управо овај део изјаве користи за наслов текста о целој трибини! Но, претпоставимо (за потребе даље анализе) да је Јовановић заиста стручњак за информационе науке – одакле му онда право да свој сопствени став пројектује на остатак информатички образованог друштва? Да ли Јовановић зна који је проценат православних професора информатике у нашим школама и на Универзитету – лично познајем више информатичких стручњака који су не само религиозни, него и потпуно литургијски активни и одговорни чланови Цркве. Примера ради, да ли Чедомир Јовановић зна да је један од највећих ауторитета из области Интернета и дигиталних комуникацијана овим просторима, проф. др Божидар Раденковић, један од познатих хаџија међу поклоницима јерусалимских православних светиња? Предавање цењеног професора под називом „ Историја Интернета“ на Богословском факултету у Београду пре неколико година било је изузетан спој православне духовности и информатичке науке. Уосталом, опште је познато да елита светске науке (Паскал, Њутн, Коши, Ко перник, Кеплер, Ајнштајн...Пупин, Тесла, Цвијић...) припада изразито религиозном кругу људи. Али чак и да не познајемо ниједног религиозног ауторитативног представника науке, одакле Јовановић изводи свој закључак о неспојивости информационих наука и духовности? Да ли из неке црквене догме – у том случају је дужан да је наведе! Зар би у том случају један од реализатора првог Интернет видео линка на овом простору био управо отац Сава Јањић из манастира Дечани који је поставио и једну од првих WEB презентација у Србији? Истог монаха у Европи (истој оној на коју се позива Јовановић) и свету знају по надимку cybermonk (монах Интернета). Да је Чедомир Јовановић у праву, сигурно не би било ни фантастичног пројекта тродимензионалне вир152 И кандило и рачунар туелне макете хиландарског храма коју је урадио уметник Тејлор и њоме померио границе у дотадашњим мултимедијалним презентацијама. За крај треба поставити једно питање – о каквој то будућности снива Јовановић када каже да се у њу не може са кандилом? Да ли је то нека већ виђена псеудо-месијанска или хилијастичка идеја? Не знам о каквој будућности се говори у том смислу, али будућност без здраве духовности сигурно није светла. Шта је онда то што онемогућава Чедомира Јовановића и људе из Центра за модерну политику да макар умно ако не практично, споје коришћење рачунара са православном духовношћу? Да ли је у питању некаква ментална или интелектуална ограниченост, неинформисаност или пак ирационални анимозитет према свему што је црквено? То ће најбоље знати сам Чедомир Јовановић и његови истомишљеници – циљ овог написа није да их осуди, већ да их пробуди. Наравно, уколико то желе. 153 ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ КАО СРЕДСТВО ХРИШЋАНСКЕ МИСИЈЕ „...свима сам био све, да какогод спасем кога.“ Свети Апостол Павле Прва посланица Коринћанима, глава 9, стих 22 Православно свештенство у информатичком добу * Чак и најљући противници СПЦ на овим просторима признају њене заслуге за подизање културног и образовног нивоа српског народа током његове бурне историје. Можда је најбоље почети од равноапостолних Кирила и Методија, пре којих се писало цртама и зарезима, како о томе сведочи Црноризац Храбри у свом трактату под називом „Сказаније о писменех“. У кратком хронолошком прегледу никако не треба изоставити свету српску лавру, манастир Хиландар, који је, по угледу на византијске узоре, био практично први српски универзитет у малом. Потоње време деспота Стефана Лазаревића даје огроман замајац српској култури и образовању, управо преко црквених институција, а у петовековном времену туркократије једини извор писмености постају манастири... Са друге стране, опште је познато да су међу најученијим људима свог доба увек били и православни епископи, од времена генијалних Кападокијаца, преко Фотија Цариградског и Григорија Солунског, па све до данас. Наравно, ове чињенице треба гледати кроз призму сотириолошке мисије Цркве, односно као употребу овосветских наука и знања на спасење људи, а не као некакав црквени енциклопедизам. У том погледу, свако време је имало свој корпус световних наука које су биле *Православље 912, 2005. 157 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ предмет поменуте црквене мисије. Одвајкада су то биле књижевност, философија, историја... а време у коме живимо том низу просто намеће и информационе технологије. С тим у вези, доста се говори о модерним мисионарским потребама Цркве односно о потреби да православни мисионари и свештеници познају и користе дигиталне технологије. Апо толПа леина евре е с в ш м Приликом гостовања на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, ђакон Андреј Курајев је, што у шали, што у збиљи, рекао да би апостол Павле имао великих проблема да су у његово време постојали данашњи носиоци информација. Примера ради, ако би неко од слушалаца диктафоном снимио његов говор на Ареопагу, који отвара похвалом побожности присутних грчких незнабожаца (ср. Дап 17, 22), па тај говор пустио у некој јеврејској заједници, било би му веома тешко да објасни строгим јудаистичким монотеистима на какву је то побожност мислио. Са друге стране, да је неко од јелинских философа имао електронске верзије неких посланица, у којима апостол изобличава незнабожачке заблуде и идолопоклонство, па их на Ареопагу показао, мисија би била драстично отежана. Шалу на страну, нама је јасно зашто је богоносни Павле имао различит приступ различитим слушаоцима – његов етос је био потпуно саображен спасењу ближњег. Речено језиком Светог Писма, био је свима све, не би ли кога за Христа задобио (1 Кор 9,22). Узевши то у обзир, извесно је да би апостол Павле и те како користио и модерна информатичка средства да је наш савременик, но није проблематично питање афирмације, већ начина коришћења. Поред добро познатих мисионарских путева, којима је неуморно корачао и апостол Павле, данас се отварају и нови, било путем Интернета, било преко мултимедијалних и 158 Православно свештенство у информатичком добу класичних издања преломљених помоћу рачунарског софтвера. Но, видимо да та средства данас за мисију итекако користе и протестанти и римокатолици, али реалног плода, по питању каквоће и истинског преображаја свести, ипак нема. У чему је проблем? Умет остпра ил еупо ре е н в н т б Иако би апостол Павле вероватно оштро прекорио ултраконзервативце који се противе употреби информационих технологија за мисију Цркве, баш као што је прекорио и однос првобитне хришћанске заједнице према обрезању незнабожаца, сигурно је да ни претерано коришћење ових технологија не би наишло на његову похвалу. Примера ради, тешко да би без прекора остало формирање виртуелних парохија и епископија на Интернету (што већ почиње да бива пракса у западном свету) јер се тиме руше сами еклисиолошки темељи којима је основа реално евхаристијско општење. Исто важи и за промену начина комуникације: сведоци смо да савремени начин живота из године у годину оставља све мање и мање времена за нормалан људски контакт те да се све своди на трку са временом. Замислите, рецимо, свештеника који би због уштеде на времену исповедао искључиво преко e-mail-а (и тиме у свести свога чада исповест сводио на услужну делатност)! Или, рецимо, online пренос свете Литургије из најудаљенијег дела света преко Интернет видео-линка! Све ово би имало несагледиве последице на евхаристијски живот јер би се, пре или касније, јавила и идеја за виртуелним причешћем, а самим тим би и наше спасење постало виртуелно, а не реално. Хвала Богу, средина у којој живимо је сачувала нешто од здравог општења тако да такве теме код нас (још увек) нису актуелне (уколико изузмемо повремене изливе неуравнотеженог модернизма од стране неких антицрквених параполитичких кругова). Црква, 159 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ наравно, неће подлећи таквом духу овог света јер јој је Глава Онај који је победио свет; но, она мора деловати у таквом свету. Како онда помирити настојања да се у информатичком добу покажемо достојни историјске одговорности коју је Црква по питању образовања и мисије увек неговала и да останемо здравог духа и неоштећених еклисиолошких темеља? На који начин би православно свештенство данас требало да се ухвати у коштац са овом проблематиком? Ре а а епро ле а ш в њ б м Овај проблем никако не треба да се посматра ван литургијске перспективе. Другим речима, све што би ишло на штету аутентичног литургијског живота и поимања стварности треба без икаквог двоумљења и околишања одбацити (као у случају са поменутим виртуелним парохијама и литургијама). Тек пошто постоје чврсте еклисиолошке поставке у парохијској пракси, може се кренути у осавремењивање мисије. У супротном, веома лако може доћи до појаве неког новог Вавилонског ропства (синтагма коју су користили неопатристички оци за указивање на утицај који је православно богословље претрпело од Запада за време неплодног туркократског периода – прим.), овог пута у односу на модернистичко-технолатријске токове цивилизације. Уколико је испуњен поменути предуслов, треба кренути са практичним питањима и узети у обзир данашње стање. Православном свештенику данас сигурно неће бити потребно да познаје 3D rendering пакете или, пак, пројектовање информационих система, али ће за мисионарске потребе међу младима и те како требати да познаје Интернет комуникације. Такође, познавање рада са текст-процесорима омогућиће штампање билтена храма, разна обавештења за парохијане, мисионарске публикације и слично. Погрешно је учити општа 160 Православно свештенство у информатичком добу програмска решења, па одатле узимати оно што је потребно за праксу; напротив, конкретне потребе треба ставити на прво место, а онда, у односу на њих, тражити доступно софтверско решење. Можда би било добро изнети један конкретан предлог који није идеалан, али који би веома брзо могао да се реализује. На нивоу појединачних епархија, било би паметно оформити мањи тим теолога, свештеника и информатичара који би по одговарајућем кључу (тематском, практичном, мешовитом...) саставио штампани материјал са обрађеним информатичким областима. Тај материјал би требало да буде концизан и да обухвата све потребне рачунарске лекције које би омогућиле заинтересованим свештеницима без информатичког знања да дођу до минимума који је потребан за мисионарске потребе. Други корак је на нивоу парохијских храмова где се, у оквиру евхаристијске заједнице, готово увек може наћи неколико информатички образованих људи који би могли да одрже својим свештеницима кратке курсеве, базиране на том материјалу. Наравно, такве кратке курсеве могли би да похађају сви које занима мисионарска активност, али акценат је пре свега на свештеницима. По некој грубој процени, било би довољно око 15-20 часова за прелажење фундаменталних области, неопходних за основну мисионарску употребу рачунарског софтвера. То би, уједно, била и одлична основа за даље самостално усавршавање. Истин кеми и ене аванЛи ур и е с с ј м т г ј У време бољшевичких прогона свега што је православно, један западњак се интересовао код руског епископа шта тамошње свештенство ради по питању модерне мисије. Епископ му је одговорио: „Служимо Литургију!“. Запањеном протестанту вероватно није било јасно да је Евхаристија Алфа и 161 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ Омега свега хришћанског, па и мисије, у смислу преображавања овосветске у богочовечанску реалност. Међутим, то не значи да је потребно оставити сваки други вид мисионарске активности, ако за то постоје могућности, о чему најбољу потврду налазимо у поменутој методологији светог апостола Павла. Да се вратимо на пример Русије: за време прогона православних Руса, класичних мисионарских могућности није било пуно, док данас РПЦ представља предводника у православном свету по питању коришћења информационих технологија у циљу мисије 21. века. На почетку текста, дато је подсећање на афирмативан однос Цркве према формалном образовању. Међутим, никада не треба заборавити да Црква на образовање увек гледа сотириолошки, те да улогу Цркве треба тражити у истинском образовању човека тј. оживљавању и развијању човековог образа датом по лику Божјем. У животу хришћанина све полази од Литургије и све се враћа Литургији („Твоје од Твојих...“) тако да и процес укључивања свештенства у информационе токове данашњице мора да задржи здрав литургијски ток, а никако да му противуречи или да га заобилази, што се на Западу све очигледније дешава под притиском технократије. Плитки прагматично-модернистички став би директно водио ка осавремењивању у погрешном смеру које сигурно не би било „за живот света“ (ср. Јн 6,51). 162 Рачунарска обрада Светог Писма * Читајући дела античке књижевности, често нисмо свесни колико је труда уложено не само у њихово стварање (креативан процес у ужем смислу), већ и у њихово физичко записивање и уобличавање. Многи писци и мислиоци су поред себе имали помоћнике-преписиваче који су им у великој мери олакшавали посао. На првом месту, то су били тахиграфи (данас су им слични стенографи) односно брзописци, чија је улога јасна из саме етимологије речи – што брже записивање великог броја речи. Овакве помоћнике су имали и многи ранохришћански писци, попут Оригена – они су му помагали приликом стварања Хексапле (до тада невиђене критичко-компаративне анализе текста Светог Писма – прим.). Поред тахиграфа, велику улогу су имали и калиграфи, односно краснописци, чија је улога у коначном уобличавању текста била незаменљива. Проналаском штампарске машине преписивачки послови су сведени на минимум, али су се појавили нови видови сређивања и уобличавања материјала који се у наше време једноставно називају прелом (стручни назив реципиран из енглеског језика је DTP тј. DeskTop Publishing – прим.). Но, поред класичног унапређивања квалитета и брзине обраде текстуалног материјала, модерна дигитална средства су омогућила и неке потпуно нове могућности које произилазе из њихових меморијских капацитета и брзинских својстава, а које могу би*Православље 917, 2005. 163 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ ти од огромне помоћи свима који проучавају теолошке науке. То се, пре свега, односи на проучавање Светог Писма, најчешће у виду класичног претраживања одређених стихова ради проналажења цитата, или, пак, комплетних исагошких анализа ради што потпуније егзегезе. Све оПи моуди и ал омоб и у т с г т н л к Независно од тога да ли се усваја шири или ужи канон (мада Оци никада нису признавали такву дистинкцију онако како се често узима), Свето Писмо је књига за чије (правилно и разумно) читање је потребно доста времена. Управо зато што је у питању богонадахнуто штиво, настало ванредним и непосредним утицајем Духа Светог на писце (који су притом користили своја знања и способности), не може се читати другачије до на начин који му доликује, и под руководством Духа Светог. Није узалуд речено да се Свето Писмо на коленима разуме – његово истинско читање потребује пре свега молитвено расположење (тачније, литургијски етос у суштинском смислу). Православни хришћани су одувек имали овакав став према Светом Писму, али притом нису западали у крајности протестантизма и sola Scriptura приступа. Хришћанима који живе у 21. веку још више је олакшан приступ светим списима управо због дигиталних технологија које омогућавају паковање огромне количине података на малом простору - за дигитално смештање класичне библиотеке од хиљаду књига често је довољан простор једног CD-а. Предност се не огледа само у тој чињеници, већ и у томе што је претраживање дигиталног материјала несравњиво брже и прецизније, него када се то чини на класичан начин. Ова предност сe у великој мери изражава приликом писања било ког теолошког материјала, када се неизоставно потребује цитирање у мањој или већој мери или, пак, позивање на тачно одређена 164 Рачунарска обрада Светог Писма места у Светом Писму. Власнику Светог Писма у дигиталном облику довољно је неколико секунди да, простим уношењем неке речи или синтагме коју одређени стих садржи, претрагом пронађе жељено место у Светом Писму и пренесе га у други текст. Имајући у виду предности дигиталних технологија, велики број помесних цркава је издао Свето Писмо у дигиталном облику. Пре пет година и Свети архијерејски синод СПЦ је издао такво издање за потребе својих верника и теолога. Поред таквих званичних пројеката, неки верници су самоиницијативно правили бесплатне (freeware) претраживаче Библије који се могу пронаћи и преузети са Интернета (претходно треба проверити чији је превод у питању). Такви прегалачки радови су заиста достојни сваке хвале с обзиром на то да су аутори у њих улагали велики труд на славу Христову. Нека им Господ узврати стоструко. Ко акна ред р п Поменуто претраживање дигиталног текста је, дакле, довољан разлог да се итекако узме у обзир као веома корисна помоћ у састављању теолошких радова. Корак напред су учинили програми какав је BibleWorks. У питању су програмска решења која вишеструко проширују могућности претраге и граматичке анализе библијског текста, и то како на архаичним језицима (старојеврејски, старогрчки и латински), тако и на великом броју модерних језика, уз употребу лексикона у дигиталном облику. Колико је то корисна ствар, најбоље могу потврдити људи који се озбиљно баве критиком текста, али и студенти Православног богословског факултета Универзитета у Београду који спремају испите везане за Свето Писмо. Оно што је посебно корисно јесте упоредни и истовремени приказ текста у неколико језичких варијанти, што је незаменљиво код компаративне анализе. 165 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ Студентима који спремају старојеврејски и старогрчки језик нарочито је корисна детаљна граматичка анализа сваке речи (уз изузетан превод), као и одвојени речници који су изврстан додатни извор за библијску археологију. Овде, дакле, није ствар само у скраћивању времена потребног за одређене операције, већ и у дидактичком и, уопште, научном значају. Бу у аре е а д ћ ш њ Критика библијског текста је у великој мери узнапредовала коришћењем ових дигиталних помагала која у научним рукама представљају изузетан алат. Будућа решења ће вероватно инкорпорирати много више материјала па бисмо ускоро могли да очекујемо појаву DVD-ова који би садржали и енциклопедијски материјал из разних области које се тичу помоћних библијских наука, поготово библијске историје, географије и археологије. Коришћењем MPEG видео-компресије (алгоритма који омогућава да се велика количина видео материјала смести на што мање простора, са минималним губитком квалитета – прим.) могло би се додатно ставити неколико сати видео-материјала који би били делом снимљени, а делом рачунарски генерисани. База тродимензионалних модела би могла да обухвати сваку природну ствар везану за свете списе, било да су у питању тродимензионалне визуелне представе од старозаветне скиније, свештеничких ношњи, преко флоре и фауне која се помиње у Светом Писму, па све до топографије терена и аутентичног изгледа насеља. То би био класичан пример где би концепт виртуелне реалности могао да има доброг плода (уколико би био ограничен на дидактичке и научне сврхе). До ат ена о е е д н п м н Оно што треба посебно напоменути јесте сврха употребе оваквих информационих пројеката, њихова ограничења и мо- 166 Рачунарска обрада Светог Писма гућа скретања. О правилној употреби је већ довољно афирмативног речено тако да се она своди на област научне анализе и класичне дидактичке сврхе. Ограничење оваквих дигиталних асистената је у томе што је у питању ипак машина, тако да није могуће потпуно заменити класичну живу реч сарадника (односно професора, ако су дидактичке сврхе у питању). У том смислу и треба гледати на њих као на ефикасну допуну и помоћ у раду без претензија у другачијем смислу. Ваљало би рећи и реч-две о потенцијалним скретањима која би могла да се десе. Она нису везана толико за сам материјал о коме је реч јер са становишта светости нема разлике да ли је свети текст записан на глини, папирусу, пергаменту, папиру или дигиталном носачу. Желећи да напомене нешто слично, апостол Павле говори о речима које нису написане мастилом, већ Духом Светим, и не на каменим даскама, већ на даскама срца (види: 2 Кор. 3,3). Реч је о томе да се Светом Писму приступа пре свега са молитвеним духом и страхом Божјим, а не као било ком другом спису. Уколико се пренагласи тај исагошки моменат, уместо теологије речи можемо лако доћи до тех нологије речи, што се често дешавало разним протестанским деноминацијама. Сетимо се само Лутера који је са једне стране до крајности наглашавао значај Светог Писма, а са друге себи дозволио да каже да су неке посланице „празне као слама“ и да им пориче аутентичност и каноничност. То су плодови чистог рационализма без живог духа јер „слово убија, а Дух оживљује“ (2 Кор. 3,6). Наравно, нико здравог разума неће порицати значај научне методике приликом изучавања светих списа (напротив, критичким испитивањем могуће је отклонити многе недоумице код тумачења), али исто тако сваки хришћанин који живи литургијски порицаће првенство овакве употребе Светог Писма. Наиме, првенство употребе Светог Писма је увек било, јесте и 167 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ биће литургијско, тачније везано за Литургију на којој се увек и чита. Није чудо што се у центру олтара, на часној Трапези, налази управо Свето Писмо као par excellence икона Христовог присуства међу нама. И само читање Светог Писма које се обавља на свакој Литургији има есхатолошки предзнак, што и видимо из посебне интонације читања које се разликује од обичног (управо зато јер нам реч Божија долази из ехсатона, што се најбоље види када се говори о будућим догађајима). За ључ ораз а ра е к н м т њ Можемо констатовати да су дигиталне верзије Светог Писма, уз пратеће алате и енциклопедијски материјал, веома корисне и практичне за сваког научника, теолога и студента теологије. Са друге стране, увек треба имати у виду чињеницу да је реч о богонадахнутом тексту због чега је за његово правилно разумевање потребно надахнуће Духа Светог. Таквом тексту се не може приступати у класичном анатомском смислу, искључиво распарчавањем и граматичким анализама, као што се проучавају дела световног карактера (било класично, било дигиталним алатима). Као што ни Цркви не можемо приступати примењујући партикуларну методологију, тако нема сврхе ни Светом Писму приступати у парцијалном смислу. И као што Цркву поима само онај који разуме Литургију, тако и Реч Божију може истински разумети и проучавати само човек који живи литургијским животом. А у рукама хришћанина литургијског пулса и етоса, дигитални алати за претраживање и обраду Светог Писма донеће праве плодове на славу оваплоћеног Логоса. 168 Интернет – за и против * У деценији која је за нама Интернет је од рачунарске мреже коју је користио ужи круг научних радника прерастао у глобалну комуникациону инфраструктуру, чији број (милиона) корисника више нико не покушава да изброји. Импликације на друштвеном плану које је такав стреловит развој овог информационог медија донео су огромне и протежу се од радикалне промене начина комуникације међу људима, преко образовања и широке доступности информација до нових видова криминала. Све то представља један динамичан изазов који се Цркви намеће на размеђу два миленијума. Управо због брзине којом се Интернет развија, било је потребно што пре саставити критичке студије од стране православних теолога и информатичара. Неколико таквих радова је написано, међутим још увек нема начелног слагања у ком степену и да ли уопште треба користити Интернет, односно да ли он носи нове могућности мисије међу неправославнима или је у питању „игра са ђаволом“ (Константин Гордејев, Православная беседа 3). Без претензија да дајемо коначан суд о овој проблематици, размотримо укратко позитивне и негативне конотације које она са собом носи, да би извукли макар оквирне смернице и добили колико-толико уобличен став према овом дигиталном феномену. *Допуњена верзија текста објављеног у часопису Православље 900, 2004. 169 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ Елек рон капо та т с ш Добре стране Интернета су мање-више познате свима, делом због рекламне пропаганде компанија које производе комуникационе програме, а делом захваљујући великом тиражу и популарности рачунарске литературе. Електронска пошта (email) је један од најкоришћенијих сервиса Интернета и данас је ушао у свакодневну употребу међу свим друштвеним слојевима, стојећи раме уз раме са стандардним поштанским пошиљкама чији су много бржи електронски еквивалент. Омогућавајући готово тренутни пренос текста, слика и података, потпуно је омогућена комуникација на даљину и драстично су убрзани комуникациони процеси (између осталог и слагање овог текста за штампу јер је исти прослеђен управо електронском поштом). Данас је за православне хришћане овакав вид комуникације изузетно битан јер омогућава контакт и размену корисних информација између најудаљенијих епархија, парохија, православних удружења. Негативна страна се огледа у огромном броју рекламних и нежељених порука које стижу са разних страна и које су често увредљивог и неприхватљивог карактера, што је проблем коме се још увек не назире решење, иако у многим земљама постоји строга законска регулатива по том питању. Пре ен а и еиби ли е е з т ц ј б от к Интернет презентације су такође постале свакодневица у информационом смислу, тако да већ узимају примат штампаним медијима због погодности редовног ажурирања и свођења материјалних трошкова штампе на нулу. Уочљиво је да скоро све епархије, али и озбиљније парохије, имају своје презентације са основним или ширим информацијама. Исто важи и за Православну богословски факултет Универзитета у Београ170 Интернет – за и против ду који је међу првима поставио своју презентацију и једно време имао посебну Интернет учионицу у којој су студенти могли да претражују богословске материјале у дигиталном облику. Све помесне православне Цркве су такође присутне на Интернету, но по броју и квалитету страница још увек иза римокатолика и протестаната. Приметан је недостатак по питању богословске литературе на српском језику доступне на Интернету јер само неколико сајтова редовно додаје нове текстове и прилоге (што је императив за ову врсту медија с обзиром на природу електронских информација). Цела прича о овом аспекту би била скоро идеална када би просечан православни хришћанин који жели да погледа неку од ових презентација одмах знао како да је нађе. То није случај, јер већина људи прво одлази на тзв. претраживачке сајтове одакле даље тражи оно што је потребно. Некада се потрага завршава за неколико секунди, а некада су потребни сати да би се пронашао одговарајући сајт. Очито је да у шуми података коју Интернет данас представља наћи „капи воде живе“ понекад уме бити веома тешко, па људи губе огромно време док не пронађу оно што им је потребно. Ово поготово важи за студенте који траже неки материјал за испите. Зато би требало инсистирати, у координацији са осталим помесним Црквама, на креирању неке врсте православног аутономног простора на Интернету, који би се претраживао преко јединственог православног портала и који би уређивали представници православних епархија широм света. Такав сајт би носио искључиво информације о другим православним сајтовима и њиховим адресама и био нешто попут телефонског именика, што би итекако олакшало проналажење корисних информација православним хришћанима који често тражећи текст из области православне духовности дођу на секташки сајт или прођу кроз рекламне сајтове са свакаквим садржајем, после чега су са правом 171 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ огорчени. Што пре се креира таква информациона аутономија православних, то боље, јер потрага за жељеном књигом, списом или духовном песмом, уз успутни пролазак кроз странице са крајње непристојим садржајем већ обесмишљава целокупан процес. Портал који би могао бити претеча овог пројекта налази се на адреси http://hristianstvo.ru и требало би га даље развијати (приказан је у последњој секцији књиге – прим.). Велики проблем представља чињеница да је Интернет презагађена средина, но управо ту и лежи мисија православних – у освештавању тог загађеног простора. Ако не можемо учинити да Интернет постане рајско место, бар можемо допринети да не постане паклено. А креирање аутономне оазе која даје воду живу и истиниту једини је начин да се у Интернет пустињи сачувају душе многих. Овде треба нагласити да постоје и православни сајтови урађени са најбољом намером, али на погрешан начин. Примера ради, постављање православног сајта на бесплатни сервер је типична грешка јер тиме се на сајту у одређеном простору појављују и рекламе на чији се садржај не може утицати – сећам се да сам једном приликом налетео на сајт једне епархије из дијаспоре постављен на бесплатни сервер, изнад кога су се у горњем рекламном простору смењивале слике „скромно“ одевене Бритни Спирс! О таквим стварима се мора строго водити рачуна приликом израде презентација да не би дошло до саблазни или нечег горег. Друга ствар о којој се мора водити рачуна јесу многа застрањења која су се десила на римокатоличком и протестантском поднебљу због модернистичког и конформистичког приступа феномену Интернета. Очигледни примери су исповест преко Интернета (идеја која се појављује код римокатолика, чиме се исповест de facto релативизује и смешта у услужну делатност Цркве) или креирање виртуелних парохија (код про172 Интернет – за и против тестаната, што је еклисиолошки парадокс), о чему су писали и овдашњи рачунарски часописи (PC). Не треба бити сувише проницљив да би се уочила погубност оваквог приступа и уочити пропаст у коју води овакав некритички и либералан став, који у коначној инстанци води разарању литургијског живота и нарушавању начела евхаристијске еклисиологије (окренуте ка Литургији као тачки црквеног идентитета). Са друге стране, претерани конзервативизам може одвести до губитка неких нових шанси, а можда и потенцијалних верника који Интернет користе као основно средство за информисање. Христова порука о узаном, средњем путу, односи се управо на ово питање и потребна је благодат Духа Светог и много расуђивања да би се пронашао правилан начин за његово решавање. Фо у иикон е ен иј кегру е р м ф р ц с п Посебна тема су тзв. конференције, групе, форуми... на којима присуствује од неколико десетина па до неколико стотина или, чак, хиљада људи. Између осталог, религија је једна од најчешћих тема, а у Србији је једно време био најпознатији форум yu.forum.religija који је окупљао велики број учесника различитих религијских припадности, као и више православних верника и апологета, о чему је укратко писано и у часопису Православље пре неколико година (текст „Мисиона ри за тастатуром“). Овде већ постоји празан простор за званичан форум СПЦ, који би водио неки од ђакона са својим тимом сарадника и студената, по узору на форум ђакона Андреја Кураева (описан у последњој секцији књиге – прим.), који окупља више хиљада регистрованих чланова и ко зна колико анонимних. Такви су форуми по правилу најчитанији, јер су теме језгровите, актуелне и износе се различита гледишта. Овакви форуми су одлична прилика и за студенте теологије јер им 173 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ пружају прилику да прошире знање и да се извеште у дијалогу са неправославнима. За потребе мисије СПЦ на овим просторима, један православни отворени форум на коме би многи могли да добију одговоре на разна питања би ваљано ажурирао тим од неколико теолога који би радили на смене. Сајтови попут Библиотеке Свети Наум или Светосавља (описани у последњој секцији књиге – прим.) су пионири на овом пољу, но тај ниво је ипак недовољан, поготово у односу на поменути форум ђакона Кураева. Проблем са конференцијама је што се на њима често појављују и многи провокатори који пишу све и свашта па дискусија губи смисао уколико не постоји могућност уклањања таквих порука или, пак, непристојних делова, уз опомене и искључења као крајњу меру. Слично се 2004. године десило са форумом Religija на сајту B92 који је био привремено затворен због огромног броја порука неприкладног или бар неповезаног садржаја. То се такође дешавало и сајту Библиоте ка Свети Наум чији је форум временом до те мере изгубио на квалитету да се на њему самом оправдано постављало питање смисла његовог даљег постојања. Зато је битно да евентуалне православне форуме ажурира и прати више људи, да би се садржај непристојног карактера аутоматски уклањао и да би се енергија учесника правилно усмеравала у саборном духу. Син е а т з Једно је сигурно, Интернет можемо и оспоравати и пропагирати – само га не можемо игнорисати. Сетимо се реакција које су уследиле када се појавила штампарска машина – многи су у њој видели ђавоље масло, а неки нове мисионарске могућности. Данас се заиста штампа све и свашта, но у мору таквог материјала штампају се и издања Светог писма и дела светих Отаца. Слично је и са Интернетом, јер иако је на њему обиље 174 Интернет – за и против бескорисног, лажног и непристојног материјала, ипак постоји велика количина корисних информација. Да би се са становишта православног верника ова дилема потпуно елиминисала потребно је ући у пројекат реализације аутономног православног Интернет простора као што је горе наведено. Са друге стране, поред употребљивости, намеће се и питање начина употребе као такве. Наиме, крајем 2004. године су наши дневни листови пренели вест да је неколико финских војника ослобођено војне дужности са дијагнозом да су зависни од Интернета! Нимало наивна ствар, поготово ако имате децу која су стално поред рачунара (нарочито су опомена скорашњи случајеви педофилије реализовани управо преко Интернета). Стога је најпаметније пратити само одређени круг сајтова чији каталог можете добити из специјализованих часописа. Можда најздравији приступ Интернету представља активан и креативан покушај преображаја његовог садржаја и начина коришћења. Хришћанство је вера која негује управо етос преображења целокупне творевине и на томе треба да инсистирамо и у дигиталном простору. Дакле, у односу на Интернет не треба форсирати негирање и одбацивање нити афирмацију и акомодацију по сваку цену, већ преображај, на шта смо као савремени хришћани упућени и за шта смо одговорни. 175 Интернет као средство модерне мисије * О Интернету као мисионарском средству 21. века се воде многе полемике међу православним богословима и интелектуалцима. Постоје различити ставови у вези са овим питањем, од дијаметрално супротних до веома сличних. Сви се у принципу слажу да Интернет има и добрих и лоших страна, но да је још увек потребно осмишљавање једног заједничког, саборног става према овом медијуму и то по различитим питањима : по питању адекватног коришћења од стране верујућих, затим реализације евентуалног аутономног информационог простора (православне Интернет оазе), али и мисионарења на Интернету. Свакако да је питање мисије само по себи црквено питање (то су и остала питања која су наведена, али питање мисије је најочигледније), те да је његово разрешавање од великог значаја у модерном добу у коме живимо. Ово питање можемо разложити на три потпитања : да ли уопште користити Интернет за мисију, на који начин га користи и којих се опасности треба притом чувати? Далиика око и ти иИн ер етзамо ер уми и у? к р с т т н д н с ј Прва два потпитања су практично решена велики бројем активних православних мисионара на Интернету. Можда најактивнији међу њима је ђакон Андреј Курајев који је скоро долазио у нашу земљу и одржао неколико веома запажених три*Светигора 152, Ваведеље 2004. 177 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ бина. Његов лични сајт (www. kuraev.ru) је пример једног мисионарског сајта – садржи православна штива, форум (места за међусобне дискусије по разним темама) и релевантне православне линкове (везе ка другим сајтовима). Српски мисионари су такође активни, било да су у питању класични сајтови (попут сајта Верујем) било да су у питању сајтови са придруженим форумом, попут сајта ђакона Курајева (сајтови попут Библио теке Свети Наум, Светосавља и слично). Московски патријарх и целе Русије Алексеј Други је 1997. године издао једно саопштење (Обращение Патриарха Московского и всея Руси Алексия II к пользователям Интернета, Православная газета „Лампада“, № 27) у коме охрабрује вернике на коришћење Интернета на корист мисије Цркве. У последњих десетак година готово све помесне Цркве су поставиле званичне сајтове својих епархија и патријаршија тако да је то један посредни одговор са званичне инстанце по питању коришћења Интернета за мисију. Лично познајем неколико мисионара који су успели да коришћењем Интернета помогну мисији Цркве, у њеном историјском смислу (у вези са преносом еванђелске благовести незнабошцима). У том погледу, можемо направити следеће поређење, које је пре неколико година један православни Интернет мисионар изрекао. У време апостола „последња реч технике“ били су широки римски путеви – њима су ишле римске легије, али и апостоли који су благовестили Христа Васкрслог. Са друге стране, данас је најмодернији пут у преносном смислу управо Интернет – њиме харају многе модерне легије (антихришћански настројени људи) али и модерни благовесници Еванђеља. Наравно, и у случају Интернет мисионарења постоје сметње (појава провокатора на форумима, рецимо), но оне су саставни део сваке мисије. 178 Интернет као средство модерне мисије Далипостојезастрањења? На прва два потпитања одговор је, дакле, било прилично лако дати, но шта је са потенцијалним опасностима „дигиталног“ мисионарства? Да ли постоје застрањења у том погледу? Прва ствар коју би Интернет мисионари требало да имају на уму јесте да ствар није решена нити доведена до краја тиме што ће некоме помоћи да упозна православну веру читањем материјала или учествовањем у дискусијама. Напротив, постоји могућност да тиме практично ништа није ни урађено, осим што је тај неко „додатно информисан“. Оно на шта би модерни мисионари (али и вероучитељи) требало да обрате пажњу јесте позивање људи да учествују у Истини, а не само да се о Њој информишу. Литургија је та која треба да буде круна сваке мисионарске проповеди, њоме мисија треба да буде започета и њоме треба да буде окончана. Конкретно речено, све мисионарске активности (постављање православних сајтова и текстова, учешће на религијским форумима, приватна електронска кореспонденција...) треба да у свом садржају имају позив на учешће на Литургији, то је једини исправан и целовит пут богопознања. То је управо она Еванђелска „ Дођи и види!“ (Јн 1, 46) . Или како то лепо рече Павле Евдокимов: „Тада се треба уклонити и оставити да говори Христос“. Иначе, труд око „информисања“ може бити узалудан, па чак и штетан, јер ће потенцијални православац на исти начин доћи и до „информација“ од стране других деноминација, које су неретко веома лепо упаковане, што може довести до пуке релативизације истине у литургијски још увек непреображеном уму. Са друге стране вребају опасности да се на Интернет пренесу и неке радње које су саме по себи везане за конкретан разговор са човеком. Еклатантан пример је исповест преко Интернета, која полако постаје актуелно на римокатоличком терену (у складу са општепознатом прагматичношћу западњака). Чо179 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ веку је некада заиста потребно што пре одговорити на неку недоумицу, сумњу и слично, а ту је електронска пошта незаменљив алат. Али претварати e-mail у неку врсту замене за исповест пред свештеником, ради добитка у времену и прагматичности...то је већ и као идеја опасно! Жив разговор са пастиром не може заменити никаква техника – супротно је чисто профанисање и институционализовање Цркве. Један пример је заокупио пажњу верујућих информатичара, пошто је еминентни домаћи рачунарски часопис PC донео текст о стварању виртуелних парохија на протестантском поднебљу, што је са еклисиолошке тачке апсурдно (коси се са основама евхаристијске еклисиологије која у Литургији проналази свој идентитет). У том случају можете видети до које мере може довести некритички, занесењачки однос према Интернету као медијуму мисије, јер су овим примером буквално угрожени основни еклисиолошки темељи (мада су они код протестаната одавно раздрмани). Иако се поменути пример односи на протестантске заједнице, веома је илустративан и говори о опасности која вреба уколико нашу Интернет мисију не прати утемељена евхаристијска свест. Це о итувидупро ле а и у л в б м т к Једино уколико будемо имали расуђивање које извире из литургијског идентитета имаћемо пун погодак по питању мисије Цркве на Интернету. У супротном ћемо извесно доћи или до пропуштених шанси за мисију и неодговорности по питању прилаза неверујућим или до промашаја суштинске димензије правоживља и усвајања неправославне методике. 180 Интернет мрежа православних новинара * Тема о којој би требали да дискутујемо у наредним минутима изискује управо саборни дух да би била правилно осмишљена. Ово првенствено стога што о Интернету као посебном дигиталном феномену, али и као изазову који пред нама стоји већ једну деценију, свако има неки свој лични став обликован на основу сопственог искуства. Многи Интернет виде искључиво као огромну библиотеку информација, неки га посматрају као брзу замену за поштанске услуге, док други гледају на њега као на медијум који отвара потпуно нове могућности. Потребно је од свих фрагментованих ставова сачинити један интегралан приступ и зато треба да синергијски дођемо до заједничког виђења једне Православне Интернет мреже, у контексту новинарског позива, а кроз призму саборног расуђивања. Да би каснија дискусија била што плодотворнија, трудићу се да моје излагање буде што концизније и да не буде оптерећено уско-техничким и информационим терминима, што ће оставити више времена за заједнички рад. Када се појавила штампарска машина, једни су у њој видели ђавоље масло, а други нове мисионарске могућности. Данашњица показује да се штампа све и свашта, но у мору антицрквеног штива штампају се и издања Светог Писма, дела светих отаца, молитвеници. Ви који сте овде присутни сте сведо*Излагање на првом сабору православних новинара одржаном на Православном богословском факултету у Београду 9. новембра 2004. године. 181 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ ци коришћења штампаног материјала у корист црквене мисије. Слично је и са Интернетом, јер иако је на њему огромна количина бескорисног, лажног и непристојног материјала, ипак постоји и велики број корисних информација и неискоришћених потенцијала за модерну мисију. Да бисмо се са становишта верујућег човека дилема о дефинитивном коришћењу Интернета потпуно елиминисала потребно је што пре ући у пројекат реализације аутономног православног Интернет простора. Поставља се питање како постићи такав циљ? Најочигледније решење је формирање неке врсте православног портала, односно посебне, свеопште Интернет презентације која би била центар навигације за сваког хришћанина из сваке помесне цркве који тражи неки податак на Интернету. Да би схватили колико је ово битно, можемо навести прост пример. Уколико одете на неки од познатих светских претраживача Интернета и укуцате као кључне речи претраге СВЕ ТО ПИСМО, резултат ће зависити од тога да ли сте кључне речи укуцали латиницом или ћирилицом. У првом случају ћете добити петнаестак хиљада сајтова међу којима је огроман број секташких, а готово ниједан православни. У другом случају ћете добити листу од око хиљаду и по сајтова на српском језику који су углавном православног садржаја, али међу којима је тек десет посто заиста корисног материјала. Можда то људима који су детаљно упознати са проблематиком претраживања података није проблем, али у земљи у којој ћирилица још увек тражи своја законска права итекако може бити проблем, поготово ако узмемо у обзир да највећи део рачунарски образоване популације у Србији преферира управо латиницу која се наметнула као de facto стандард у информатичкој сфери. За дијаспору да и не помињемо – недавно ми се на Интернет форуму на коме сам уредник обратила једна жена из дијаспоре са молбом да пишемо латиницом јер она тешко (а њена деца већ 182 Интернет мрежа православних новинара никако) не разумеју ћирилично писмо. У таквим случајевима, многе душе које на Интернету траже православни извор воде живе не само што могу остати жедне, већ се могу напојити отровним секташким материјалима. У овом погледу највише су урадила наша православна браћа из Русије у координацији са десетинама верника из осталих православних земаља, међу којима је понајвише српских волонтера. Они су направили јединствен православни портал на адреси http://hristianstvo.ru који у својој бази података има близу 3000 православних сајтова, детаљно објашњених и стављених у каталоге по темама. Тај портал је урађен на равно 11 језика, док је десетина нових језика у припреми. Дневно га посети близу 1000 људи (то су били подаци у време излагања на сабору православних новинара, а до данас је тај сајт значајно узнапредовао по многим параметрима, о чему детаљније у последњој секцији књиге – прим.). Мислим да не би требало измишљати „топлу воду“ у овом погледу и кретати од нуле, него се треба придружити напору људи који овај пројекат већ остварују. За почетак је довољно да их сви макар контактирамо и да им редовно шаљемо информације о новим православним сајтовима који су отворени на нашем поднебљу. Даље, потребно је спровести једну ширу акцију да сви званични епархијски сајтови и сајтови црквених новинских агенција на својој насловној страни имају везу ка овом каталогу и обрнуто. И на крају, зналци страних језика би се могли ангажовати око превођења српског богословског наслеђа на неке од језика које овај портал подржава. Овај пројекат има потенцијал да у догледно време прерасте у једну велику православну оазу на Интернету, но он је сам по себи једно уопштено решење. За потребе православних публициста и новинара потребно је креирати још једну, посебну комуникациону мрежу у оквиру постојећих могућно183 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ сти тако да се на најбољи и најпотпунији начин искористе модерна средства за повезивање и међусобну размену информација. Ту је већ потребно од нуле креирати један новинарски православни портал у који би се сливале дневне информације из свих епархија Српске Православне Цркве, а по могућству и помесних Цркава у свету. Са друге стране, то би омогућило и повратни ток информација тако да би активности целе Цркве могле бити, информационо гледано, потпуно усклађене. Сликовито речено, такав новинарски портал би требао да буде нешто између ефикасности, једноставности и ажурности коју има сајт српског Танјуга и богатства материјала, флексибилности и свеобухватности који нуди сајт руског Интерфакса. Дакле, одмах приликом доласка на сајт мора постојати брз и директан увид у најновија збивања, а кога занима више, могућност дубинске претраге у архиви или хоризонталног претраживања материјала по категоријама. Осим тога, садржај ових актуелних материјала мора бити направљен тако да је крајње једноставно његово преузимање од стране било ког другог сајта или новинске агенције, што је и један од главних циљева целог пројекта. Да би такав портал био употребљив, апсолутно је неопходна координација са званичним сајтовима свих епархија односно са њиховим новинарима, а пре свега са самом Информативном службом СПЦ. Једино у том случају информације на православној Интернет новинарској мрежи ће бити актуелне и корисне. Закључак је, дакле, да поменути новинарски портал мора бити урађен у двосмерној технологији тако да лако прима, али и одашиље потребне информације. Уколико би претходни услови били испуњени, такав портал би технички могао врло брзо да се реализује. Наравно, подразумева се да би поменути портал требало да одржава и ажурира бар једна особа (три би биле идеално решење) са оквирним теолошким и информатичким знањем. 184 Интернет мрежа православних новинара У оквиру овог пројекта требало би реализовати и неку врсту новинарског Интернет форума. Такви форуми и конференције омогућавају тренутну размену неформалних информација и доприносе живости једне Интернет заједнице. За разлику од форума на осталим православним сајтовима, овде би требало да се појављују само регистровани чланови односно новинари епархијских листова, а остали са акредитацијама. Уколико бисмо прихватили либералније решење односно могућност да свако остави поруку, брзо би се појавили многи провокатори који би под различитим псеудонимима писали све само не ништа корисно, па би дискусија изгубила свој смисао и начинила више штете него користи. Ово говорим на основу сопственог искуства, пошто сам био уредник неколико форума отвореног типа који су полемички и на којима сви могу да се региструју и учествују. Слично искуство су имали и људи на отвореном Religija форуму сајта телевизије B92, који је био привремено затворен због великог броја порука неприкладног или бар неповезаног садржаја. Но у случају да се форум резервише искључиво за људе из новинарске професије, овакви проблеми би били елиминисани већ на почетку. За крај можемо рећи да су Интернет и дигитални феномени пред нама и захтевају од нас једно свесно и одговорно одређење, не само у једном уско утилитарном смислу већ у смислу једног егзистенцијалног става. Морамо бити свесни да је Интернет данас великим делом загађена средина са великом количином душевно штетног материјала, од порнографије до терористичких објава, но наша одговорност не стаје на пукој констатацији или игнорисању, већ на креативном осмишљавању или ако тако хоћете, преображају остатка тог информационог простора. Од тог простора сигурно не можемо направити неко рајско место мира и починка, но можемо допринети да не постане информациони пакао – у џунгли каква је Интернет 185 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ треба тежити креирању информационих оаза. Од нас самих ће зависити да ли ће Интернет мрежа бити део оних ђавољих мрежа на које још ава Антоније пре 18 векова опомињао или ће то бити део оне мреже коју су апостоли на Генисаретском језеру забацили на Христову заповест и њоме извадили мноштво риба (види: Јн 21, 6). У том смислу се надам да нећемо изневерити одговорност која у овом тренутку стоји пред нама. 186 Електронски Ареопаг * Хришћански богослови никада нису имали страх од уласка у „интелектуалну арену“ и хватања у коштац са конкретним питањима које је историјски ток собом носио. Почетак оваквог деловања видимо већ у време апостола Павла, када се са једне стране појављује потреба активног дијалога са јудејском интелигенцијом, а са друге се полако актуелизује сусрет хришћанске мисли са јелинском философијом. Одличан пример је фантастични Павлов говор на Ареопагу (види : Дап 17, 19-34) пред бројним јелинским аудиторијумом. Недуго потом се одиграва далеко драматичнији сукоб између онога што бисмо могли назвати хришћански емпиризам и јелински рационализам. „Како да вам не сведочимо оно што руке наше опипаше и очи наше видеше...“ (ср. 1 Јн 1,1), питали су Христови апостоли оне који су их или исмевали рационалистичким тезама или их прогонили не разумевајући тајну Васкрсења. Добро је приметио протојереј-ставрофор др Лазар Милин да овај тренутак треба да означимо као први прави сукоб између емпиризма и рационализма, иако га уџбеници философије често смештају негде у XVII век (због Бекона и Декарта). Добијањем слободе вероисповести, црквени писци већ отвореније одговарају на разна питања и проблеме не либећи се да користе философску терминологију, коју су притом обрађују и преуређују. Поред одговора на спољашње изазове, *Православље 909, 2005. 187 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ упоредно се пишу и апологије против јеретичких и противних учења. Сетимо се само побијања савелијанског и евномијанског учења од стране генијалних кападокијаца (св. Василија Великог, а потом и његовог брата, св. Григорија из Нисе) или неколико векова касније борбе против иконокласта коју је предводио св. Јован Дамаскин. Треба бити реалан и нагласити да су апологије неких богослова понекад доносиле и негативне ефекте, иако су имале добар циљ. Тако је било у случају апологета попут Јустина који су у своје учење сувише инкорпорирали платонизам да би се прилагодили Јелинима или, пак, неких апологетских приступа новијег времена који су имали доста схоластичког и страног аутентичном евхаристијском духу. Но, примери светих Отаца који су писали изузетне апологије ипак говоре о правилној потреби овакве делатности у смилу директног одговора на конкретне изазове. Време у коме бивствујемо поставља велики број питања, често од стране сасвим обичних људи, која чекају одговор са литургичког, догматског и апологетског аспекта. Оно што је посебна карактеристика данашњег амбијента је чињеница да милиони људи суочавају своја гледишта користећи модерна дигитална средства, а превасходно Интернет, што имплицира потребу богословског одговора уз уважавање специфичности нових информационих медија. Ин ер етфо у и–Аре агXXIве а? т н р м оп к Електронски Интернет форуми и конференције су својеврсне модерне верзије некадашњег Атинског трга. На електронским форумима одређене тематике (политичке, научне, спортске, религијске...) свако има свој глас по начелу „ дигиталне демократије“, осим у случају ако не вређа опште норме понашања које владају на њима (или ако се не свиђа администратору, у случају нетрпељивих окружења). Уколико се огра- 188 Електронски Ареопаг ничимо на форуме из области религије, брзо ћемо уочити чињеницу да се на њима често пишу свакојаке ствари, тако да се верујући човек просто запита да ли је о томе апостол Павле говорио помињући времена у којима ће многи тражити учитеље да их чешу по ушима, а да се здраве науке неће подносити (1 Тим 4,3). Поред великог броја таквих форума треба приметити и честу појаву провокатора и злонамерних људи који пишу најчешће иза неког псеудонима. Да ли због тих чињеница треба одустати од активног учешћа на електронским форумима? Погледајмо ствар из другог угла. Постоји не мали број веома озбиљних религијских форума на којима су учесници старији и ученији, а модератори (уредници) су људи који свој посао раде крајње одговорно. Самим тим атмосфера за разговор је пристојна и постоји реална мотивација за размену аргумената и сазнање новог. Но, шта је са учешћем на форумима на којима већина чланова није православне вере и где треба укрстити аргументе са иноверцима? Оп теспо а њесмер и е ш љ ш н ц Религијски форуми на којима се развија највише дискусија су управо општерелигијске тематике. Осим тога, не треба занемаривати ни учешће на философским форумима, пре свега по питању онтологије персоналности. Они који би желели да се опробају на сличним отвореним форумима нека прочитају следеће опште смернице које ће им вероватно бити од користи. Разуме се да човек који жели да изађе на оваква интелектуална бојишта треба да има неопходно богословско предзнање и да је утврђен у вери, иначе ће труд већ на почетку бити осуђен на неуспех (а можда чак донети и штету). Не треба улазити у дијалог уколико нисте сигурни у своје знање. Друго, не 189 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ треба измишљати нека своја учења, али исто тако не треба бити крут и служити се само цитатима (што је веома карактеристично за протестантске мисионаре). Није препоручљиво учлањивање и учествовање на форуму који претходно нисте неколико дана отпратили, у смислу упознавања са нивоом и квалитетом дискусија, општом атмосфером и сличним карактеристикама. У супротном, веома лако можете доћи у ситуацију да се упустите у дискусије које никуда не воде, осим у бесплодна препуцавања, празнословље и тиме изгубите драгоцено време (и помутите сопствени душевни мир). Када приступите неком форуму, немојте се упуштати у све могуће дискусије које су вам на располагању јер ћете врло брзо бити буквално затрпани огромним бројем порука, на које (вероватно) нећете бити у временској могућности да одговорите. Боља је стратегија да се усмерите на једну тему која вам највише одговара и да у њој разјасните свој став до краја. И трудите се да ваши текстови не буду преопширни (иначе их нико неће читати), али ни сувише штури, да не бисте били схваћени као неозбиљан саговорник. Избегавајте коришћење речи написаних у целости великим словима јер то на електронским форумима значи као да вичете (што се сматра знаком некултурног или незрелог саговорника). Такође, треба имати меру и са дубином дискусије и количином материјала по једној теми (о чему би, иначе, требало модератор да води рачуна). Уколико буде било провокација или неозбиљних упадица са стране (а биће их), обавезно их игноришите (претходно јавно на форуму објавите да ћете такве поруке игнорисати). На такве ствари не треба обраћати пажњу и трошити време на одговор. Не треба себи дозволити спуштање на ниво провокатора, поготово у случају порука неприкладног садржаја. Са друге стране, можете у приватној кореспонденцији послати поруку модератору са захтевом да се сличне упадице санкционишу. 190 Електронски Ареопаг Уколико ваш захтев буде испуњен, то је додатна потврда да је форум озбиљан и квалитетан, те да на њему треба да наставите са радом. После неког времена ћете приметити који су саговорници заинтересовани за оно што пишете и њима треба да обратите највише пажње, можда и да кренете на приватну преписку електронском поштом уколико исти покажу интересовање за тако нешто. Ове опште смернице не треба узимати као нешто коначно или пак у таксативном смислу – оне су плод вишегодишњег искуства писања на електронским форумима и представљају више практичан савет неголи строга правила. Свако од нас је посебна личност и своју посебност нека искаже онако како му то одговара. По ен и ал аскре а а т ц ј н т њ Поред свега што је речено, треба нагласити да може доћи и до негативних скретања. Апсолутно сам уверен да ниједан мисионарски труд не може донети плода уколико не потиче из здраве литургијске свести. Оно што модерни „мисионари за тастатуром“ често превиђају јесте да није све готово тиме што ће човеку пружити одређену информацију. Једно је добити „информацију о Православљу“, а друго је осетити живот у Христу у заједници верујућих. Сетимо се овом приликом како је апостол Филип позвао Натанаила да дође и види Господа, да би схватио да је то Месија о коме су говорили пророци (види: Јн 1, 45–46). Тако и ми треба да се опходимо према онима који се искрено заинтересују за Православље, да их позовемо да се лично упознају са нашом литургијском заједницом, ако је то физички могуће (због евентуалне удаљености, здравственог стања саговорника и слично). У првим вековима црквене историје остало је забележено да је онај који би хтео да по- 191 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ стане члан Цркве једно одређено време проводио у заједници верних, управо да би осетио истински живот Цркве и притом пролазио кроз одређени катихетски стаж. Стога свака мисија и труд треба да извиру из свете Литургије и да се њој враћају јер евхаристијско сабрање јесте Алфа и Омега нашег живота. Овакав став онемогућава застрањења у било ком погледу, елиминишући болесни активизам, али и сваку учмалост и пасивност. Услед недостатка оваквог става често су се дешавали случајеви острашћеног наступања на форумима, некаквог доказивања, празног препуцавања и слично. Посебан проблем представља то што многи (православни) учесници форума имају већи осећај припадности електронском форуму него литургијском сабрању, што је велики промашај који тражи моментално преиспитивање сопствене литургијске свести. Спа а еста ихпу е асано им ј њ р т в в Могли бисмо да закључимо да је излазак на квалитетне Интернет форуме и конференције – својеврсни електронски Ареопаг нашег времена – потребан, али само под одређеним условима, који су оквирно наведени у тексту. Чини се да је у овом случају најбоље да водиља буде питање: да је свети Апостол Павле наш савременик, на који начин би он учествовао на дигиталном Ареопагу и успевао бити свима све, да би их за Христа задобио (ср.1 Кор 9, 22)? 192 УПОТРЕБА И Н Ф О Р М А Ц И О Н И Х Т Е Х Н ОЛ О Г И Ј А У М ОД Е Р Н О Ј К АТ И Х Е З И „Хришћани се нису определили за порицање културе као такве. Али они се критички односе према свакој постојећој културној појави и оцењују је мерилом Христа.“ Протојереј Георгије Флоровски, „ Хришћанство и култура“ Увод* Информационе технологије и феномени везани за њих данас су незаобилазна тема различитих научних анализа: социолошких, економских, историјских, философских... а у последње време и теолошких. У теолошком погледу је посебно занимљив осврт на антрополошки аспекат јер су импликације које дигиталне технологије узрокују у животу модерног човека огромне, било да се ради о начину живота, облику међуљудске комуникације и животним навикама, било да је у питању поглед модерног човека на свет око себе. Број питања везаних за ову проблематику је, условно речено, бескрајан јер се стално појављују нови изазови, па је за њено темељно сагледаваље потребно колико апстраховање и синтеза свих феномена, толико и прецизно идентификовање и анализа само појединачних аспеката. Имајући то у виду, овај рад је ограничен на критичко испитивање употребе конкретних и шире доступних информационих технологија у модерној катихези, као и један начелан однос према њима у тоталитету. У контекст модерне катихезе у ширем смислу улази и школска веронаука која је од 2001. године имплементирана у оквир државног образовног система Ре*Дипломски рад под називом „Употреба информационих технологија у модерној катихези“, одбрањен 29. септембра 2005. године на Православном богословском факултету у Београду. Рад је прилагођен потребама овог издања (прим. аут.). 195 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ публике Србије и за коју влада прилично велико интересовање деце. Овај вид поуке за децу основношколског и средњошколског узраста би се начелно могао подвести под послекртшењску катихезу, с обзиром да данас преовладава пракса крштења деце у првим годинама живота (мада и то треба узети условно јер постоје и бројна одступања од ове праксе). Циљ овог рада је испитивање саме могућности и начина правилне употребе информационих технологија у модерној катихези, првенствено у оквирима веронауке као школског предмета због њеног значаја као такве, али и у ширем контексту који обухвата остале видове катихетске активности у зависности од конректне ситуације (предкрштењска или мистагошка катихеза, старосна доб, питање студентске популације). У оквиру овог циља, потребно је аргументовано показати правилну и неправилну употребу информационих технологија, антиципирати (колико је то могуће) будуће токове и изазове и у складу са тим упозорити на потенцијална скретања, а на крају извести закључне смернице. Да би се дошло до назначеног циља, превасходно је потребно одредити научни метод којим би се пронашло валидно решење. Пре самог излагања дотичног метода, потребно је констатовати да он може донети плод једино уколико је „компатибилан“ методу Цркве односно саборно-литургијском методу. Уколико поменути научни метод не поштује методику Цркве, онда је са становиштва црквене катихезе бесплодан (а у неком виду сигурно и штетан). Због тога је апсолутно неспорно да се прво мора поћи од „категоричких императива“ православне катихезе, односно постулата који не смеју бити пренебрегнути и са којима цео поступак истраживања мора бити усклађен. Дипломски рад стога почиње навођењем „аксиома“ православне катихезе после којих следи проста и чињенична идентификација доступних 196 Информационе технологије у модерној катихези информационих технологија и њихова конкретна имплементација, фактографски и без критичког осврта. Притом је избегнуто сувопарно набрајање техничких карактеристика и спецификација узевши у обзир да је у питању теолошки, а не инжењерски рад. Следећи корак је само делом таксативан, у виду смисленог повезивања набројаних технолошких решења са конкретним активностима модерне катихезе. На овом месту се уводи аналитички приступ и критичко расуђивање из перспективе циља црквене катихезе односно њеног остваривања у оквиру Цркве, Тела Христовог, а не аутономно, јер би у случају њеног аутономног остваривања једини плод била латентна секуларизација. Свако приказано решење је стога стављено под критичку лупу чији је оквир формиран управо помоћу катихетских постулата наведених на самом почетку. Ово подразумева не само испитивање у форми pro et contra, већ и у једном интегралном и органском смислу. Последњи корак јесте синтетичког карактера и односи се на сажимање претходног материјала у коначни закључак, навођење потенцијалних изазова будућности уз употребу одређеног нивоа апстракције у односу на представљена појединачна решења. На крају овог уводног дела је потребно експлицитно истаћи да овај рад не претендује на излагање коначног и дефинитивног решења ове проблематике, већ више на отварање теме која може бити целовито решена искључиво у духу саборског и синергијског пројекта на коме би учествовало више аутора. 197 Постулат односа еквиваленције модерне и литургијске катихезе Оно што хришћанство одваја од светских религија, философских учења и научних теорија јесте свеобухватан и интегралан поглед на свет и човека. Могло би се слободно рећи да је човек хришћанским учењем о обожењу уздигнут на највећу могућу висину и достојанство – на пиједестал сина Божијег по благодати. Сходно томе, свака човекова делатност једино у светлу хришћанског Откровења добија своју пуноћу и право назначење и смисао. По питању васпитања и образовања човека, хришћанство се унеколико разликује од општепризнатих норми и de facto усвојених ставова од стране модерног друштва1 и грађанских норми. Нововековна, секуларна култура на образовање и васпитање човека гледа из једне интелектуалистичке и рационалистичке перспективе, поистовећујући га са стицањем спољашњих знања и способности, те у моралистичком смислу са пожељним привикавањем на одређена конвенционална понашања и друштвено прихватљиве норме. У том погледу провејава и разлика између виђења образовања Источне и Западне Цркве, што је у великој мери условљено разликом у антрополошком учењу која се особито испољила у теолошком спору насталом у 14. веку између Григорија Паламе и Варлаама Калабријског. Насупрот западном теолошком погледу на човека ко1 Митрополит Амфилохије (Радовић), Основи православног васпита ња, Цетиње 2002, 22-23. 198 Информационе технологије у модерној катихези ји је ради достизања висине обожења често западао у крајњи активизам и хипертрофираност разума, источно богословље је устима великог Паламе показало зашто су обични и неуки рибари-апостоли били у богопознању и истинском образовању на вишем нивоу од учених философа2. Наиме, Православље је одувек посматрало образовање у једном интегралном аспекту, недовојиво од живота у Христу кроз литургијску заједницу верних, који се испољава као подвиг обнове Божијег образа у човеку3. Управо у процесу обнове образа Божјег у човеку и његовог уздизања до подобија, литургијска катихеза има огроман и незаменљив значај. Наиме, када се говори о литургијској катихези, то има двојак карактер. На првом месту је чињеница да све што се подучава бива довођено у везу са самом Литургијом и литургијским животом, а друга страна овог метода се огледа у чињеници да је део катихезе некада чак био у оквиру саме Литургије4, о чему сведочи и њен први део који је и дан-данас дидактичког карактера. У том погледу не сме бити никаквог подвајања ни убудуће јер је црквена катихеза увек била и за сва времена треба да буде литургијског изворишта и усмерења. Узевши то у обзир, закључујемо да све главне особине литургијске катихезе морају бити и основни постулати сваке црквене катихезе ма о ком времену да се ради – литургијска и црквена катихеза виђене очима црквеног ума су синоними јер је литургијска заједница та која конституише Цркву. Црквено-саборни, молитвено-покајни, библијски, светоотачко-богословски, динамично-активни, иконични, теоријски и сталнообразу2 Митрополит Јеротеј (Влахос), Болест и лечење душе у православном Предању, Цетиње 2000, 144. 3 Митрополит Амфилохије (Радовић), нав. дело, 26. 4 Протојереј Александар Шмеман, Литургија и образовање, Уводни део, електронско издање, , приступљено 12.09.2005. 199 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ јући аспекти литругијске катихезе5, као елементи идентитета аутентичне православне катихезе, могу бити очувани у оквиру модерне катихезе једино уколико и она сама извире из литургијске перспективе, али у временском оквиру модерне цивилизације. У том смислу, она би неизоставно требало да се поима као литургијска катихеза у једном посебном историјском контексту који укључује и употребу модерних информационих средстава, уколико она не противуречи напред набројаним постулатима литургијске катихезе. Управо историјски тренутак у коме живимо, испреплетен многобројним и турбулентним променама6 претпоставља нове видове спољашње комуникације и преноса информација. Ту се појављује и увек присутно искушење историје7 која покушава да засени есхатологију па долази до разноликих предлога замене аутентичне литургијске катихезе модернистичким виђењима, тобож ради шире мисионарске активности, што је само нови вид саображавања овоме веку. Међутим, као што је већ речено, модерна технолошка средства могу бити употребљена искључиво као нека врста путоказа или помоћног средства за литургијску катихезу, а никако као аутономан систем „техника модерне мисије“ који би је заменио. Другим речима, модерна катихеза у односу на древне катихетске приступе треба да има литургијску катихезу као неизменљиву срж и основу, док њено спољашње рухо може и треба да буде примерено времену и простору у коме се налази. Заиста би јалов посао био покушај механичког враћања методама који су се практиковали у древним временима, јер снаге морају бити усмерене Митрополит Амфилохије (Радовић), нав. дело, 208-219. Архиепископ Анастасије (Јанулатос), Глобализам и Православље, Београд 2002, 199. 7 Митрополит Јован (Зизјулас), Еклисиолошке теме, Нови Сад 2001, 32. 5 6 200 Информационе технологије у модерној катихези на покушај актуализовања црквеног Предања8, а не на просту репродукцију. Такав приступ омогућава избегавање крајности некритичког модернизма и секуларизације црквене катихезе са једне и претераног конзервативизма и ксенофобичне затворености са друге стране. Ако би могли да направимо паралелу са канонима Цркве, који представљају спољашње рухо непроменљивог догматског учења9 које у сваком времену има одговарајући израз, онда би могли модерну и древну катихезу гледати као на споља често различите, али изнутра потпуно истог идентитета и усмерења, који извиру из свете Литургије. Квинтесенција овог разматрања се, дакле, састоји у томе да модерна катихеза треба да буде литургијска катихеза у модерном времену. Као таква, она треба да има исту срж као и древна катихеза, баш као што је и Господ Исус Христос исти и јуче, и данас и у векове векова10. То је кључни закључак који нам даље омогућава сагледавање потенцијалне употребе информационих технологија за њено боље и потпуније остваривање у оквирима модерне цивилизације. Овај покушај може имати своју употребну вредност једино уколико се темељи на напред наведеном постулату односа еквиваленције модерне и литругијске катихезе јер у супротном не би био на изградњу Тела Христовог11, а самим тим би био бесплодан (али и штетан). Тек пошто је усвојена оваква полазна поставка, може се ићи на разматрање имплементације савремених информационих технологија у контексту њиховог евентуалног коришћења за потребе модерне катихезе, узимајући у обзир чињеницу да Протојереј Александар Шмеман, нав. дело, Уводно поглавље. Протопрезвитер Николај Афанасјев, „Трајно и пролазно у црквеним канонима“, Студије и чланци, Вршац 2003, 72. 10 Ср. Јев 13,8. 11 Ср. Еф 4,12. 8 9 201 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ обим и назначење овог рада допуштају оквиран и не превише детаљан увид. Спо а њииуну ра њикругусло а љ ш т ш в Уколико би се овој проблематици употребе информационих средстава приступало стихијски, без претходно утврђених начела и смерница, сигурно је да би дошло до још веће збрке, него у неким скорашњим промашајима који би само релативизовали литургијски живот12. Циљ модерне катихезе је укључивање појединца у живот Цркве, а не стицање интелектуалних знања и вештина, па у складу са том чињеницом треба и делати. Информационе технологије у контексту њихове свакодневне употребе од стране савременог човека дефинитивно носе неке позитивне и негативне ефекте. Некада ће квалификација ефеката зависити од конкретне области, старосног доба, вида примене, а некада ће бити одређена независно од ових параметара. Примера ради, негативни ефекти неумерене и погрешне употребе информационих технологија у општем смислу огледају се у разним аспектима: здравственим (штетна зрачења, статички притисак на кичму и зглобове приликом рада на рачунару, бол и пецкање у очима приликом дуготрајног гледања у монитор, смањено кретање и психофизички поремећаји повезани са њиме, осећај губитка оријентације у случајевима неких компјутерских игара...), затим социјалним (отуђење од породице и људи око себе, субјективни недостатак времена за ближњег...) и на крају духовним (бежање у сопствени виртуелни свет, индивидуализам...). Ове чињенице, саме по се12 Протојереј Александар Шмеман, нав. дело, Уводно поглавље – Аутор наводи пример еклатантног промашаја са становишта еклисиологије, у облику тзв. „недељне школе“ на Западу у којима се настава одвијала науштрб Литургије. 202 Информационе технологије у модерној катихези би, морају бити директно узете у обзир и у оквиру модерне катихезе па у складу са њима треба поставити реална ограничења (углавном временска). То је, сликовито изражено, спољни круг негативних чињеница везаних за коришћење информационих технологија уопште које се морају узети у обзир и код њиховог евентуалног коришћења у модерној катихези. Тај круг услова је углавном широко познат па сваки катихета са оквирним познавањем опште културе са тиме неће имати проблема. Но, критички приступ треба да је превасходно усмерен на унутрашњи мисаони круг услова који катихеза поставља per se, услова који су везани за њену срж и суштину. Тиме се претходно усвојена ограничења још више проширују да би се коначно оставио слободан простор за правилну употребу. 203 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ Информационе технологије и њихове карактеристике У обичном говору се при помену информационих технологија обично у обзир узимају дигиталне информационе технологије. Међутим, деценијама пре њих постојале су аналогне технологије примања, обраде и преноса информација (и данас постоје, мада не у првобитном чисто аналогном облику). Од таквих технологија широко распрострањенe су телевизијске и радио технологије. Данас су практично и ове технологије нераздвојиве од дигиталне обраде информација, тако да их у обзир узимамо одвојено имајући у виду искључиво њихово хронолошко, али не и функционално првенство. Ра иоите е и и а д л в з ј Могло би се оквирно рећи да су радио и телевизијски уређаји данас присутни у готово сваком дому, те да су имали огроман утицај на обликовање начина живота човека 20. века. Показало се да је утицај обе технологије, а пре свега телевизијске у највећој мери био (и остао) негативан13, но постоје и неке позитивне стране14. У сваком случају, реално је констатовати да су радио/тв пријемници данас саставни део готово сваког до13 Архимандрит Рафаил (Карелин), „О телевизору“, Печат Христов и жиг звери, Београд 2004. – У овој студији аутор тврди да је телевизија створила нову врсту човека – homo medium, док се телевизији као феномену дају негативне конотације по питању утицаја на духовни живот. 14 Митрополит Виталије (Јустинов), О саблазни телевизије, манастир Рукумија 1999, 5–6. – Иако је назив и највећи део ове студије крајње негативно интониран, на почетку аутор наводи позитивне стране које се, према њему огледају у везивању људи за своје породичне домове почетком прошлог века, као и у научно-едукативном смислу. 204 Информационе технологије у модерној катихези ма, установе, канцеларије и уопште сваког кутка модерне цивилизације. Зависно од дела света, друштвеног стандарда, колективних навика... ти уређаји су мање или више коришћени током дана. Једни од највећих „конзумената“ телевизије су деца која на гледање телевизијског програма утроше 50% више времена, него на било коју другу активност у току године15. Оно што је карактеристика ових медијума у односу на технологије које су им претходиле је могућност преноса аудио (радио) односно аудио-видео сигнала (телевизија) на велике удаљености, готово у реалном времену и са великим квалитетом сигнала (код аудио сигнала релевантан је опсег и фреквенција узимања звучног узорка, док је за квалитет видео сигнала критични параметар резолуција и фреквенција освежавања екрана). Такве особине омогућавају интерактивни пренос информација у најразличитије сврхе у форми која је веома приступачна крајњем кориснику и као таква не захтева интелектуално напрезање (попут читања) за примаоца информације, што је сигурно један од разлога њене широке популарности. Приметно је да неке помесне православне Цркве (првенствено Руска православна Црква) овај медиј, у комбинацији са дигиталном обрадом сигнала, све више афирмишу у мисионарске сврхе, иако су почетне реакције на коришћење тог медија у мисионарском погледу биле веома критички настројене. Примера ради, ђакон Андреј Курајев је на трибини држаној на Православном богословском факултету у Београду 2004. године потврдио да је током протеклих година доста променио свој почетни тврди став према телевизији и уопште јавним наступима у контексту мисије који је имао у време када је православ15 Др Драгомир Сандо, „Медији и савремена видео-средства и њихов утицај на васпитање“, Богословље 2/2000, Београд 2000, 259. 205 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ на Русија била под најжешћим налетом протестантских проповедника16. У сваком случају, једнозначан став је могуће донети искључиво у саборном духу, као што је то и увек бивало у црквеној историји. СПЦ за сада не поседује неку врсту сопственог телевизијског канала17 или, пак, закупљеног термина, а што се радио технологије тиче, више година успешно функционишу Радио „Светигора“ (Митрополија цетињско-приморска) и Радио „Глас Цркве“ (Епархија шабачко-ваљевска) које емитују комбинацију садржаја савремених радио станица и тема из области хришћанског живота. Ра у а ииИн ер ет ч н р т н За информационе технологије у ужем смислу у колоквијалном говору се узимају рачунарски системи и њихове међусобно усклађене компоненте. Оно што је посебно карактеристично за дигиталне системе у односу на аналогне је могућност обраде огромног броја математичких операција за релативно кратко време, трајно складиштење у дигиталном формату и презентовање у произвољној форми. Изузетно брз и стреловит развој ових технологија је довео до тога да нису могуће прецизне процене о будућим кретањима, утицају на друштвене токове (који је већ сада огроман) и облику будућег коришћења и примене. Било да је у питању брзина централних процесорских јединица, количина меморије за складиштење података или развој дигиталног видео-подсистема, претходни период је показао да је свака прогноза била промашена или премашена. Посебно је значајна чињеница да се на рачунарским си16 ма тешким условима и има доступан сигнал само на локалном нивоу, тако да је њоме тек отворен простор за креирање евентуалног и адекватног телевизијског канала СПЦ. 17 Епархија жичка по седује телевизију Логос, која, међутим, ради у вео- Ђакон Андреј Кураев, Да ли сви путеви воде Богу, Цетиње 1997, 42–43. 206 Информационе технологије у модерној катихези стемима базира функционисање целокупног модерног света па, самим тим, њихово познавање представља императив за модерног човека. Рачунарски системи још увек нису толико широко распрострањени као радио-тв уређаји, али тренд њихове међусобне интеграције ову дистинкцију све више чини безначајном. Веома је битно узети у обзир чињеницу да већ основношколски програм у великом броју земаља, па и нашој, обухвата обучавање за рад на рачунару (иако често некритички) и та тенденција ће се вероватно и наставити. Иако је у питању један дигитални феномен непосредно везан за рачунар као средство, Интернет ипак захтева посебну пажњу, делом због тога што је нераздвојно повезан са спољњим комуникационим структурама (некада обичним телефонским везама са аналогним преносом сигнала, а данас софистицираним комуникационим каналима), а делом због чињенице да је у питању феномен sui generis, који је потпуно променио међуљудске комуникације у модерном свету и то за непуну деценију. Готово тренутно слање електронских порука са текстом, звуком и графиком у било који део света је само један од аспеката овог феномена. Оно што је још значајније за тему катихезе у модерном окружењу јесте чињеница да Интернет данас представља највећу научну базу података на свету која се сваким даном шири. Научне публикације, књиге, часописи... се у све већој мери пребацују у електронски формат који омогућава брзу претрагу и директан приступ преко Интернета. Оно што је у почетку био војни пројекат и комуникациони канал за ужи круг научних радника, временом је постао главни информациони извор за модерног човека. Данас се све више говори о „глобалном селу“, синтагми којој је Интернет дао заокружено значење. По питању дигиталних информационих технологија и њихове правилне употребе од стране православних хришћана не 207 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ постоји неки једнозначан одговор, а недостају и озбиљне студије по том питању18. И у овој сфери је такође најактивнија Руска православна Црква19 у којој се посебно истиче ђакон Андреј Курајев са својим сарадницима, а битно је навести и да је патријарх московски и целе Русије већ 1997. упутио својеврсну посланицу хришћанима који користе Интернет у којој се, односећи се према том медију, обраћа у афирмативном тону и завршава је призивом благодати Божије на све који користе овај информациони канал20. У СПЦ је међу првима који су употребили ову технологију био јеромонах Сава Јањић (манастир Дечани). Ин е ра и аин ор а и ихтех о о и а т г ц ј ф м ц он н л г ј Наведена су кључна подручја информационих технологија која морају бити узета у обзир приликом критичког преиспитивања њихове улоге у модерној катихези. Међутим, да би методолошки били до краја доследни, мора се нагласити да процесом минијатуризације и интеграције између њих нема нити може бити оштрих граница. Телевизија и радио су одавно престали бити издвојени од рачунарских система, а у последње време то је још актуелније појавом кућних DVD система. Интернет је ионако од почетка био потпуно везан за рачунарске 18 Једна од најозбиљнијих српских студија о Интернету са антрополошког аспекта је објављена у часопису Жички благовесник, децембра 2004, под називом Човек и Интернет, аутора др Ивана М. Коларића и Милоша И. Коларића. 19 Александр Иванов, Православие в Интернете, електронско издање., , одељак Православље и интернет, приступљено 12. 09. 2005. 20 Обращение патриарха московского и всея Руси Алексия II к пользов ателям Интернета, Православная газета „Лампада“, № 27, електронско издање, , одељак Официальные материалы РПЦ, приступљено 12.09.2005. 208 Информационе технологије у модерној катихези системе са спољашњим комуникационим каналима, а у будућности се (преко ширења пропусног опсега комуникационих канала) иде на поступак потпуне интеграције телевизијског и радио сигнала у Интернет окружење, тако да је питање година када ће потпуна интеграција наведених технологија постати стварност. С тим у вези, Руска православна Црква је покренула православни образовни видеоканал Покров21 који је отворен по благослову патријарха московског и целе Русије Алексеја II, са намером да интегрише телевизијску и рачунарску технологију. Оно што се тиме постигло је интерактивни приступ веома широко конципираном дидактичком материјалу. Укрштањем телевизијске и рачунарске технологије омогућено је како праћење програма у реалном времену (што је слично праћењу емисија уживо на конвенционалним телевизијским апаратима), тако и накнадно преузимање видео фајлова у дигиталном облику са рачунарског сервера (што класична телевизија не омогућава). Међутим, оно што се потпуно разликује у односу на телевизију је замена пасивног учешћа гледаоца активним принципом, јер је омогућена интерактивна комуникација са учесницима у студију (у случају преноса информација у реалном времену) која се успоставља слањем електронских порука. У СПЦ такође постоје пројекти са акцентом баченим на интеграцију информационих технологија, али на значајно мањем нивоу, што је реално с обзиром на доступне ресурсе. Вредан помена је пројекат који су остварили људи из радио-станице „Светигора“, интеграцијом радио и Интернет технологије, чиме је омогућено праћење овог радија преко Интернета22 што Више информација на адреси http://www.stv.su/vidpravos.php, приступљено 12.09.2005. 22 Http://stream.cg.yu:81/ramgen/encoder/svetigora.rm, уз употребу програма Real Media Player који се бесплатно може преузети са Интернета. 21 209 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ практично значи да је доступан у целом свету. Ово је посебно значајно за бројну српску дијаспору. Са овом динамиком развоја и комбиновањања модерних технологија треба рачунати када су овакве студије у питању, те стога треба постављати што више начелних питања и давати суштинске одговоре преко којих ће се потом лако доћи до конкретних решења. Због тога су у овом раду неки примери дати илустрације ради јер ће већ у наредној деценији бити превазиђени новим технолошким решењима или концептом, али ће суштина остати иста. То је разлог за критички покушај апстракције са једне и антиципације нових изазова са друге стране, што су битни кораци за решавање питања употребе информационих технологија у модерној катихези. 210 Информационе технологије у модерној катихези Критичко испитивање употребе информационих технологија у модерној катихези Узевши у обзир чињеницу да је функционисање савремене цивилизације потпуно утемељено на информационим технологијама, те да је Црква, по речима протојереја Николаја Афанасјева, окренута према свету, а не према пустињи23, то лако долазимо до закључка да се употреба информационих технологија у модерној катихези просто намеће као незаобилазно питање. Међутим, иако хришћани подржавају чињеницу да је човек заједничко односно друштвено биће, ту реалност не узимају само у хоризонталној равни24, као што то чини социологија, већ је везују за Бога и Његову вољу. Због тога је као у сваком другом друштвеном домену функционисања Цркве и овде потребан креативан напор ума, разума и воље за изналажење предањског приступа у модерном времену. Уколико би се усвојио нешто либералнији став, онда би се задовољили гласови модернистичких кругова који заговарају осавремењивање Цркве по сваку цену (што је потпуно погрешан и непредањски начин), чиме би Црква почела да личи на овосветске институције25, док би се консеквентним примењивањем таквог приступа у будућности тешко избегле неприличне новотарије, чак и 23 Протопрезвитер Николај Афанасјев, „Свет у Светом Писму“, нав. дело, 376–378. 24 Епископ Атанасије (Јевтић), Духовни живот виђен из православне антропологије, електронско издање, , приступљено 12. 09. 2005. 25 Митрополит Јован (Зизјулас), „Питања и одговори“, нав. дело, 156. 211 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ у домену „Светиње над Светињама“ – саме Литургије26. Друга крајност би била изоловање и игнорисање прилика које информациони путеви данашњице дају форсирањем конзервативизма уместо предањског духа који је увек савремен27. У крајности спадају и случајеви крајње ксенофобије који су се историјски показивали као увек штетни, иако је чињеница да су чак и наши савременици најсветијег живота потпуно слободно користили па чак и проналазили неке модерне апарате28. Посебно је битно истаћи да се методика православне катихезе суштински разликује од методике подучавања светских религија, тако да начелни ставови о односу науке и религије29, који су иначе имали великог значаја у периоду материјалистичког тоталитаризма који је иза нас, у овом тренутку не дају прави одговор. Чак је могуће да неки вид употребе информационих технологија буде крајње прихватљив за једну па чак и све религије, док је за православну катихезу у одређеном контексту неприхватљив, што само додатно говори о томе да хришћанство није религија, већ крај сваке религије – сасвим нови живот у Христу.30 26 Проф. др Јован Фундулис, Литургика I, Увод у Свето Богослужење, Краљево 2004, 25–26 – Аутор посебно наглашава да се таквим приступом може доћи до својеврсне секуларизације храма и нарушавања скромности литургијског простора модерним технолошким средствима. 27 Митрополит Јеротеј Влахос, нав. дело, 165. – Аутор на овом месту напомиње да не треба заборавити чињеницу да се конзервативизам и предањски дух често не поклапају, ма колико на први поглед били идентични. 28 Сестринство манастира Хрисопиги, Живот и поуке старца Порфи рија Кавсокаливита, Нови Сад 2005, 166. – Наводећи живот старца Порфирија Кавсокаливита, на овом месту се говори како је исти направио радио-пријемник док је служио у Калисији. 29 Семен Франк, Религия и наука, Уводно поглавље, електронско издање, , одељак Наука и религия, приступљено 12. 09. 2005. 30 Протојереј Александар Шмеман, нав. дело, поглавље III 212 Информационе технологије у модерној катихези Школ каве о а азаде уоснов о кол когуз а та с р н ук ц н ш с р с Могућности потпуно другачијих видова преноса еванђелске поуке употребом информационих технологија треба да буду размотрене пре свега у настави веронауке која се већ пет година изводи у наставном програму Републике Србије. Треба истаћи да школска веронаука већ у садашњем облику има користи од информационих технологија јер су постојећи уџбеници креирани њиховом употребом – елетронском припремом образовног материјала за штампу. Најочигледнија могућност коју информационе технологије омогућавају данашњим катихетама је лакши и ефикаснији пут за припрему катихетског материјала. Држећи се строго принципа да модерна катихеза увек треба да буде литургијска, али не пренебрегавати околности које творе модерну цивилизацију, закључујемо да информационе технологије данас могу бити коришћене као припомоћ за својеврсно поравнавање путева и стаза које воде према литургијском животу31. Наиме, незнабошци су некада на потпуно другачији начин долазили до информација о хришћанском учењу, док је данас информационо окружење нешто посве другачије и то итекако треба имати у виду. Модерни човек је потпуно свикао на начин живота неодвојив од технолошких средстава, поготово у домену комуникације и преноса информација (на жалост, често у томе губећи меру, сопствено расуђивање и правилно настројење ума). То је разлог да модерни информациони путеви итекако буду узети у обзир за још један начин преноса еванђелске поруке у 21. веку. Наравно, не треба гајити илузије да је довољно урадити све што је потребно на информационом плану и да ће нехришћани одмах по примању тих информација похрлити у Цркву на предкрштењску катихезу. О томе говори и пример западних 31 Ср. Мт 3, 3. 213 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ деноминација које имају изузетно разгранату и добро организовану информациону структуру, али којима истински плод недостаје, а неретко долази и до смањења заједнице управо због секуларног духа који на том терену провејава и онемогућава аутентичан хришћански живот. Уколико се ослободимо оваквих технофилских илузија, онда можемо објективно сагледати истинску употребну вредност информационих технологија у модерној катихези и правилно се одредити према њима. Основни и најпрактичнији начин обогаћивања наставе веронауке од стране катихета, а помоћу информационих средстава, је обликовање одређеног поучног материјала у дигиталном облику, а потом његово штампање или копирање у потребном броју примерака. Тиме би деца најмлађег узраста могла за сваки час да добију по један нови занимљиви материјал, било за читање (библијске приче, молитве и слично) било за обраду (бојанице са хришћанским мотивима – иконе, фреске, слике храмова, рецимо). За овај начин употребе информационих технологија нема потребе за дубљим разматрањем јер деца добијају већ обрађен материјал у папирном облику, на који су већ и свикла у конвенционалној настави. На другом месту по сложености приступа долазе музички материјали, било класични (на касетама) или дигитални (рецимо у MP3 формату), са литургијским и духовним песмама, тропарима и слично. Преслушавање аудио записа је могуће на различите начине, а одређивање сегмента времена ће зависити од тренутне теме. Овде је потребно обратити пажњу да тај временски сегмент не буде предугачак, због држања пажње. Следећа потенцијална примена је нешто сложенија и она захтева дубље разматрање. Наиме, уколико би постојали потребни услови у оквиру школе или, пак, од стране епархијских органа (преносни laptop рачунар и опционо видео пројектор) деца би могла део садржаја верске наставе примати на веома 214 Информационе технологије у модерној катихези занимљив и интересантан начин – преко мултимедијалних32 презентација. На један DVD медијум је могуће ставити довољно материјала који би покрио мултимедијални садржај за целу школску годину. Тај материјал би на првом месту обухватао компресовани визуелни материјал, што је за децу од кључног значаја, с обзиром на њихову превасходно визуелну перцепцију школског материјала. Ово је битно јер се посебно код деце предшколског и основношколског узраста наводи визуелни начин учења као најлакши33. Употребом MPEG2 компресије могла би се спаковати велика количина видео записа и компјутерских анимација који би (уколико за то постоје услови) могле бити презентоване деци преко видео-пројектора. Напредне варијанте би обухватале тродимензиналне макете, мултимедијалне квизове, кратке цртане филмове (већ сада постоји велики број цртаних филмова библијске тематике34 на CD-у који су синхронизовани на српски језик и прилагођени најмлађем узрасту, с тим што треба узети у обзир евентуално задржана ауторска права). Ове могућности нису могле бити остварене употребом класичних наставних средстава, а данас је то свакодневица у напреднијим школама.35 Најбоље би било када би такав материјал, у складу са наставним планом и програмом, био креиран од стране званично одређене групе људи на нивоу епархије коју би минимално сачињавали по један инжењер информационих технологија, дизајнер и вероучитељ. Тиме би постојећи садржај веронауке био обогаћен за квалитетан мултимедијални материјал. Но за једноставнију аудио-визуелну поИнтегришу информације текстуалног, графичког и звучног типа – прим. Др Драгомир Сандо, нав. дело, 261. 34 И у случају библијских филмова треба истицати потребу да се библијски догађаји повезују са богослужењима и богослужбеним текстовима, поготово код веронауке за старији узраст. 35 Др Драгомир Сандо, нав. дело, 261. 32 33 215 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ дршку настави веронауке довољан је и ентузијазам вероучитеља уз техничку подршку од стране школе или надлежног епархијског органа. Све ово би унело додатну динамику на часу веронауке за најмлађе којима је потребан посебан приступ. Међутим, у погледу овог аспекта коришћења информационих технологија треба бити изузетно опрезан јер штете могу бити веће од користи уколико је временски сегмент одвојен за такву презентацију предугачак и некритички одређен. Проблем се огледа у чињеници да данашња деца, према мишљењу озбиљних истраживача, проводе исувише времена испред телевизијских екрана и рачунарских монитора.36 Поготово се поставља питање колика је улога масмедија у васпитавању детета које већ од најранијег доба има приступ потпуно истим изворима информација који су садржајно окренути одраслим особама37. Уколико би се повлађивало данашњим навикама деце и у школи, она би се тиме мало по мало потпуно навикавала на један неприродан начин живота. Истовремено би се подгревала индивидуалистичка стремљења и пасивност духа већ од малих ногу. У том случају би и школска веронаука постала посредни савезник духовно погубног начина живота уколико би дала детету потпуно исту перцепцију света око себе као што је има кући, седећи испред телевизијског екрана или рачунарског монитора. Стога је паметно да сегмент одвојен за приказ материјала помоћу информационих технологија буде у сразмери са осталим видовима комуникације, чиме се детету несвесно сугерише какав тај однос треба да буде и у обичном животу. Уколико дете на часу веронауке највише времена проводи у разговору са вероучитељем, у групном раду са осталом децом, затим у заједничким молитвама, учествовању у богослужењиИсто, 265. Рогозянский А., Педагогика в зеркале современности, електронско издање, Журнал Московской Патриархии» № 12 за 2000 год и № 1 за 2001 год. 36 37 216 Информационе технологије у модерној катихези ма... у односу на катихезу уз помоћ информационих технологија, самим тим ће и у сопственом животу лакше одређивати правилан сегмент времена потребан за коришћење модерних технологија без којих неће моћи да функционише у савременом друштву, али које га могу отуђити од околине уколико им буде превише окренуто. Овом искушењу је тешко одолети, јер је познато да управо овај вид модерне наставе највише држи будност ученика који и без посебне жеље, мотивисаности и концентрације прати и прима оно што му се излаже.38 Та чињеница може бити замка за вероучитеље који следујући логици чистог прагматизма желе да претворе цео час у једну мултимедијалну презентацију, где ће све бити шарено и занимљиво, да би самим тим привукли више ученика следеће године. Православној катихези је, међутим, увек била страна било каква примисао утилитарне логике по којој циљ оправдава средство. Вероватно би таква потпуна конверзија часа у дигиталну учионицу и довела више деце на час, али се заборавља друга страна медаље, да се тиме управо повлађује стеченим навикама детета код куће које проводећи сате испред телевизора и монитора бива отуђено од своје околине, а пре свега породице39. Но, најгора последица таквог неумереног приступа је удаљавање детета од аутентичне заједнице, Литургије, поготово што би се временом јавила жеља да се иста прати преко исте те презентације у оквиру школске веронауке, што би био најдубљи могући промашај. А димензије тог промашаја су огромне управо због емпиријски показане чињенице да деца воле да бораве у Цркви и да су често више заинтересована за богослужење од одраслих40. Др Драгомир Сандо, нав. дело, 261. Исто, 265. 40 Протојереј Александар Шмеман, нав. дело, одељак Искуство цркве. 38 39 217 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ Стога у овом смислу треба бити креативан и отворен, али умерен, са акцентом увек стављеним на заједничко учење и рад, некада кроз игру, некада кроз неки други вид комуникације, а пре свега на посећивање богослужења (колико то време и околности дозвољавају), док би са информационим технологијама требало попуњавати простор у времену који иза тога остане, као и тренутке у којима је пажња обично на ниском нивоу (последња четвртина часа, рецимо). Супротне тенденције биле би ништа друго до уклапање у тренд некритичког коришћења информационих технологија са далекосежним последицама. Школ каве о а азаде усред о кол когуз а та с р н ук ц њ ш с р с Готово исти приступ је потребно задржати и код средњошколског узраста, али из других разлога. Наравно, подразумева се да би материјал био истог типа (штампани материјал за анализу градива, дигитална слика, звук и анимација у оквиру видео пројекција), али на вишем нивоу и прилагођен озбиљнијој анализи, с обзиром на узраст. Ту су већ пожељне и мултимедијалне презентације на страном језику (уз поштовање односних ауторских права уколико су истакнута). У овом узрасту се отварају и нове могућности за рад. У случају да постоје могућности на нивоу школе, повремено је потребно упућивати ученике и на значајне Интернет сајтове са православним садржајем које у недостатку школске опреме могу прегледати и кући, али и дати иницијативу ученицима односно њиховим предлозима и дискусији. Осим тога, вероучитељ би, уколико за то постоје услови са његове стране, требало на почетку школске године да остави своју електронску адресу ученицима који би могли да му се обрате за разна питања из области православне теологије. Наведени предлози су дати узимајући у обзир информационо окружење и живот ученика ван школе. Катихета мора 218 Информационе технологије у модерној катихези бити добар стратег и правилном употребом информационих технологија на часу (и ван њега) показати да Црква није изоловано друштво нити бег од свакодневне реалности, али и то да хришћанин свет око себе мора стављати под критичку проверу и показивати аутентичан однос према реалности, независно од информационе буке која му сугерише своја решења, најчешће на груб и крајње тоталитаран начин. Начелне смернице дате у вези са временски умереним коришћењем информационих технологија у настави случају деце предшколског и основношколског узраста, важе и код деце средњошколског узраста. У супротном би се изгубило време потребно за критичку анализу изложеног градива, што је од огромног значаја за овај узраст, за који је иначе везан критички став према свему око себе и потреба за дијалогом. Претераним наглашавањем модернистичког приступа би се брзо дошло до кризе веронауке у суштинском смислу, управо онако како се то збило и на Западу под упливом рационализма41. Конформизам у овом погледу може бити поражавајући у крајњој инстанци јер ће млади људи веронауку несвесно изједначити са сваким другим рационално стеченим знањем. Једини начин за избегавање ове крајности је консеквентан нагласак на активном учествовању на Литургији, ван кога свака веронаука губи свој смисао. Школска веронаука ван учествовања у Литургији или са алтернативним решењима је потпуни промашај и често рађа супротне учинке од жељених. Најпогубнији концепт би био покушај својеврсне дигитализације Литургије, њеног преноса на пројекторско сочиво и пасивно посматрање из школске клупе са циљем приближавања Литургије младима. Евентуално би могао доћи у обзир пренос сегмента Литургије из неке познате светске цркве или манастира, али само због чињенице 41Митрополит Амфилохије (Радовић), нав. дело, 209. 219 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ да ученици ту не би могли лако отићи и са циљем упознавања са специфичним деловима службе42. Иста смерница важи и за остала богослужења. У супротном ће и веронаука и светотајински живот Цркве постати део општег информационог простора и миљеа, без икакве разлике у односу на информације које се примају из осталих области, чиме је опасност од релативизма верског знања у свести младих извесна. Ово је поготово битно код деце средњошколског узраста која у разним играоницама проводе сате слободног времена несвесно се адаптирајући на виртуелну реалност као супституента стварног света. На томе апсолутно увек треба инсистирати, иначе ће веронаука постати „једна од... “ информација које окружују медијског конзумента данашњице и потпуно се утопити у њих. Против некритичког конформизма у овом виду се треба безрезервно борити. Пред р тењ каими та о кака и е а к ш с с г ш т х з Концепт употребе информационих технологија се под сличним смерницама може користити и у случају класичне предкрштењске катихезе, али у мањој мери. Ово стога јер више не постоји потреба да се слушалац додатно заинтересује за грађу која се представља, будући одазван на призив новог живота у Христу, те да акценат треба бацити на откривање истина вере и онога што се прима43. Овде је умесно приказати у оквиру парохијског дома у коме се одвија катихизација (преко телевизије или пак видео пројектора) поједине делове чина крштења, објаснити значај радњи свештеника и онога који се крштава да би сутрашњи неофит био што свеснији смисла и Тог типа су, рецимо, службе у Јерусалиму за време Страсне седмице. Наравно, сваку истину вере, библијску причу, морално учење требало би, што је могуће чвршће везивати за богослужења и богослужбене текстове, превасходно литургијске. 42 43 220 Информационе технологије у модерној катихези поретка радњи свете Тајне које предстоје, као и свог учешћа у њима. Све више од тога било би контрапродуктивно и сувишно. Овај став се заснива на ономе што протојереј Александар Шмеман назива „првим и темељним смислом богослужења који се састоји у оном смислу који је њиме оваплоћен и изражен“44, одговарајући на питање да ли је хришћанство радосна вест о Истини спасења или расплинута „религија срца“ са дивним старинским церемонијама и умилним појањем45. Уопште узевши, информационе технологије у оквиру предкрштењске катихезе могу се користити као помоћно средство за схватање смисла предстојећих богослужбених радњи. Што се тиче мистагошке катихезе у смислу поуке крштеним одраслим члановима Цркве (она је, наравно, одувек обухватала и поуке за децу46, али у оквиру овог рада тај део се првенствено посматра кроз процес веронауке) са циљем њиховог дубљег увођења у Тајну Цркве чији је већ активни члан, употреба информационих технологија је понајвише сужена јер је реч не толико о увођењу у формално слово вере, већ у опит живота у Христу кроз литургијску заједницу верних. Супротна тенденција некаквог осавремењивања по сваку цену и својеврсног надметања са осталим деноминацијама сигурно би довела до понављања историјских искушења једностраних и наметљивих спољашњих приступа без црквено-саборне дубине. Просто речено, за понирање у дубине мистагошких кати44 Протојереј Александар Шмеман, Литургијска свест данас(Како схва тати и проживљавати богослужење), електронска верзија, , приступљено 12.09.2005. 45 Исто. – „ Без поимања тога смисла, наша љубав према богослужењу нужно се изрођава у површно, чисто емоционално или естетско доживљавање које чак може и да оснажи наш индивидуални молитвени живот, али које не омогућава истинско учествовање у тајанству свеопште црквене молитве“. 46 Протојереј Александар Шмеман, Литургија и образовање, Уводни део. 221 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ хеза није потребно толико отварање спољашњих чула, колико отварање ума и целокупне личности човекове за једно дубинско виђење Цркве и живота у Христу. Потенцијална употреба информационих технологија овде се огледа у приказу краћих документарних филмова у појединачним случајевима када је визуелна представа адекватнија од речи. 222 Информационе технологије у модерној катихези Православни Интернет портали као подршка катихетској настави Неке помесне православне Цркве, а на првом месту Руска православна Црква, већ су поставиле функционалне Интернет портале за вероучитеље и људе који се баве црквеном катихезом као својеврсну подршку катихетској настави. На тим порталима постоји велики број текстова, препорука, вести, анализа... које могу бити од користи катихетама у савременом добу. Једни од познатијих портала су Образование и Православие47 и Слово48. Креирање оваквих портала као подршке процесу веронауке у савременом друштву је од велике користи, пре свега вероучитељима који бивају у току са свиме што је релевантно за њихов позив. Поред тога, вреди размотрити и отварање посебних Интернет форума за катихете на којима би се могла размењивати искуства, постављати питања старијим колегама и проналазити одговор на недоумице. СПЦ је тренутно далеко иза РПЦ по питању броја и квалитета православних Интернет сајтова уопште, а што се тиче катихетске службе, готово да не постоји сајт посвећен тој тематици49. С обзиром да се веронаука као школски предмет већ пет http://www.orthedu.ru. Приступљено 12.09.2005. http://www.portal-slovo.ru. Приступљено 12.09. 2005. – Овај портал има и огроман број студија о образовању уопште, као и урађене лекције за веронауку од свештеника М. Смирнова. 49 На адре си http://www.veronauka.org.yu се налази изузетан сајт посвећен тематици веронауке урађен по благослову Епископа шабачковаљевског господина Лаврентија. Сајт има потенцијал да прерасте у пројекат од значаја за целу СПЦ јер је пројектован тако да обухвати веро47 48 223 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ година предаје у школама, покретање једног Интернет портала за православне катихете било би од великог значаја. Поред основних компоненти, пожељан би био и део за форум којим би администрирало неко лице одређено од стране Синода и на коме би се учествовало уз акредитације односно претходно додељивање учешћа под условом да је у питању вероучитељ. Један такав портал би сигурно допринео побољшању квалитета наставе православне веронауке. Разуме се, такав портал би превасходно био усмерен на потребу унапређења рада школских вероучитеља, али би у пројекту активног учешћа могли узети и парохијски храмови односно лица која при њима држе веронауку. науку у целости. Поред прецизно структурисаног плана и програма за вероучитеље у различитим електронским форматима, сајт поседује велику богословску библиотеку на српском језику. Од посебног је значаја секција са тумачењем стихова Светог Писма. За време израде дипломског рада сајт још увек није био довршен (недостајало је неколико битних секција какав је форум и пројектни делови), те као такав није био узет у разматрање као финализован пројекат. 224 Информационе технологије у модерној катихези Суочавање са некритичким модернизмом Циљ до сада изложеног приступа је очување литургијскомолитвеног метода Цркве50 као квинтесенције аутентичне црквене катихезе, али и покушај да уводни дидактички моменат који је од древних времена био иманентан црквеној катихези буде прилагођен времену у коме живимо. Тиме предањски мистагошки метод остаје очуван у мери у којој прилагођавање спољашњем окружењу не утиче на губљење његовог садржаја или, пак, погубно поистовећивање са овосветским делатностима51. Савремени свет са својом израженом динамиком развоја и промена пред Цркву ставља велики број изазова које она идентификује и процењује литургијским погледом на свет52, а потом даје неку врсту „званичног“ одговора, у чему се и састоји њена истинска одговорност у историји. Хришћани се никада нису опредељивали за порицање културе и цивилизацијских тековина као таквих, али су се критички односили према свакој постојећој културној појави оцењујући је мерилом Христа53. Као што је одлично приметио отац Георгије Флоровски, Црква је у овом свету у једном противречном положају, разапета између могућности да буде устројена тако да не обраћа пажњу на спољашњи свет, што би је потпуно одвојило од њега, и Митрополит Амфилохије (Радовић), нав. дело, 232. Георгије И. Мандзаридис, Време и човек, Београд 2003, 85. 52 Епископ браничевски Игнатије, Савремени свет и православна цркв а, Историјски корени савременог света, електронско издање, , приступљено 12.09.2005. 53 Протојереј Георгије Флоровски, Хришћанство и култура, Београд 1995, 25. 50 51 225 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ покушаја потпуне „христијанизације“ света – оба концепта су се показала неуспешним у историји54. Отвореност према свету са једне и критицизам са друге стране јесу антиподи овим парадигмама који омогућавају правилно функционисање Цркве у свету. Црква делује у свету, али није од света, и тај став је кључни за избегавање искушења изолационизма са једне и утапања у свет са друге стране. То је разлог да се културне тековине савремене цивилизације не одбацују a priori, као што је случај са пијетистичким и пуританским ставовима којих и данас има55, али и разлог за дубинско преиспитивање цивилизацијских појава односно њихово оцењивање и вредновање умом Христовим56. Инертно повлађивање секуларним нормама није ништа друго до конформизам некритичког типа, али и понављање историјског искушења коме је подлегао хришћански Запад. То искушење се у крајњој инстанци катихезе очитује у поистовећивању ума и разума57 и води интелектуализацији катихизације којој нису одолеле ни тзв. православне недељне школе на Западу58. Негативна искуства овог типа у виду својеврсне схоластике у православним духовним школама постојала су и на Истоку, рецимо у Русији током 19. века59, што је један од појавних облика оне пошасти коју је отац Геогрије Флоровски називао „западним Вавилонским ропством“. Исто, 23. Исто, 12. 56 Ср. 1Кор 2,16. 57 Митрополит Јеротеј (Влахос), нав. дело, 58–60. 58 Исто, 154. 59 Изрази преузети од проф. Осипова А. И. у предавању од 23.04.2005, под називом Задачи духовного образования, електронска верзија ,приступљено 23.09.2005. 54 55 226 Информационе технологије у модерној катихези Да би избегли неку врсту модерне схизофреније метода и псеудоморфозу православне мисли60 под утицајем модернизма као данас доминантне доктрине, потребно је одржати постојећу здраву срж литургијског приступа по сваку цену, иако ће искушења „модерног Вавилона“ бити веома велика. На овом месту се поставља следеће питање: да ли информационе технологије омогућавају не само лакше и богатије спољашње излагање катихетске поруке у оквирима традиционално прихваћених начина комуникације на релацији катихета – ученик, већ и отварање сасвим нових видова комуникације условљених брзим развојем информационих технологија? Ако је одговор потврдан, у којим случајевима би то могло пореметити здраву литургијску свест односно у ком случају такви видови комуникације могу донети корист мисији Цркве, а у ком нанети директну или индиректну штету? Оно што је de facto владајући тренд модерне цицилизације је све веће пребацивање ингеренција на машине и аутоматизација разних процеса, чак и оних који су донедавно били резервисани искључиво за људе (из различитих разлога). Консеквентном имплементацијом теоријског концепта аутоматизације свих процеса у друштву долази и до промене начина учења и подучавања, првенствено коришћењем концепта Distant learning-а, у коме се практично губи жив однос између предавача и ученика и уносе нове релације у когнитивни процес. Dis antle r ingкон ептимо ер ака и е а t a n ц д н т х з Distant learning (учење на даљину) је релативно нов концепт који је омогућен брзим развојем рачунарских система и 60 К. Тарасар, Православное христианское образование в исторической перспективе, у поглављу Схоластический/пиетистский опыт, електронска верзија, званични сајт одсека за религијско образовање и катихизацију РПЦ, , приступљено 23.09.2005. 227 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ ширењем пропусног опсега екстерних комуникационих канала. Испуњавањем тих предуслова постало је могуће пренети огромну количину интерактивних мултимедијалних података (текст, звук, слика, контролни и навигациони сигнали) са једне на другу локацију са минимумом губитка у квалитету. Практична примена овог концепта се огледа у преносу огромног броја података рачунарском мрежом, при чему је пренос двосмеран. Те погодности су прво почеле да користе научне лабораторије, војне структуре и мултинационалне компаније, при чему се успостављање контакта међу учесницима из различитих места (па чак и држава) обавља преко рачунарског дисплеја. Једну од првих примена овог концепта су уочиле и образовне установе јер је професорима омогућено како држање часова из удаљеног дела света (у случају вежби), тако и прослеђивање претходно комплетно уређеног дидактичког материјала (у случају готових предавања). Студентима је тиме такође омогућен директан и интерактиван приступ вежбама и накнадни приступ грађи са предавања. Основни разлог за овакав начин наставе је прагматични покушај пробијања баријера простора и времена са истовременом уштедом у новцу. Главна мана Distant learning концепта се огледа пре свега у дехуманизацији процеса учења и навикавањем на нову врсту комуникације која претендује да потпуно замени традиционалне видове општења у образовном погледу (али и шире), што већ дубоко задире у све досадашње културолошке аспекте. Модерне катихете би требало да буду прилично опрезнe по питању коришћења овог концепта, упркос могућностима које он нуди. Управо чињеница да је суштински усмерен ка потпуној замени директног вида општења између људи јесте главни проблем. Хијатус између овог и црквеног приступа се најбоље види уколико за тренутак узмемо у обзир претпостављену литургијску основу катихезе која не сме бити изгубље- 228 Информационе технологије у модерној катихези на. У том смислу концепт Distant learning-а не може бити спојив са литургијском основом која се огледа у сабору свих верујућих на једном месту око једног дела61. Иако је интерактивни пренос аудио-видео података користан за конференцијске и међуконфесионалне скупове, научне симпосионе и семинаре, па чак и прославе у једном условном виду62, који могу имати великог добитка на квалитету интерактивним присуством учесника панела који није у могућности да физички буде присутан, у контексту саборно-литургијске перспективе овај концепт се показује као чист прагматизам у сировом облику који тежи да супституише њене структуралне основе. Јер црквена катихеза је нераздвојива од литургијског живота и беспредметна је без њега, а он је немогућ без директног општења са ближњима у оквиру светотајинске заједнице. Стога би, примера ради, потпуна замена физичког присуства катихете међу ученицима концептом учења на даљину била погубна по схватање литургијске перспективе будућег хришћанина, у чијој би потоњој перцепцији и својеврсна „Литургија на даљину“ постала најнормалнија ствар. Већи промашај од овог вероватно не би постојао. Евентуални простор у коме би овај концепт био правилно употребљен у оквирима модерне катихезе јесте на плану индивидуалног и од ученика самоиницијативног преузимања додатних информација везаних за одређену област. Примера ради, у оквиру већ поменутог руског пројекта видеоканала По кров, једна од кључних секција је Программы дистанционного обучения. То је примена концепта учења на даљину за студенте у оквиру потпрограма Богослов и то потпуно интерактивно, Протопрезвитер Николај Афанасјев, „Католичанска (саборна) црква“, нав. дело, 159. 62 Горан Мицић, „Свети Сава преко Интернета“, Глас недеље, бр.9, 03.02.1999. 61 229 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ за разлику од телевизијског приступа где је гледалац потпуно пасиван (то и јесте једна од кључних предности концепта учења на даљину). Међутим, оваква врста учења треба да буде на нивоу допуне, али никако и замене за основни вид директног општења у процесу катихезе и на томе треба инсистирати. У супротном би се увело начело прагматичности (уместо начела еквиваленције модерне и литургијске катихезе који је усвојен и на почетку овог рада). И у оквиру пројекта Покров апсолутно је наглашено да је овај вид образовања супсидијарног типа63. Бу у иин ор а и ииза о и д ћ ф м ц он з в Иако је због турбулентног развоја дигиталних технологија веома незахвално антиципирати будуће правце развоја информационих технологија у временском хоризонту даљем од деценије, ипак није тешко предвидети будуће изазове у контексту њихове употребе у модерној катихези. Наиме, тренд својеврсне пандигитализације целокупног друштвеног окружења је оно ка чему се иде и који ће се вероватно и наставити, осим у случају крајње непредвиђених ситуација (примера ради, глобалне несташице енергетских ресурса или катаклизме светских размера). Узевши у обзир тако усмерену динамику развоја, образовни систем ће претрпети велике промене које се већ данас назиру преко Distant learning концепта. Оно што је данас алтернативни вид наставе, имплементиран у оквиру опремљенијих образованих установа, већ сутра ће бити сасвим стандардно решење. То треба узети у обзир када је школска веронаука у питању, где ће бити потребно највише креативног напора за усклађивање са модерним нормама. О таквој перспективи развоја друштвено-образовног сидит в противоречие с учебными программами региональных ВУЗов, а является дополнением к ним... “, приступљено 12.09.2005. 63 http://www.www.stv.su/vidpravos.php? act=vidbogos –„Бого слов не вхо- 230 Информационе технологије у модерној катихези стема већ сада треба водити рачуна и саборно осмишљавати начин употребе примерен веронауци у оквиру институционалног система јер би у супротном могли доћи у ситуацију стихијског и неконзистентног одговора. Условно речено, потребан је антиципирајуће-проактиван, а не конформистичко-реактиван модел приступа будућим информационим изазовима. Што се сржи саме литургијске катихезе у оквиру самих богослужења тиче, односно онога што би могли назвати катихезом у најужем смислу, нема потребе улазити у овакве анализе напросто због тога што она заувек треба да задржи своју везаност за Литургију и остале црквене службе које саме по себи немају потребу за било каквим упливом савремене технологије64. 64 У пракси се показује да се употреба информационих технологија у богослужењу исцрпљује код озвучења великих храмова, док би претерано наглашавање употребе модерних информационих технологија у храму само довело до новог вида профанизације литургијског простора. 231 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ Закључак Оно што се на основу свега изнетог намеће као закључак извире из светоотачког искуства да се свака друштвена појава и цивилизацијска тековина мора критички преиспитати литургијским погледом. Ово тим пре важи за катихезу која је ipso facto литургијског исходишта у свом аутентичном виду. У том погледу бисмо, на једном начелном нивоу, могли закључити да се циљ употребе свих модерних средстава (па и информационих технологија) у оквирима модерне катихезе исцрпљује у својеврсном упућивању ка светој Литургији, односно источнику врхунског знања. Литургијска катихеза је предањски метод верског образовања и део самог црквеног организма, организма чији је животни дамар и централна тачка – Литургија. До те тачке информационе технологије могу веома добро послужити у сврху интелектуалне катихизације младих и одраслих зависно од конкретног облика (школска или ваншколска настава, предкрштењска или мистагошка катихеза и слично). Конкретних начина примене има пуно, неки најочигледнији и пожељни су наведени у оквиру овог рада, како уз општа ограничења и предуслове, тако и она која произилазе из катихезе као такве. Свака будућа и потенцијална имплементација треба да буде сагледана не само у pro et contra форми (у смислу спољашњих квалификатива) већ превасходно кроз парадигму литургијског промишљања. Могли би смо рећи да је здрав приступ по овом питању гледиште по коме се информационе технологије користе за позив на примање правог знања, које се у оквиру Тела Цркве добија сопстевним учешћем у њему, јер у литургијској катихези је можда више него игде присутан Филипов позив Натанаилу : „Дођи и види!“65. 65 Јн 1, 46. 232 Информационе технологије у модерној катихези На жалост, сведоци смо и неких усмерења која врхуне у прагматичним покушајима замене литургијског простора виртуелном реалношћу. Такав тренд је особито изражен на Западу, где чак постоје и случајеви формирања парохија на Интернету. То је класичан плод секуларног духа, институционалног виђења Цркве и конформистичког става према спољашњој околини који у крајњој инстанци води ка поразу аутентичног живота у Христу. Мање су изражене дијаметрално супротне тенденције застрањивања које се огледају у својеврсној самоизолацији, ксенофобији и технофобији које паралишу сваки креативан покушај коришћења информационих технологија који би могао да дарује доста добрих плодова. Једино крећући се између ових крајности као између Сциле и Харибде, руководећи се литургијским приступом, могућа је правилно усмерена и критички ограничена употреба информационих технологија у модерној катихези. 233 П РА В О С Л А В Љ Е НА ИНТЕРНЕТУ „Призивам Божији благослов на све кориснике новог информационог канала.“ Патријарх московски и целе Русије Алексеј II, Закључна реч из обраћања корисницима Интернета 1997. године Православље на Интернету* http://sr.hristianstvo.ru Ово је један од портала (централних сајтова) који има потенцијал да постане свеправославни. На првом месту треба истаћи озбиљност приступа јер приликом уласка на сајт одмах можете да изаберете огроман број језика, између осталог и српски. При дубинском претраживању портала се ипак уочава да многе ствари ипак остају непреведене, али и ово је сасвим довољно, поготово зато што посао око превођења раде волонтери. Једино што мало чуди је да је верзија на грчком још увек била у изради за време писања текста. Све је каталогизовано као да се налазите на стандардном порталу: категорије (попут епархија, литера*Сајтови су првобитно приказани у часопису Православље у бројевима 900-924 у оквиру рубрике Православље на Интернету. 237 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ туре и сл.), претраживач према кључним речима (можете навести оно што вас занима и портал ће аутоматски навести сајтове са тим садржајем), вредновање сајтова и њихов опис. Нисмо чак ни покушали да одредимо број православних сајтова које овај портал има у својој бази јер их је заиста много. Овај сајт би требало да буде нешто попут почетне странице сваког православног хришћанина који користи Интернет. Чак смо мишљења да би требало покренути акцију у којој би сваки српски православни сајт на почетној страни имао везу (link) или сличицу (baner) за овај портал. www.svetosavlje.org Светосавље је један од најквалитетнијих српских православних сајтова израстао из истоимене мејл-листе (Интернет конференција на којој чланови међусобно комуницирају преко слања порука – прим.). 238 Православље на Интернету Уредници и администратори сајта су свештеници Србољуб Милетић и Љубо Милошевић и јеромонах Евтимије, који се брину о садржају текстова и реду на форуму на сајту. Библиотека сајта је огромна и у њој су књиге каталогизоване тематски: од житија светих и богослужбених текстова, преко светоотачких и апологетских списа до беседа, речника, хришћанске књижевности и много чега другог. У овом каталогу се налазе дела непролазне вредности попут Књига Макавејских (у преводу владике Атанасија Јевтића), Добротољубља, Патерика, Поука преподобног Максима Исповедника... али и богословских дела наших савременика (списи владике Николаја, аве Јустина, оца Николаја Афанасјева, оца Јована Мајендорфа, митрополита Антонија Блума... ). У делу који се зове Ризница постоји преко стотину најпознатијих икона, но то је већ виђено – оно што је ново у односу на сличне сајтове и што појачава квалитет презентације јесте огромна колекција фрески и богослужбених ствари, што ће бити од користи онима који се занимају црквеном уметношћу. Секција посвећена појању је изгледа још увек у изградњи и делује некомплетно јер недостаје музички материјал (пожељно MP3) који би пратио ноте, а који би студентима итекако био значајан при спремању испита из Црквеног појања. Корисна је секција под називом Црквенословенски језик која се састоји од текстова служби, канона, акатиста, тропара... који су спаковани у DOC (Word) и PDF формате. Веома је занимљив део под називом Питања па стиру, у коме на постављена питања, недоумице и проблеме одговарају уредници сајта и који садржи одговоре на десетине конкретних, актуелних и савремених духовних питања и изазова. Ова рубрика ће пуно значити многима, а поготово онима који праве прве кора- 239 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ ке у духовном и литургијском животу. Треба похвалити уреднике сајта који, поред својих обавеза, налазе времена да свима одговоре. Све у свему, комплетан, озбиљан и квалитетан сајт – за сваку препоруку. www.bsn.org.yu 240 Сајт је по свом садржају, концепцији и квалитету једно време спадао у сам врх српских православних сајтова. Поред стандардног штива, духовних књига, превода, поука отаца, молитава, акатиста, канона, духовних песама, икона, житија светих... сајт обилује несвакидашњим материјалима, попут одељка посвећеног породици, улози жене, васпитању деце, текстова посвећених онима који тек улазе у Цркву. Аутори сајта су потпуно отворени за сваку сугестију и предлог и излазе у сусрет многим потребама. С обзиром на то да је цео сајт дело ентузијаста и волонтера, цео пројекат је заиста за похвалу. Међутим, после неког времена овај сајт је посустао са квалитетом. Отприлике неколико месецио пошто се нашао на удару шиптарских хакера, некада веома ква- Православље на Интернету литетан форум, са огромним бројем тема и учесника и крајње пристојним нивоом дискусије, нашао се и под ударом разних расколника и самозваних зилота. Од стране многих учесника појављује се велики број порука неповезаног и празног садржаја, а често и духовно штетног, па би модератори требали да усвоје оштрију политику да би вратили ниво дискусија на пређашње стање. У супротном ће постојећи форум бити обесмишљен. www.kuraev.ru/forum На овим просторима влада велико интересовање за рад ђакона Андреја Курајева јер је у питању један аутентичан теолог и врсан полемичар. Између осталог, познат је по коришћењу савремених дигиталних средстава за мисију, а пре свега Интернета као комуникационог медијума, чиме је доста сличан нашем јеромонаху Сави Јањићу. Један од највећих православних форума на свету (ако не и највећи) је управо његово дело и 241 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ о њему је било речи на трибини у Руском дому 2004. године. Узгред је поменуто да на истом сајту постоји неколико милиона (!) порука те да дневно на њему присуствује, активно (у дискусијама) или пасивно (као читачи) неколико хиљада људи (форум има готово 15 хиљада регистрованих учесника). Кога год занима богат опус дела ђакона Андреја Кураева, овај сајт не може заобићи. На њему се налази на десетине његових књига (најчешће подељено у одвојене сегменте или, пак, у виду само неких поглавља), чланака (који су комплетни), реакција. У највећем броју случајева у питању су дела која су одговор на савремене изазове (попут секти, разних New Age доктрина, дигиталних феномена, филмова са духовном позадином...). У сваком случају, незаобилазан материјал за све који се баве том проблематиком. Форум је прича за себе и слободно се може рећи да је то могао бити и одвојен сајт. Подељен је на неколико десетина логичких целина, одакле се иде даље према конкретним темама. Наравно, главни модератор (човек који уређује, брине о адекватности садржаја и прати теме на форуму – прим.) је сам ђакон Кураев, међутим овако озбиљан форум напросто није могуће да води и уређује један човек. Стога је савет форума састављен од десет чланова (међу којима је и познати Александар Дворкин, који има сопствену тему), док шири круг модератора сачињава додатних двадесетак људи који су углавном свештена лица или теолози. Ово је одличан пример озбиљности када се раде слични пројекти и одлична идеја за наше теологе: не треба измишљати топлу воду, довољно је организовати неколико људи теолошког и донекле информатичког образовања те да сличан форум заживи и код нас, бар за студенте. Треба напоменути да је форум ђакона Андреја Кураева изразито полемичког типа, односно да 242 Православље на Интернету окупља припаднике различитих вера и философских доктрина: поред православних, ту су протестанти, муслимани, будисти... али и атеисти, агностици и многи други. И не само то – на форуму су присутни учесници са свих континената. Сигурно је то делом због популарности самог аутора сајта (за њега и Александра Дворкина знају и православни и неправославни), али сигурно и због техничког и садржајног нивоа форума. Иначе, квалитет дискусија је на том нивоу да је форум права мала Интернет база живе полемике и одбране вере. www.wco.ru/biblio На Интернету постоји огроман број сајтова на којима се налазе читаве библиотеке књига из одређене области. Руска библиотека „Благовести“ броји близу хиљаду књига које су директно повезане са православљем. 243 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ Светоотачки списи, електронска издања Светог писма, молитвеници, тумачења, православни уџбеници, дела савремених богослова, актуелна питања, посланице, елетронске књиге историјске, медицинске, поетске садржине... само су део библиотечког фонда овог сајта. Претрага сајта је крајње једноставна – са леве стране су тематске области, поређане у азбучном реду преко којих се долази до каталога књига које (потпуно бесплатно) можете пребацити на Ваш рачунар. Књигама се, осим по тематском кључу, може приступити и хронолошки, зависно од времена када су постављене на сајт, што је изузетно корисно ако редовно преузимате материјале са сајта. Књиге и материјали су углавном у HTML формату (стандардни WEB формат), мада има доста материјала који су Word документи. Све је, наравно, компресовано да би пребацивање (download) било што краће. База књига се непрестано освежава убацивањем нових наслова. За студенте Богословског факултета ово је обавезан сајт – његову разноликост потврђује комплетност опуса, од дела стубова Цркве попут светог Атанасија Великог, кападокијских отаца, светог Јована Дамаскина, па преко Златоустових проповеди све до књига отаца нашег времена : оца Александра Шмемана, оца Георгија Флоровског, аве Јустина Ћелијског, митрополита Антонија Блума... Велики део ове библиотеке није доступан на српском језику па то може бити занимљиво преводиоцима и издавачима. 244 Православље на Интернету www.verujem.org Једна од најомиљенијих Интернет страна студентима Православног богословског факултета је сајт Верујем који уређује магистар теолошких наука Александар Ђаковац, јер сајт садржи квалитетне преводе десетина текстова потребних за испите. Посебна пажња је поклоњена најпознатијим теолозима 20. века. Од сваког понаособ је постављено чак и до двадесетак пажљиво одабраних тесктова. Присутни су и радови наших еминентних теолога попут аве Јустина и владике Николаја затим епископа Атанасија (Јевтића), Игњатија (Мидића) и других. Иако су превасходно намењени студентима, ови материјали су итекако важни за све верујуће, поготово у данашње време евхаристијске обнове. Од другачијих материјала, ту су разни зборници текстова који су усмерени на разобличавање секташких учења, списи о односу вере и науке, вињете старих црквених књига, затим посебна страница посвећена преподобном Максиму Исповеднику... 245 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ Можда бисмо могли да упутимо критику једино у вези са дизајном сајта пошто је прилично превазиђен и објективно је на нивоу од пре неколико година. Но, то и није нека озбиљна мана поготово за људе који знају шта ће тражити на овом сајту, а који због квалитета и одличног избора текстова итекако вреди посетити. Од скора је на сајту покренут и форум, каталогизован према богословским областима. www.pagez.ru На овој адреси се налази један од највећих православних каталога интернет ресурса. Pagez.ru је најбољи пример до које су мере наша руска православна браћа напредовала када је у питању православни Интернет. На једном месту је направљен централни тематски каталог у коме практично нема теме која није покривена. Излишно је наводити шта све овај пројекат обухвата, тако да је најбоље да га сами посетите и потражите шта год вас занима, наравно, на руском језику. 246 Православље на Интернету Програмима какви су Teleport или WinHTTTrack аутоматски можете преузети комплетан садржај неких подлинкова, рецимо www.pagez.ru/lsn/ и www.pagez. ru/olb/ (наравно, уз поштовање односних ауторских права код неких текстова). Нека остане изненађење шта наведени подлинкови садрже и у ком виду, но сигурно је да нећете остати равнодушни. Остаје нам само да нашој православној руској браћи пожелимо наставак оплемењивања Интернет простора и модерне мисије. http://www.rastko.org.yu/bogoslovlje/ Део пројекта Растко који се односи на богословље је електронска библиотека богословског материјала која представља део српског културног наслеђа. Ту се налазе списи из најстаријих времена српске писмености (Константин Преславски, Климент Охридски...) преко класичних дела српског средњовековног богословља (Свети Сава, Теодосије, Константин Философ) све до 247 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ наших дана и њихових великана (владика Николај, ава Јустин). На овом делу пројекта су постављена и многа електронска издања савремених богослова, писаца и интелектуалаца, од којих је посебно лепо уређен одељак посвећен опусу професора Владете Јеротића који садржи неколико капиталних дела у електронском формату. Веома је битно нагласити да је у време када је овај пројекат заживео то била једина озбиљна српска Интернет електронска библиотека, те да је њена појава представљала огроман напредак. Ширина овог пројекта данас је практично несагледива и има огроман потенцијал. Излишно је говорити о квалитету постављених текстова и важности самог пројекта, тако да је у овом тренутку најбитнији његов даљи раст и развој у задатом смеру. www.vitez.org.yu На овој адреси налази се сајт Удружења православних медицинара Витез. Својом делатношћу чланови овог удружења на практичан начин показују да је у ствари 248 Православље на Интернету здрав дух предуслов за здраво тело, а не супротно. Поред информација о самом удружењу и његовом циљу, галерије слика, трибина... са сајта можете преузети и часопис овог удружења, под називом Видар (PDF формат). Међутим, централно место на сајту (и визуелно и суштински) припада пројекту ЖИВОТ, који се односи на афирмацију рађања и културе живота. Ту је и посебан одељак који говори о додиру медицине и православља (категорије Етичке дилеме, Духовност, Наука и струка и Верске секте). Тебало би порадити више на дизајну сајта, но с обзиром на количину енергије коју људи из удружења Витез улажу у своје пројекте, не сумњамо да ће исти бити редовно унапређиван. www.fond.ru На овом сајту можете наћи можда најкомплетнију електронску базу података везану за руске новомученике и исповеднике 20. века (чији укупан број и име- 249 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ на зна само Бог). Поред житија, сајт садржи близу 800 фотографија ових витезова часног Крста, што све заједно даје одличан материјал за модерну црквену историографију. Посебност сајта је то што садржи велики број звучних записа у MP3 формату који највећим делом садрже бројне проповеди игумана Дамаскина о руским новомученицима. Са сајта је могуће преузети получасовни филм „Претрпевши до краја“, у верзијама од 9Мб и 21Мб, зависно од квалитета снимка (филм је снимљен 1997. године). Важно је да и православни Срби такође направе сличан сајт, у помен и славу својих новомученика и исповедника, како оних страдалих од усташке и комунистичке руке, тако и од NATO и OVK, попут девојчице Милице Ракић и монаха Харитона. Хришћани су одувек првенствено чували успомену на своје мученике и такав етос треба да негујемо у Интернет простору. http://blago.serbianunity.net 250 Православље на Интернету На овој адреси се налази сајт на енглеском језику који је по много чему изузетан и натпросечан. Одмах по отварању почетне странице схватићете да је пројекат рађен студиозно и озбиљно те да по дизајнерском решењу представља један од најлепших српских православних сајтова. Treasure (Благо) има за циљ да енглеском говорном подручју на репрезентативан начин покаже сву лепоту српских средњовековних манастира. Акценат је стављен на Петрову Цркву, Ђурђеве Ступове, Грачаницу, Студеницу, Милешеву, Манасију и Раваницу, но то је само део целог пројекта који се непрестано развија. Посебна одлика сајта је употреба врхунске технологије за визуелизацију манастира. За сваки манастир дати су историјат и прецизан архитектонски план, но оно што је потребно посебно истаћи, јесте да кроз сваки од тих манастира можете и „прошетати“. Ово је изведено помоћу QuickTimeVR технологије која, додуше, није класична тродимензионална технологија (за њу би био потребан много јачи рачунар и више времена за израду сцене), већ ради преко тзв. панорамских слика (најпростије речено, то су слике које настају ротацијом фото-апарата за 360 степени чиме се бележи цела околина). Тренутно на сајту постоји неколико хиљада висококвалитетних панорамских слика. Иначе, ово је класичан пример докле би се могло ићи у употреби виртуелне реалности без експериментисања по питању тзв. виртуелних парохија или сличних новотарија које се јављају на активистичком Западу. Treasure у много чему поставља нове стандарде, а користан је пре свега људима које занима средњовековна црквена архитектура и уметност. 251 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ www.schmemann.org Двадесети век је обележен великим страдањима православне Цркве, али и великим Божијим људима који су учинили много да би се академска теологија отргла из вековних стега западног вавилонског ропства. Један од тих великана је несумњиво отац Александар Шмеман, један од највећих богослова, црквених историчара и литургичара нашег времена. Велики број његових дела је преведен на српски језик, а сајт са горње адресе је посвећен успомени на овог човека и његово дело. Постављен је пре 8 година, на петнаестогодишњицу његовог упокојења, због чега има прилично архаичан изглед. Но, иако је дизајнерски на ниском нивоу, садржајно је богат јер се састоји од многих радова оца Шмемана на енглеском језику. На сајту је и прелепа галерија његових фотографија, од периода раног детињства до смрти, као и комеморативни видео-материјал. Одређени материјали који се баве литургичким и осталим недоумицама постављени су у виду директних веза за друге сајтове, али се у раду тај прелаз готово и не осети. 252 Православље на Интернету За студенте који спремају испитно градиво за историју цркве и литургику ови текстови су незаобилазни. Мишљења смо да је од велике важности формирање сајта на коме би била обједињена дела, галерија слика и животне приче свих неопатристичких отаца 20. века. То је најмање што можемо да учинимо као захвалност за богословске дарове које су нам оставили. www.glascrkve.org Презентација једне од најпопуларнијих радио-станица у Србији, Гласа Цркве, налази се на лако памтљивој адреси. Добар дизајн и пријатан колорит, као и компактан садржај, неке су од основних спољашњих одлика. Што се садржаја у ужем смислу тиче, поред програма и деловања самог радија, на сајту се можете информисати о трибинама и издавачкој делатности које се спроводе у оквиру истог пројекта. Надамо се да ће у блиској будућности бити имплементирана и технологија која би омогућила да 253 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ се радио Глас Цркве слуша и преко Интернета (ширина пропусног опсега није критична за радио, тако да га преко Интернета несметано могу слушати и људи који имају обичан телефонски линк), што би веома значило слушаоцима у дијаспори, рецимо. Иначе, такав приступ је пре пола године спровео Радио Светигора (користећи RealMedia Streaming) и донео је прилично добре резултате. www.sretenje.com На овом сајту се можете информисати о једном јединственом православном центру који се налази у близини познатог манастира Црна Река у Епархији рашкопризренској. Истоимени центар је усмерен на духовно лечење наркомана и духовно оболелих лица, а ради под благословом епископа Артемија. На челу особља центра је протојереј Бранислав Перановић (иначе дипломирани инжењер по струци) који са својом супругом Миланком годинама успешно помаже наркоманима и душевно оболелима. 254 Православље на Интернету Сајт је компактан и визуелно приступачан, са свим битним информацијама о капацитетима Центра и његовој делатности, као и контакт-формом за потребите. Поред тога, сајт поседује богату и лепо каталогизовану листу православних линкова. Остаје нам да овим прегаоцима пожелимо све најбоље и да приказивањем сајта допринесемо афирмацији овог пројекта, колико до нас то стоји, јер је у питању заиста несвакидашњи подвиг. www.goarch.org Сајт Грчке православне архиепископије у Америци је један од најбоље урађених православних сајтова на свету – по питању садржаја, коришћене технологије, дизајна, компактности, ажурности и опсега. Немамо намеру да таксативно набрајамо све оно што сајт садржи, нити да посебно издвајамо неки његов део. Најбоље је да сајт погледате сами (уколико познајете енглески језик) и уверите се у његов несвакидашњи квалитет. 255 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ Међутим, да не бисмо много хвалили ауторе сајта, морамо да истакнемо један несхватљив пропуст. У одељку Resources and links где су, између осталог, смештене и интернет адресе патријаршија и богословских факултета нема линка за званични сајт СПЦ (линкови за остале патријаршије су присутни), нити линка за Православни богословски факултет у Београду (иако постоје линкови и за мање познате богословске школе). То је, на жалост, класичан пример како најпростија секција сајта може угрозити општи утисак једног озбиљног пројекта. www.hramsvetogsave.com У питању је интернетски део акције усмерене на прикупљање средстава за завршетак изградње храма Светог Саве на Врачару. На овом сајту можете погледати хронологију догађаја везаних за градњу која је прилично обухватна, конзицна и фактографска. Поред информација које се од- 256 Православље на Интернету носе на храм, његов историјат и кратко житије највећег Христовог Србина, сајт поседује нешто што је за сваку похвалу, а то је галерија слика у високој резолуцији које могу да се користе за штампу. Приметили смо да су неки нови претраживачи имали проблема код учитавања делова сајта (навигациони део), али то су технички проблеми (некомпатибилност) који мање зависе од аутора сајта, а више од самих претраживача. Процес израде сајта је још увек у току, а надамо се да ће финална верзија (из многих разлога) бити у вишејезичној варијанти. www.pravoslavlje.org.yu Сајт је урађен углавном у PHP/MySQL комбинацији што просто речено значи да се се на њему налази база података са издатим бројевима. База се пуни постепено, са неколико бројева месечно, док је нови број доступан за преглед месец дана по изласку. 257 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ Редакција ће, ако Бог да, у електронску Интернет архиву сместити и изабране делове старих бројева изашлих пре неколико деценија. Читаоци могу да шаљу коментаре на текстове, који ће по прегледу администратора бити такође постављени уз односни текст. www.hilandar.org Задужбина манастира Хиландара у Београду је, поред свих осталих послова везаних за обнову, покренула и пројекат Интернет презентације намењене превасходно том циљу. Oдмах је уочљив изузетан дизајн сајта који је притом веома функционалан и ненаметљив, тако да спада у сам врх српских сајтова уопште по том питању. Исти тон је приметан и на штампаним издањима Задужбине која су приказана на сајту. Поред детаљних и илустрованих информација везаних за обнову манастира, постоје и линкови (везе) 258 Православље на Интернету за остале активности Задужбине. Поготово обећава пројекат под називом On line Задужбина, која је у припреми, а у оквиру којег се реализује преузимање целокупног сајта Верујем. Тиме ће сајт Задужбине постати и једна од највећих српских електронских библиотека на Интернету, што је битна информација за студенте Православног богословског факултета, али и за православне интелектуалце уопште. Уверени смо да ће постојање ове презентације допринети обнови манастира Хиландара и афирмацији светогорског етоса на овим просторима. www.jasenovac.info Оно што је посве карактеристично за хришћански етос јесте чување посебне успомене на мученике. Хришћански однос према мученицима вере далеко превазилази пијетистички став јер се везује за највише сведочанство вере и живота у Христу. 259 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ Вероватно стога нема потребе разјашњавати тематику сајта www.jasenovac.info основаног од стране Одбора за Јасеновац Светог архијерејског сабора СПЦ (који се стара о спомену новомученика и местима њиховог страдања) јер су сведочанства у крви јасеновачких мученика дубоко утиснута у сећање нашег народа. Сајт садржи актуелне информације о акцијама повезаним са радом и назначењем Одбора, архиву релеватних догађаја, информације о Одбору и његовим члановима, као и информације о сродним институцијама, будућим пројектима и контакт адресама. Урађен је двојезично (српски и енглески језик). Изузетно је битан део у коме можете приступити огромној бази података (двојезични CD „Јасеновац индустрија смрти“), монографија, есеја, примарних извора, списка објављених студија, галерија слика, филмова. Због важности овог дела сајта ваљало би поставити још један додатни линк у левом делу где су смештени основни навигациони елементи, чиме би се додатно усмерила пажња посетилаца сајта. Технички гледано, сајт је урађен беспрекорно и пример је како треба радити православне интернет пројекте. Због значаја који јасеновачки погром има за српски народ (али и за целокупан свет, који о томе ипак мало зна), линк за овај сајт би требало да се налази на листи сваког озбиљнијег српског сајта, а поготово оних који су информативног и научно-историјског карактера. Такође, било би добро да се на њега у будућности сливају све релевантне информације о геноциду над српским народом у NDH те да у будућности постане централни сајт ове тематике, што је својим квалитетом и заслужио. 260 Православље на Интернету www.orthodoxphotos.com Ово је сајт који је уже тематске оријентације јер се на њему налазе само фотографије (са пропратним текстом) које су у директној вези за православљем и правоживљем. Албуми фотографија су груписани у тематске области. На првом месту су фотографије светитеља 20. века међу којима су Јован Кронштатски, Нектарије Егински, Јован Шангајски, Силуан Атонски... и српска светила 20. века – ава Јустин Ћелијски и свети Николај Жички и Охридски, као и ретке слике руских новомученика. Потом следе албуми са сликама стараца (преко сто слика, понајвише румунског старчества). Фотографије светих моштију су такође многобројне, а најмногобројнији је албум са православним иконама и фрескама (опет највише румунских, али има и српских, из Дечана и Сопоћана). Они који се интересују за Свету Земљу могу пронаћи одличне фотографије у Holy Land албуму. Велика пажња је посвећена православним манастирима ши- 261 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ ром света и монаштву уопште, чије су слике смештене у посебном каталогу. Оно што је несвакидашње јесу фотоси православних чуда која ретко кога могу оставити равнодушним. Сигурно је да ће бити сумњалица који ће све то повезивати са Photoshop-ом и сличним програмима за дигиталну обраду слика, но у колекцији има слика старих неколико деценија чију аутентичност није тешко проверити с обзиром на то да у то време није било дигиталне обраде фотографија. www.orthphoto.net Сајт ORTHPHOTO функционише нешто више од две године и има око 500 регистрованих корисника. Сличан је сајту OrthodoxPhotos, но међу њима постоје одређене разлике. Пре свега, ORTHPHOTO није замишљен само као галерија слика јер поседује и форум. Такође, рађен је 262 Православље на Интернету у вишејезичној варијанти (различите језичке верзије развијају волонтери, као код сајта Христианство, који смо такође описивали). Тренутно, поред српске постоји руска, енглеска, украјинска и пољска верзија. Вероватно ће ускоро бити још нових језичких верзија јер је сајт визуелно оријентисан, тако да нема пуно посла око превођења. Слике можете претраживати по категоријама (до сада потпуно нова категорија је Крајпута ши), земљи или текстуалном кључу. Са друге стране, дизајнерски је на нижем нивоу од сајта OrthodoxPho tos, а поред тога недостаје му галерија слика посвећена светим моштима и знамењима. Да бисте постављали слике у базу и давали коментаре у складу са правилником, потребна је претходна регистрација. Сајт се још увек развија. Има велики потенцијал и рекло би се да његов развој иде у правом смеру. www.manastir-piva.cg.yu 263 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ Сајт манастира Пиве је комплетно урађен у Macrome dia Flash технологији (омогућује како дводимензионалну анимацију, тако и креирање динамичних навигационих елемената). Сајт садржи класичне историјске и уметничке садржаје, као и делове који се односе на светиње манастира, али у једном ређе виђеном начину за овај тип сајтова. Иако је очигледно да је у израду визуелног дела сајта уложен велики труд те да је са техничке стране потпуно коректно изведен, постоје пропусти са практичне стране. Прво, систем навигације, иако леп за око, веома је непрактичан, јер често мора да прође више секунди да би једна опција била доступна (пошто су опције постављене по ротирајућем кључу). Друго, треба узети у обзир, чињеницу да већина људи на овим просторима Интернет користи преко телефонског линка па је за неке сегменте сајта, укључујући и његово почетно учитавање, потребно недопустиво много времена. Уз то, треба навести и да опција прескакања дугачког почетног увода није видљива одмах. Није у питању тражење длаке у јајету, већ се начелно поставља питање колико је Flash технологија уопште погодна за сајтове мисионарског типа (најбољи православни сајтови је уопште немају). Наше мишљење је да је овакво визуелно решење погодније за мултимедијална CD издања код којих се највише и користи. 264 Православље на Интернету www.liturgy.ru Ово је један од најкомплетнијих сајтова по питању православног богослужења. Урађен је у двојезичној верзији (руски и енглески језик) и садржи разноврсне материјале у огромном обиму. Поред богослужбених књига и текстова (у PDF формату постоје и скенирани древни рукописи), чинопоследовања, тропара, детаљних објашњења и тумачења, сајт садржи нотне текстове, слике, звучне и видео записе основних делова богослужења (ово не треба мешати са директним преносом Литургије, које је еклисиолошки погрешно). Све у свему, одличан материјал за дидактичке сврхе, посебно за студенте Богословског факултета. Једина мана сајта су формулари за елетронско слање имена ближњих за помињање на проскомидији. Тиме се сувише иде ка прагматичности и комфору и угрожава се аутентичан литургијски приступ. Не би требало одступати од древне праксе под притиском нових начина комуникације. Народ пре Литургије (на којој ће, наравно, учествовати) треба лично да доноси 265 ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ плодове свог рада и приноси их служитељу, а заједно са њима и имена за помињање. Такав став носи потпуне космолошке и сотириолошке премисе, за разлику од уско формално-технолошког приступа који је еклисиолошки прилично неутемељен. 266